Архива текстова аутора Живорад Јанковић

Место за бојиште на Мишару српски војници, предвођени Лазаром Мутапом и Петром Јокићем, преотели су од турске претходнице, и ту је благовремено, у кратком времену, саграђен шанац. Још није био потпуно ни довршен, а већ је био „употребљен” за одбрану. До сукоба је могло доћи и у недељу, али је Вожд против тога: „Ја не допуштам никоме да излази у недељу да се бије, но седи ту и пи, па ако баш и навале Турци, ми ћемо се тући, а ако не навале, ми ћемо седети с миром”. После победе „чињено је верозаконо благодарење као што се сваки дан у шарампову јутрења чинила”.

Тихо и неприметно, устанак губи свој „демократски“ карактер. У почетку се среће велики број имена поменутих у мало прилика, а затим се списак сужава и своди на неколико, која се одржавају кроз цео устанак као „монополисана“. По Проти, било је некад више браће него господе. Прилике земље су такве, да се више зна прича и пише о писарима него о јунацима. Наративних извора сад је мало, и остају углавном писма, лична или званична. У писму султану нису одрицали поданство, али су одлучно одбијали да поново потпадну под јарам одметника. „Живот нам је на терет и ако смо осуђени са потомством нашим на вечито ропство, волимо сами жртвовати своју децу него ји оставити свирепости наших угњетача“.

У лето 1805. године важни догађаји се вежу за празнике. Пад Карановца је о Петровдану, сређивање прилика око Ужица је о Илиндану, победа на Иванковцу стечена је на Преображење, а оснивање прве устаничке владе везује се за Успење Богородице (Велика Госпоjина).

Годину дана пре Божине посете Тополи, дахија Кучук-Алија при повлачењу из Јагодине спалио је кућу Вожда, а сада она делује као мало утврђење где је смештено све оно што је за потребу једног домаћинства али и државе. „Новим шарамповом и кулама ограђен, внутри одјељена авлија и његова стара кућа, зграда и два чардака.... има две старе зграде у једној ливница олова и једна кула”. Тада је Топола административни центар земље. Божа је ту још увек гост, и тек се уклапа у текући посао писара. „Писма пишу, писана су у Петерсбург Государју и Чаторијском от мене у Цариград с која ишчу новаца”.

Постоје ударни датуми у животу устаничке канцеларије кад се више важних аката издаје истога дана. Такав је и 15. јул ове прве године Устанка.

Кад се враћа од Пожаревца Црни Ђорђе - после одсуства од више недеља - под Београдом затиче нову ситуацију. Стижу вести да је Бећир паша послат од централне власти да извиди и среди прилике око Београда. „Она раја што је планула и од рајинскога пута скренула, ако царском везиру изјави послушност, и њихове кривице опростиће им се.“ Пошто устаници свој покрет представљају само као борбу против султанових отпадника и силника, дахија, сматрали су, као што им је и од пријатеља саветовано, да се коректно понашају према паши. Ово је утицало да се одустане од плана донетог у Остружници, да треба узети Београд.

Насупрот ранијем истицању жртава, касније се помињу подвизи и јунаци, и пажња је усмерена према њима. Већ током борби на Јагодини може да се назре колико ко вреди у војничком погледу. Младен Миловановић и Милан Обреновић, од којих на Јагодини скоро да нема користи, остаће такви и даље. Станоје ће успети да буде „просечан“ војник. Главни турски успех овом приликом био је паљење Вождове куће у Тополи, док је он издалека био само немоћан посматрач: „Ено, којекуде, изгоре моја кућа. Да почекамо, ако се на Бањи помоле, да их дочекамо“. „Малочас, запали се његова воденица“.

Гајо Пантелић и Петар Јокић су скромнији од Ђурића. и самим тим реалнији. У време пред устанак, они су сасвим споредни и о припремама знају само онолико колико им Црни Ђорђе лично о томе саопштава. Нигде не наступају заједно.

Најтеже је у време сече прошла околина Београда, где је на нивоу села страдао највећи број људи без неког видног разлога. Онда долази шира зона „проређених” смакнућа, по осталим нахијама. И по митрополиту Стефану Стратимировићу, Срби не знају за разлоге сече, а онда су од заробљеног рођака дахије Кучук-Алије сазнали о циљевима дахија, који нису одговор на неке започете и откривене припреме Срба, већ произилазе из сасвим других намера, чији крајњи циљ јесте потпуно турчење Срба.

Сима Милутиновић, током описа збора у Орашцу, у уста Станоја Главаша ставља тврдњу да се Црни Ђорђе не може преценити: „Лудоват воли више нег мудричит Већма ово послушајте цигло Ето вама побратима мога Црног Ђорђа вам извесна свима! Верујте ми, преценит се не може Све нас проче он је премашио Ја га први у свему ћу служит А уздам се и сви готови“.

Интересовање за водећу личност обновљене српске државе, која, нажалост, траје кратко, само од 1804. до 1813. године, почиње већ са првим данима отпора и траје непрекидно до данас. Судбоносна 1813. спречава да се личност вође, тада у борби настале и сталним ратовањем брањене српске државе, сагледа у потпуности. Кога занима бивша лепотица или посрнули трговац који је некад био међу водећим? Интелект, по својој инерцији, жели да поредак који постоји данас „прошири“ и на „јуче“. Тиме се ослобађа напора око бављења променама и бројним узроцима који до њих доводе. Мученичка смрт у Радовањском лугу (1817.) прибавила је Црном Ђорђу накнадне симпатије. Оно што је Србија имала до 1813. није постигла у потпуности ни седам деценија касније.

Тврдња изнета у наслову може на први поглед изгледати претерана. Августа 1804. од Митрополита Стратимировића, по налогу Беча, састављен је спис о узроцима и главним личностима устанка. Значај овог дела је огроман, у првом реду што говори о стању земље у првим недељама буне, а потом што је поуздано, како у погледу изношења чињеница, тако и у процени улоге појединих старешина. Оно као да је настало при крају, а не на самом почетку устанка. Занимљиво је како је већ тада уочена, и до Митрополита допрла, добра сарадња Проте и Јанка Катића, која избија и из текста Протиних сећања. По Митрополиту: „Много ствари би било корисно свршено да су само све вође тако вредне, тако паметне и пријемљиве за добре савете, као што су протопрезвитер Матија и Јанко Катић."

Игумана манастира Боговађе Мојсеја, Прота помиње само једанпут: „У Боговађи имамо два калуђера, Неофита из Дрена и Мојсеја игумана, те су помагали концепте преписивати“. Била је то прилика да проговори и о ширем значају српских манастира. „Зато треба нашим калуђерима благодарити, што су нам манастире сачували те се нисмо истурчили или пошокчили“. Прота је, за разлику од других казивача о устанку, лично познавао сваког од три поменута настојатеља манастира, од којих сваки има понешто посебно - Рувим је даровит уметник, Василије одлучан војник, Мојсије добар домаћин.

Сем 1808, све остале устаничке године биле су ратне, те су људи били по логорима на граници, а земља је услед тога недовољно обрађивана. Уз то, већина ових година биле су неродне: „Те исте 1807. године била је велика оскудица хране, јербо је прошасто лето било веома сушно.

Овај опис односи се на пораз непосредно пред Мишарску битку: „Тукли смо се добра три сата док једанпут појаше сав турски коњик и оде северозападу. Разговарамо се: куда ће? Да неће Шапцу? – и већ зађоше за брдо. Прође, реци, један сат, а они обишли уз један поток пак јуришаше на Грбовића и на Милоша с леђа, а пешак из шанца; онда наши немаду куда него право кроз коњике (ту погине кнез Пеја и доста других). А други турски пешаци из шанца подиђоше на нас и ми брду барјак окренемо. Мутап, Курсула, Живко Дабић и ја и оно наше војске све планином Кокоровом“.

Пример Поцерца није једини случај да певач „стегне срце“ и понесено поје о ономе што је неповратно изгубљено. Без обзира на жалосну реалност око себе, он се преноси у дане за песму створене, бар док песма траје. Тако има снаге да у својој првој песми о почетку устанка преноси и после опште пропасти поруку Црнога Ђорђа.

Од Проте се сазнаје да је неко прихватилиште за рањенике постојало и у Ваљеву: „У шанцу се задржасмо, рањенике отпратимо које у Ваљево а неке својим кућама“. Тополски казивач Петар Јокић је још краћи: „А рањене кући пошаљемо“. Током својих Сећања, Јокић излаже само о једном рањенику: „Мени су једног момка, Лазара из Јагњила, јако Турци ранили. Кад дођем пред шатор, узмем с момцима те оног момка скинем. Он жестоко јекну. Господар ме запита: ’Ко је оно рањен што онако јекну?‘. ’Лазар из Јагњила, Господару!‘. ’Ала, јазук, најбољи момак нам је био!‘” Аутор Поменика, Милан Милићевић, каже да се хајдук, а потом устаник, Глигорије Младеновић након тешког рањавања током борби за ослобођење Београда, код куће лечио травама и мелемима.

У кризним данима, пред Мишарску битку, покушавали су да убеде Вожда да се склони са бојишта „Јер ако Хаџи-бег разбије нашу војску, то је ништа, као једну чету, и опет ће се сва војска овде око тебе скупити; ако ли ти идеш, пак, Боже сачувај, да тебе разбије, а он више војске има него у нас, онда би пуко глас, да је Хаџи-бег разбио Карађорђа, и наше војске и народ, где је годе који сви би надежду изгубили…”.

Према Гаврилу Ковачевићу, турске занатлије су спремне да помогну устаницима. И по томе он није усамљен. Пре свега, сличан је и са земунским протом Пеићем, јер извор вести им је исти.

У целом сплету околности није сувишно подсетити и на судбину писама упућених са Врачара. Поред свог основног усмерења (за Цетиње или Цариград) она су стизала и у Русију најчешће тако што су преписи тамо упућивани и посредством руских архива сачувани. Тако је и са писмом за митрополита Петра, послатом по Дамјану. Потом, устаничко писмо упућено од Ужица српској мисији у Цариград је такође доспело у Русију. Главни део сачуваних устаничких аката преживео је тако што се на разне начине нашао ван земље. У самој држави, услови за опстанак су крајње неповољни, а процес уништавања траје деценијама. Најтежи ударац писана грађа настајала у устанку доживела је у дане слома државе: „Јаков Ненадовић у Совету напунио два бурета најважнијих писама и на Забрежје, да се у Цесарију претуре, уместо ракије. После је Андрији заповедио, те Совет запалио, да не би Турци важна још писма затекли“.

Устаничка депутација упућена у Цариград није наишла на добар пријем, а уз то, чланови мисије Стеван Живковић и Петар Чардаклија се нису слагали. Пошто се знало да се спрема поход Хафиз-паше на Србе, Живковић је упућен из Цариграда под изговором да, тобож, припреми народ за долазак паше.

Божа Грујовић је у Србију дошао преко Сремских Карловаца, где се срео са митрополитом Стратимировићем, и предао му од Григорија Трлајића набављене књиге из Русије. Тако је и митрополит, скоро истовремено са Црним Ђорђем, упознат са резултатима мисије, директно од Боже као учесника договора. Била је то уједно прилика да пре одласка код устаника добије последња упутства искусног и даровитог јерарха, какав је тадашњи карловачки митрополит био.

Тобожње устаничко писмо, састављено као да је настало на Врачару, за Теодора Филиповића написано у Харкову адресирано је по ратничком маниру „на Тодора Филиповића у Московску, где се нађе“. Доласком Теодора у земљу Србија је стекла најученијег човека и најбољег стручњака у области права уопште.

Пут у Русију представља Проти најдражу мисију. О њој исцрпно говори и често на њу подсећа: „Москва и Петербург, Варшава и Беч, где сам некад био, појављују ми се као сан моје младости“. Поред тога, по овом посланству он је највише и познат, и скоро сваки помен Проте уједно представља и подсећање на ово путовање.

Занимљива је поларизација мишљења кад је у питању личност знаменитог устаничког војводе Јанка Катића. О њему прво пише митрополит Стратимировић и поред свих способности нема високо мишљење. „Јанко Катић је уистину прост, али уочљивији од осталих, гибак, духовит, у опхођењу вешт и пријатан човек. Пре устанка је био угледан оборкнез. Од свију је најречитији и ужива највеће поверење Црнога Ђорђа. Колико Ђорђу, толико и њему лежи општа ствар на срцу... Свој велики утицај није стекао само својим везама са Црним Ђорђем, но и пре устанка одлично показаном умећу и у појединим народним неприликама.“ Прота говори само најлепше, како је храбар и одлучан као мало ко. Вожд је изгледа увек имао потребу ослонца на некога. До устанка највише поверења има у Станоја Главаша те не чуди и што се њему нуди и вођство устанка на изборном скупу у Орашцу.

Прота говори како је на основу номоканона (законоправила) – Крмчије саставио свој законик. „Сад је требало народу суд оставити. Ја сам имао Кормчију и читао законе Јустинијанове и Мојсејеву строгост над Јеврејима и испишем неколико параграфа из Кормчије... Ко отме девојку силом (као што је гдегде бивало, а особито у каквим бунама кад се судови побркају) тај женик, кум и стари сват шибу да трче а други штаповима да се каштигују“.

О Србима се често говори као добрим војницима и лошим политичарима. То се односи и на устанике у целини. Ипак, прва година устанка у том погледу представља изузетак. Тад су се Срби показали као добри политичари и много мање успешни војници. Те године су борбе водили са слабијим турским снагама и тешко су одолевали, да би се следећих година показали као ненадмашни борци који редовно савлађују јачег противника. То време је изузетно у целој српској историји. Прота говори о својој "политици" коју води док није људе свог краја покренуо на пут отпора. "Та моја политика да не кажем лаж... да би народ лакше подигли и да би га ослободили говорили смо да цар није против нас, него да је цар с нама против дахија..."

У свом тексту о хајдуцима Прота каже: "За Новицу и његово друштво против Карађорђа има се доста писати – а и за друге бунтовнике који су и тад на сирома Карађорђа се бунили". Данашња знања нису много већа од онога што је Прота својевремено овде написао о тој појави.

Поред личних запажања, која носи у памћењу, и разговора са оцем и учесницима устанка, Прота се за писца спремао и на посебан начин.

Читање Мемоара Проте Матије, представља смену радости и туге. Радост долази од сазнања новог, лакоће и ведрине његове приче, зачињене благим хумором, редовно на свој рачун. Уз то иде и добродушност за којом у превратним временима има много више потребе него обично. Често се појављује невоља са мирењем сукобљених појединаца или група и прота ту спонтано наступа као градитељ мира. „Ја виде како зло и пропаст хоће да буде... Рекао бих да нисам отрчао но одлетео к Карађорђу све кажем шта је и каква ће несрећа за све нас отуда произићи, а и сам сам видео где се војска колеба и паради... Потрчасмо молити и Стеву отурисмо те побеже, а он крџалику довати да га убије, а Стева се умеша у војску и тако се спасе.» Од познате еванђелске Беседе на гори у њега је највише уткано „Блажени миротворци, јако синове Божји нарекутсја“.

Збешка црква је посвећена празнику Силаска Светог Духа. Саграђена је 1738, тако да је од данас постојећих седам сентандрејских цркава она „најстарија“. Године 1802. у ову Цркву пренет је иконостас из Благовештењске цркве који је по запису настао 1721. То би био најстарији сачуван иконостас везан за Сент Андреју.

Причом о тобожњим сеобама, Срби су спремни да „решавају“ многа питања из своје прошлости. Она је стигла са стране и лако се „залепила“ за Србе. Због ње спремни су да се одрекну великог дела свог простора и своје прошлости.

Највернији следбеник припадника рачанске школе јесте Гаврило Стефановић - Венцловић. О себи је радо говорио као ученику „бившаго в Сент Андреје општег духовника Кипријана Рачанина“. Живео је у Сент Андреји, а потом деловао у Ђуру и Коморану. И код њега, као и код његовог учитеља Кипријана, присутна је пажња према штовању српских светитеља. Писао је Житије Свете Петке 1732. и деспота Максима (око 1734). Дао је своју верзију овог житија, која представља један корак ка модерној историографији, а у оквиру старе књижевности дело је настало на народном језику. Само у једном свом зборнику приредио је праву антологију текстова посвећених Србима светитељима: архиепископу Арсенију, Стефану Дечанском, Светом Сави, епископу Максиму, Мајки Ангелини, краљу Милутину, кнезу Лазару... Делимично су познати и његови планови: „Рад бих и Светом Сави и Симеону приметнути поученије у савкупљеним, к иним светима, а не знам им порекло, ни колико су лет који живели, којего се года преставио, од колико је лет који у иночество унишао и архијерејство, а без тога се не може сприликовати слово...".

Манастир Раваница је у особитом и непосредном односу са патријархом Арсенијем Чарнојевићем већ током пролећа последње године пред сеобу.

Током свог скоро двовековног трајања, Карловачка митрополија имала је двадесет поглавара, од којих су шесторица сахрањени у манастиру Крушедолу, осморица у Саборној и двојица у Горњој цркви у Сремским Карловцима, а потом по један у Даљу, Будиму, Раковцу и Сент Андреји.

Митрополит Мојсије је устројио и да се приходи свих сентандрејских цркава сливају у једну заједничку касу, одакле би се покривали издаци. У почетку се предвиђало освећење водице по домовима верних сваког месеца, али су са терена стизале вести да би то било велико оптерећење за сиромашне вернике.

Царском одлуком из 1695. не помињу се резиденције епископа, што се тумачи као неслагање државне власти са планом да манастири буду седишта епархија по манастирма.

Током 1694. године, на патријархов захтев добијена је дозвола за избор и посвећење пет нових епископа и поред оштрог противљења највиших представника римског обреда: „С којим правом је дошао Арсеније на ту мисао да посвећује епископе, он непознати дошљак, неук и невичан у државним пословима, вређајући тиме прерогативе цара, које су особитом наклоношћу апостолске столице прво дате Светом Стефану, а затим пренете на његове наследнике, апостолске угарске краљеве. На тај начин начинио се он угарским папом, јер једино папа има право да посвећује епископе за Угарску. И то се дрзнуо да учини онај за кога се не зна ни да је рукоположен за свештеника, а камоли да је посвећен и за архиепископа, и кога као патријарха не признају ни сви шизматици“.

Насупрот кратком боравку у Сентандреји као будимског епископа, Стефан Стратимировић на трону Карловачке митрополије проводи 46 година - петину целокупног трајања ове установе од њених 230 година. Поред тога, био је и савременик још два дуговечна и значајна српска јерарха, цетињског митрополита Петра И Петровића (1784-1830) и рашко-призренског Јоаникија (?-1818), једног од ретких епископа српског порекла који држе епархије после укидања Пећке патријаршије (1766) и врло заслужног за очување православне вере код Срба. Ова три јерарха живе на малом простору, у скоро подједнако тешким животним условима, иако се у политичком погледу њихов положај привидно разликује. Међу собом, услед општег стања, слабо одржавају везе.

Сент Андреја је једна од српских престоница. Неколико година у њој борави патријарх Арсеније III Чарнојевић (1680-1690-1706) као црквени и народни поглавар - јерарх и етнарх истовремено. Познато је да ни у време постојања старе славне српске државе овај народ није имао своју сталну престоницу, већ се седиште владара мењало према приликама и условима времена. Пошло се од Раса (у време великог жупана Стефана Немање) и наставило преко Студенице, Жиче (у време Немањиних синова, краља Стефана Првовенчаног и првог српског архиепископа Светога Саве), Призрена, Пауна, Скопља (од времена краља Милутина), Сера (за владе цара Душана), Крушевца (док земљу води кнез Лазар), Београда (у време деспота Стефана Лазаревића), Смедерева (саграђеног од деспота Ђурђа Бранковића), Пећи (од средине 16. века), Сентандреје, Карловаца...

Краљ Драгутин је наручилац фресака које за српску уметност, културу и историју имају изузетан значај. У својој малој капели у манастиру Ђурђевим Ступовима сачувао је најстарије „хоризонтално стабло свете лозе Немањића“.

Црква Светог Петра у Белом Пољу постаје седиште хумског епископа средином тринаестог века које се дотле налазило на Стону. Петрова црква је задужбина кнеза Мирослава саграђена у периоду 1170-1190. године.

О свом сусрету са могућим и вероватним текстом манастирске повеље исписане на зиду Старог Нагоричина Срећковић је оставио само једну реченицу: „С леве стране, белим писменима исписан је сав дувар, али су писмена тако искварена да се не може текст прочитати“. Стање му је изгледало у толикој мери безнадежно, да и не жели дуже да се на томе задржава. Посматрано кроз призму искуства данашњих истраживача, изгледа да стање очуваности нагоричког текста у том тренутку није било тако безнадежно како се оновременом посетиоцу учинило.

Краљица Јелена живи дуго. Свога мужа, краља Уроша (1243-1276;1277), надживела је скоро за четрдесет година и умрла је (1314) само две године пре старијег сина Драгутина (1316.) и седам година пре млађег сина Милутина који живот завршава физички исцрпљен и „зрео“ за „одлазак“. Ако се замисли Милутинов крај само неколико година раније број остварења био би преполовљен и можда би се само говорило о започетом а недовршеном или би се ти темељи и започете зидине изгубили без икаквог трага.

Самостална Српска црква траје пуних осам векова, а последња деценија владе краља Милутина у њеном животу представља чудо, јер оно што је током ње урађено, тешко да има аналогију у општој историји, а у српској историји сигурно не.

И за ауторе из друге половине деветнаестог века Данилов спис је основни путовођа, довољан да усмери куда треба кренути, а остало се морало сазнавати на лицу места, при сусрету са грађевином и оним што она сведочи о себи. Тако је и у случају са првим сазнањима стеченим у новијем времену о манастиру Старом Нагоричину. Основни податак, односно име ктитора, постоји код биографа Данила, али то није било довољно, јер се одатле није могло закључити где се тај манастир налази. „Још се знало да је Нагорич у земљи жеглиговској, али где је управо та задужбина Милутинова кад ју је градио и по каквом случају, зашто баш у Нагоричу, то ми није било познато“. Тако говори аутор првог описа Старог Нагоричина из новијег времена о својој посети манастиру 1873. године, али публикованог тек 1889.

Краљ Милутин истиче потребу обнове старих храмова „Ваистину, будући обновљен Духом Светим, обнављаше стара рукоположења (задужбине) родитеља и прародитеља својих“. При томе се понаша на устаљен начин више пута приказан у опису: „Од основа разоривши и већу сазда и украси сваким различитим лепотама нештедимице дајући“.

Занимљив је пример хумске епископије која је, судећи по лицима којима се поверава њена управа, уживала посебан углед. Пре свога избора за архиепископа (1263), на челу ове епархије био је брат краља Уроша, Сава.

Поводом радова широм Свете Горе, биограф каже: „У гори Атонској нема ниједног манастира кога (Милутин) не обдари и не приложи сасуде црквене и сваке друге богате потребе, које су на нужну потребу да се хране... Хиландар од основа подиже цркву у име Пречисте и Многоопеване Богоматере. Њој равне нигде, да све који посматрају њу у удивљење и чуђење привлачи...”

Храм Светог Николе у измењеном облику сачуван је и до данас. Потврда Даниловог сведочења налази се у стилу храмовних фресака који је близак овом из сачуваних задужбина краља Милутина. Занимљиво је да је и ту од највеће помоћи анализа сачуване представе светог Ђорђа, често сликаног по Милутиновим задужбинама, јер је велики број тада обновљених храмова посвећен овом свецу.

Никодим је подједнако драгоцен кад говори о свом раду на преводу Јерусалимског типика или старању о Карејској келији. Потом треба подсетити да његова потврда уз оснивачку повељу манастира Бањске једина даје потпуни списак игумана на подручју српске државе. Као да би се рекло да је Никодим већи „егоиста“ од Данила, који о себи не говори много а знања о њему стичемо преко житија потеклог из пера неког од ученика.

Дешава се да се у неком од аката насталих пре овог пописа, а сачуваних у њему, говори о неком ранијем документу који је у међувремену нестао, па се уместо њега потом издаје нови да надокнади губитак старог. Међу изгубљеним актима налазе се и они издати и од царева или цариградских патријараха, и то у време које је блиско моменту настанка пописа хиландарских повеља.

У скопској области постоје бројни манастири од којих се неки називају и манастирић (монидрион), док у српским текстовима за њих се устаљује постепено назив „црква“.

Дилеме око времена градње Хиландара остају трајне, без обзира за који датум неко да се определи. Ако се прихвати да је овај храм грађен почетком века, јавља се питање зашто се толико дуго чекало на његово осликавање, јер се зна да су фреске у Хиландару рађене пред Милутинову смрт. Ако се узме да градња потиче из времена док је Никодим на челу манастира, остаје нејасно зашто се, поред толико урађеног у овој обитељи, градњи њеног католикона приступа на самом крају.

Од невеликог броја сачуваних манастирских повеља једино се овде помиње постојање црквеног милосника, чија служба није довољно јасна. Она је и у вези са стањем човека кад осиромаши.

Списак од краља Милутина обновљених манастира у зборнику архиепископа Данила завршава се поменом манастира Ораховице: „И у Дабру цркву светог великомученика Христовог Георгија у месту званом Ораховица“.

Градњи манастира у време Милутина претходи заседање „малог собранија“, које „као нека уобичајена институција је добро позната и њен састав стога не треба да се наводи, јер је свима знан“. Речено је да се знања о овој обитељи стичу само преко њене повеље. По своме обиму, повеља је знатно дужа од поменутих даровница за катедрале Богородицу Љевишку и Грачаницу, али и знатно краћа од оснивачких аката за владарске задужбине каква је манастир Бањска. По својој композицији и садржини, она представља „сводну повељу“, која доноси извесне одредбе из аката ранијих владара. Сва тамо забележена правила нису могла да се примењују истовремено на властелинству манастира Светога Ђорђа. Исто тако, ни све титуле или звања нису постојала у исто време на том подручју.

Грачаничка повеља спада међу акта која привлаче највећу пажњу још од средине деветнаестог века. Док је Фрањо Миклошић спремао своје издање аката србијанских и босанских владара, са нестрпљењем је очекивао да добије препис Грачаничке повеље.

Уврежено је мишљење да преговори владара и црквених људи поводом регулисања имовинских питања теку глатко, али није увек тако. „И замоли ме епископ призренски Арсеније, да му припојим земљу на Блацима што држе људи краљевства ми; и не дадох му, него приложих сав забел краљевства ми у Чрноочи да га припоји к селима црквеним“.

Моравичка епархија, од 1346. митрополија, спада у оне области Српске цркве о којима се мало зна и која не оставља већег трага иза себе. Ниједан од њених архипастира не постаје поглавар и не истиче се радом на књижевном плану, било као самосталан писац, било као мецена књиге. Познатији су само они епископи који су у непосредној вези са градњом ове катедрале. Према Синодику Православља, Моравичка епископија има најмањи број епископа, свега четири (Дионисије, Меркурије, Герасим, Јевсевије), док је за остале епархије „просек“ пет до шест архијереја. То би значило да је просечно столовање моравичких архијереја било дуже. У сликаној поворци пастиреначалника ове епископије изостављен је само њен први архијереј, Дионисије. Меркурије је представљен у моменту погреба, а Јевсевије живи у време израде композиције.

Свет књиге:

У низу обновљених катедрала, од ариљске преко Богородице Љевишке, Грачанице, скопске Тројеручице и седишта дабарских епископа, храм Светог Ахилија налази се на првом месту. У обнови пет поменутих епископских седишта учествују три српска владара - браћа Драгутин и Милутин, и Милутинов син Стефан. Краљ Милутин је сам обновио три катедрална храма, а његов брат и син по један. Колико је познато, овим се обнова катедрала у Цркви старе српске државе и завршава. Још једном треба истаћи да се Драгутин први прихватио овог посла, јер владари пре њега граде само личне задужбине у којима ће касније бити сахрањени.

Расположиви извори допуштају да се може увидети однос моћи српске државе средином тринаестог века, у време краља Уроша Првог, и стања у деведесетим годинама истога века, кад је на челу земље Урошев син Драгутин. Вести потичу из грчких извора. Док се у првом случају чланови владарске куће баве ручним радом, четири деценије касније владар се размеће. Према хроничару Георгију Пахимеру, византијски изасланици код српског краља Уроша нису приметили ништа чиме би били импресионирани: „Дошавши они тамо, не само да не видеше ништа достојно свите и одговарајуће краљевске власти, него се Урош, гледајући њихову пратњу и послугу... питао шта би они требало да буду... И све је код њих било припросто и сиромашно, као да животаре од лова и крадући“.

На основу неколико Милутинових портрета насталих по његовим задужбинама у врло кратком временском размаку, који се мери месецима, пред крај живота примећује се како краљ копни као да га нешто „једе“. Да ли је то само услед толико напора градитељске активности која се одвија ритмом максималног оптерећења и прати се до задњих недеља краљевог живота?

Краљ Милутин (1282-1321) дуго се налази на челу државе. За четири деценије своје владавине сарађивао је са више архиепископа: Јевстатијем И (1279-1286), Јаковом (1286-1292), Јевстатијем ИИ (1292-1309), Савом (1309-1316) и Никодимом (1317-1324).

Стефан Првовенчани јесте један од тројице, као такав он је испред Вукана, али није у рангу са Немањом и Савом. Његова сахрана и пренос нису тако свечани. Углед ће стећи тек касније и његов култ траје најдуже.

Стрез је доживљаван као тешка претња. То је феномен своје врсте својствен Бугарима код којих је чест нагли успон и сличан пад. Код Срба се и успон и пад дешава постепено. Не може лако да се објасни како један отпадник са поседом малог простора одједном прерасте у моћног чиниоца способног да се споразуме са више ранијих моћних противника. То се збива у кратком времену од око седам година.

Пажљивим читањем Савиних житија од Доментијана и Теодосија, намеће се утисак да у Светој Гори „нешто“ недостаје. То „нешто“ чини део духовног живота православног верника и односи се на свете мошти.

Приликом повлачења великог жупана Стефана Немање са престола, и предаје власти свом средњем сину, он ипак није све предао. Код себе је и даље задржао напрсни крст као знак свог владарског достојанства. Тај крст он је однео са собом и у Свету Гору. Тек кад су радови на обнови новостеченог манастира Хиландара одмакли, монах Симеон одлучује да се растане од ове светиње и уступи је по обичају свом наследнику на управи државом. То је учинио тек при другом доласку хиландарског игумана Методија у земљу ради примања помоћи потребне сада већ за довршење манастира.

О примени одредби Студеничког типика и Жичке повеље не може се говорити услед недостатка одговарајућих вести.

Свети Сава за келију у Кареји саставља посебно правило дотле непознато у Светој Гори. Положај келије биограф Теодосије оцењује као „изванредно место... са добрим водама и плодоносним дрвећем украшено...“

Запоседање острва изазвало је реаговање аустријске власти од Земуна до Беча. Спор око тога протегао се и у следећу, 1807. годину, и за Србе имао тешке последице, јер Аустрији служи као повод да забрани извоз хране глађу погођеном становништву.

О личности, деловању и времену Светога Саве имамо далеко мање вести него што бисмо то желели. Па ипак, располажемо са толико података који нам омогућавају да бар донекле можемо да пратимо његове намере и планове.

По Вуку Караџићу, поход паше на Србију има везе и са Београдом. Према њему, члан устаничке депутације за Цариград, трговац Стефан Живковић успева да се врати у земљу под изговором како ће радити на смиривању устаника.

Присуство Гушанца у овако сложеном сплету Србима је од користи бар колико им и смета. Због њега паша не може да преузме власт у Београду и васпостави стање пре дахија.

Борба за Београд током устанка под Црним Ђорђем разликује се од свих осталих битака. Дуго траје, скоро три године и води се са различитим интензитетом. Одлучујуће битке са великим последицама ту скоро да нема.

По нападу Хитлера на земљу, у Жичу стиже патријарх Гаврило где се срео са Владиком Николајем.

Састављање програма косовске прославе поверено је Чедомиљу Мијатовићу. Био је предвиђен и пренос моштију светог кнеза Лазара из фрушкогорског манастира Врдника у његову некадашњу престоницу Крушевац. Пошто у марту краљ напушта престо, што Аустрији није било по вољи, морао се мењати и план прославе, јер се незадовољству Турске придружило и слично нерасположење Беча који забрањује обележавање празника на својој територији. У новим приликама о преносу кнежевих моштију није могло бити говора.

О почетку радова у Жичи говори сам епископ у својој аутобиографији: „Прекрсти се и рече: У име Бога дај да се започне, а Бог ће дати те ће бити помагача. Тад погоди раднике и отпочне око велике цркве чистити, и изнутра куда стока била загојатила почисти...“ Поред аутобиографије, епископ Јоаникије саставља и песму О поновљењу манастира Жиче где набраја одакле су стизали прилози. Због радова у манастиру 1856. г. Јоаникије моли београдског митрополита да не долази на седнице Конзисторије јер мора бити присутан у току радова.

Документарни филмови Нинослава Ранђеловића о Косову и Метохији представљени су 28. септембра на Капитол Хилу у Вашингтону, на конференцији посвећеној кризи у српској покрајини, сазваној на иницијативу америчких организација Савет за Косово, Коалиција за религијске слободе и Хришћанска солидарност. Пред више од 500 гостију из целог света филмови су потом приказани и у Београду.

Следећи вид везе патријарха Пајсија са манастиром Жичом представља његова посета овој светињи. Вест о томе остала је, попут многих других, угребана на манастирском зиду. „Године 7139 (1630/31) дођох ја смерни Пајсије“. Зидови манастира Жиче су особито значајни за српску историографију, више него иједне друге старе задужбине.

По некима је и патријарх Данило посвећен у манастиру Жичи. То су мучна времена после косовског полома. Избору Данила претходи смрт патријарха Спиридона 1389. године или 1390. године и известан период другог столовања патријарха Јефрема док се нису стекли услови за сазив Сабора.Скоро пола века после издавања повеље за манастир Дренчу „у патријаршији у Жичи“ биће издата још једна повеља. Тада деспот Ђурађ за светогорски манастир Есфигмен (у српским изворима Сфимен) издаје акт о свом дару за овај манастир. Везе ове обитељи са Србима могу се пратити још од светогорских дана младог монаха Саве с краја 12. века. О томе говоре оба Савина биографа, Доментијан и Теодосије.Као послушник оца Макарија, Сава из манастира Есфигмена носи хлебове за монахе који живе у пустињи „као што имају обичај велики манастири да шаљу на утешење пустињацима који страдају Христа ради и друге утехе немају“.

Биограф краља Милутина у попису његових задужбина не помиње рад у Жичи, а наводи градњу у манастиру Студеници: „У месту званом Студеница у дому Пресвете Богородице сазда цркву на име светих праведника Јоакима и Ане“. На почетку 14. века Жича није ни катедрала ни манастир. У Оснивачкој повељи за гробну цркву краља Милутина, манастир Бањску, где се налази списак епископа и игумана, Жича није поменута ни као седиште епископа, ни као манастир чији би старешина требало да се ту нађе. У то време су обављени извесни радови на осликавању цркве Светих апостола у Пећи, али ни ту нису били ангажовани најбољи мајстори. Ако се краљ тако односио према активном седишту архиепископије, онда не чуди његово понашање према манастиру Жичи.

Као и његов претходник, Арсеније неће остати на челу Цркве до краја живота. У вршењу дужности њега спречава болест: „Паде овај преосвећени у љуту болест и поче јако боловати, и то не једанпут но три године или више пре смрти његове...“ Жичка повеља, поред осталих имања помиње Пећ и Чрнчу. Оба места везана су и за Арсенија. У Пећи градиће цркву Светих Апостола и биће сахрањен, а у Чрнчи ће боловати и дочекати смрт. У житију се Чрнча одређује као „држава области велике архиепископије“. Намеће се питање да ли би Сава као архиепископ у оставци могао и даље да борави у Жичи у случају да се вратио у земљу 1236. г., одн. да ли боловање Арсенија у Чрнчи значи да за њега као бившег архиепископа у Жичи није било места?

У време Српске архиепископије постоје два позната случаја где поглавар Цркве узима монаха у ћелију. Оба су у вези са архиепископом Данилом II (1324-1337). Први се односи на оснивача Цркве Саву и његовог ученика Арсенија, о чему сазнајемо само од архиепископа Данила као писца. Други је у вези са самим Данилом који ће неколико деценија касније као млад монах бити узет од тадашњег архиепископа Јевстатија II (1292-1309) у ћелију.

Беху се женили многи људи по закону, али не беху венчани, као овце које немају пастира беху они пометени, а посланима заповеди да овако венчавају род људски; да сабирају у цркве све, старце и средовечне и младе, мужеве и жене, и сву децу која су од њих рођена без законског благослова.

Уметник Ђура Јакшић познат је као песник, сликар, приповедач. По строгој оцени приказивача, „за све то је имао дара, но ни за шта до краја“. Веровало се да је више имао него што је дао. Особе са таквим богатством талента ретке су код малих народа. За непуних педесет година од места рођења (Српска Црња, 1832) до смрти (Београд, 1878), много времена је провео у путу и честим променама места боравка. Одговарајући дијаграм није лако сачинити, јер се у нека места враћа и више пута.

Када се говори о биографима Светога Саве, Доментијану и Теодосију, одмах се помишља и на разлике које постоје међу њима. Оне које се односе на крунисање Стефана Првовенчаног помињу се најчешће јер су и највеће. Тим поводом треба рећи да се при писању о крунисању више пажње посвећује поменутим разликама код биографа него самом чину. Међутим, ма како то чудно изгледало, два биографа овде колико се разилазе, толико се и допуњавају, али на особит начин. Ако се има на уму да још увек није разјашњена дилема садржана у наслову Теодосијевог житија „што је испричао преподобни Доментијан, јеромонах манастира званога Хиландар, а написао Теодосије, монах истога манастира“, која у начелу осликава однос два писца, онда се може само замислити колико смо далеко од решења разлика међу њима поводом крунисања сина Стефана Немање и брата првог српског архиепископа. Још једном треба подсетити да је појава критичких издања оба житија основни предуслов за рад о односу и разликама између Доментијана и Теодосија.

„Структура“ саборских збивања 1220. године је, према садашњем стању извора, скоро недокучива. Ту се решавају најсложенији проблеми државности - потпуне црквене и државне самосталности.О овим догађајима за протеклих 150 година, откако су заслугом Ђуре Даничића објављене обе биографије, написано је много од стране највећих стручњака одговарајућих области. Овај Даничићев подухват представља „преврат“ у сазнањима тог времена.

Натпис на јужном зиду представља текст повеље издате између 1224. и 1227. године У извесној мери ова повеља допуњава претходну, али садржи и потпуно нове одредбе. На почетку се прописује: „У овом храму Спаса нашега овде да постављају се сви будући краљеви ове државе и архиепископи и епископи игумани да се постављају овде“.

Натпис на јужном зиду представља текст повеље издате између 1224. и 1227. године У извесној мери ова повеља допуњава претходну, али садржи и потпуно нове одредбе. На почетку се прописује: „У овом храму Спаса нашега овде да постављају се сви будући краљеви ове државе и архиепископи и епископи игумани да се постављају овде“

Средином 30-их година прошлога века славило се седам столећа од времена деловања Светога Саве. Затим је 1969. г. обележено 750 година од оснивања Српске цркве, да би се већ 1975. ушло у период прослава у част 800 - годишњице. - Прво је обележено осам векова Савиног рођења (1975), затим осам столећа Студенице (1986) и Хиландара (1998). Ова година протиче у знаку Жиче. То је задужбина која је највише пута рушена и обнављана. Њено страдање почиње само неколико деценија након градње у периоду слободне и моћне Српске државе средњега века.

Хитлер је наредио да се сви Срби иселе, или да вас све побијемо, па сад бирајте. Ову поруку својих сусељана Арбанаса с почетка априлског рата 1941. године преноси Марко Богдановић из села Зрза (А. Јевтић, Од Косова до Јадовна). Коначни период српске несреће на Косову и Метохији почиње фашистичким нападом на отворени град Београд у рано јутро 6. априла 1941. године. Косовски пакао почиње да кључа већ следећег дана. „На дан седмога априла Арнаути су се подигли на устанак и том приликом попалили све насељеничке куће.“ Овакво понашање Арбанаса било је могуће јер иза њих стоји Италија и припрема их као сараднике у будућем планираном рату. Они су, по оцени грофа Ћана, „нож уперен у кичму Југославије.“

Дојучерашњи саборац и сапатник својих верника који су бранили огњиште, будући поучени тешким искуством отаца, не хтедоше да дозволе поновљени геноцид, епископ Атанасије се опет вратио бављењу науком - свом основном послу прекинутом одласком на мученичку светосавску Захумску епархију. Књига пред нама је плод дугогодишње активности. За њено настајање користи се дуго време општих припрема. За овакав рад требало је много труда од кога епископ Атанасије није себе никада чувао. Поређење са архимандритом Нићифором Дучићем, борцем против Турака и писцем у једнакој мери, чини част обојици. Дуга служба у Цркви у тешким временима допринела је развитку сензибилитета бар колико и коришћена литература.

Манастири на ободу српског простора имају посебну улогу у животу и очувању овог народа. Они су јачи, издржљивији и истрајнији заштитници од војничких утврђења која могу да се одрже док постоји „центар“ из кога стижу људска и материјална појачања. Монашке обитељи црпе снагу из сопственог тла. За све у њих уложено узвраћају брзо и вишеструко. У безнађу подижу, у тами светле. у немоћи крепе, спајају поколења. Старима обећавају будућност, младе обавезују да се не посраме пред прецима. Очи расејаних и усамљених често су упрте у њих. У тешким моментима, каквих је много у животу људи са ивица етничког простора, они су извор снаге, ако треба и подстицај завета. Трају дуже од свих националних установа и последњи падају. Својим храмовима, потом срушеним зидовима, па чак само као темељи и гомиле камења, чувају траг једног постојања. Кад се и то поравни са земљом, тек онда је тај простор стварно изгубљен.

После посвећења за архиепископа у малоазијском градићу Никеји, Свети Сава долази у земљу где, са својим братом Стефаном, припрема организацију нове самосталне Архиепископије. Тада је предвиђено и стварање Будимљанске епархије. Њено седиште је било у цркви Светог Ђорђа, у близини средњовековног града Будимља. Ту ће бити седиште ове епархије кроз цели средњи век, па и дуго после пада старе српске државе. У самом почетку самосталног црквеног живота, на већини будућих катедралних храмова требало је извршити извесне архитектонске захвате да би се прилагодили потребама своје нове намене. Уз наос цркве дозидани су припрата, бочне куле, горњи делови наоса, олтарске апсиде, као и купола.

Због словенског порекла и православне вере, Србима је било најтеже од свих околних народа у времену откако су изгубили своју стару државу. Ипак, најтеже им је било на Косову, јер Шиптари су од Турака добили повлашћени статус у односу према Србима због сталних покушаја Срба да се ослободе. Стање на размеђу деветнаестог и двадесетог века постаје неподношљиво. Дипломатија српске државе покушава да бар донекле ублажи невоље својих сународника, али то остаје без ефекта. Представници Русије могли су на том плану да учине више, јер иза њих стоји ауторитет моћне државе.

Међу десет година, колико устанак траје, 1806. година је најзагонетнија и за Србе најблиставија. Обе стране, и устаници и Турци, у њу улазе спремни за обрачун. Сажету оцену свог стања, планова и одлучности Срби износе у молби султану са Скупштине у Остружници почетком ове године: „Ако ваше воинство на нас се оправи, ми волимо сви изгинути него опет приклонити се под јарам наших мучитеља под којим стењемо од толикога доба без помоћи и олакшања... Исход сваког рата неопределим је у напредак. Ми можемо од воинства и уничтожени бити, но неће на нас спадати узрок оног што се буде збило... Друго не остаје него умрети, или ћемо падајући задобити славу да смо претпоставили смрт срамотном ропству“.

Нови храм манастира Савине грађен је од 1777. до 1799. Градњи претходи добијање дозволе ради које 1776 у Венецију одлазе архимандрит Данило (Рајевић) и игуман Никанор (Богетић). Дозвола је добијена ради поправке старог, а не градње новог храма. То није једини случај где се на терену ради другачије од онога што стоји написано. Узима се да овај потез савинских калуђера пролази без већих последица.

Уобичајено је схватање да је манастир Раваница задужбина косовског мученика светог кнеза Лазара, што је ставља у ред владарских задужбина на чијем почетку стоји манастир Студеница, подигнута од великог жупана Стефана Немање, „сакупитеља српске земље“, по речима старог писца и оснивача династије. Затим следе Милешева, Сопоћани, Бањска, Дечани, Арханђели... Низ се завршава Манасијом, задужбином Лазаревог сина деспота Стефана.

Руски дипломата и научник Иван Степанович Јастребов (1839-1984) много је задужио напаћени српски народ под турском влашћу. Чинио је то у оба својства, и као дипломата и као човек књиге. Службовао је по разним местима од Солуна до Скадра, а за Србе највише је учино за време свог службовања у Призрену, где је био у два маха (1870-1876. и 1879-1886).. Смисао свог рада у условима крајње беде сам је одредио: „Мој положај је крајње незавидан, јер ми долази да се одрекнем много чега да бих помогао несрећнима.“ Околности у окружењу биле су такве да му се често пута указивала прилика да учини преко онога што би се могло очекивати.

Душанова освајања одвијају се у специфичним условима својеврсног троугла. Византија се налази у грађанском рату и обадве супротстављене стране боре се за његово савезништво, тако да он наступа више због слабости противника него по својој снази. Градови падају кроз опсаду локалних гарнизона којима споља не стиже помоћ. Нема тешких и погибељних сукоба који би довели до великих жртава било којој страни. Већ то је довољно да побуди сумњу и када је реч о поменутом изразу.

Прича о анатеми Српске цркве провлачи се кроз литературу скоро 150 година. Настала је у време кад је цела наука била у повоју и кад је много шта изгледало једноставније него што су даља истраживања и открића доносила

Никодим Милаш, Београд-Шибеник 2004, стр. 584.

Епископ Мојсије Миоковић податке о себи оставља у „протоколу рукополагајемих“. Рођен је 1770. године, а замонашио се већ 1785. У литератури се упорно говори како је и рукоположен у петнаестој години свог живота, што је мало вероватно, јер није било преке потребе за тако нечим. Његове везе са Горњокарловачком епархијом почињу одмах по рукоположењу.

Српска победа на Иванковцу представља најважнији догађај у 1805. години као "другој години српског војевања на дахије", по изразу Вука. Шире гледано, то је најважнији догађај у целом периоду од скоро две и по године, односно од изборног скупа у Орашцу и највећег успеха целог устанка, Мишарске битке августа месеца 1806. године.

Можда необично звучи, али улога водећих игумана београдске области већа је током аустријско-турског рата 1789-1791. г. (Кочина крајина), него током устанка. Устанички успеси имају као резултат настанак државе која преузима бригу о судбини народа, тако да се Црква враћа свом основном задатку - бризи о душама верних. У првим годинама буне примећује се учешће црквених првака, монаха и свештеника подједнако, а касније је њихово присуство више изузетак него правило. У време Кочине крајине истиче се неколико игумана чија имена се срећу тамо где се одлучује о судбини народа. Они покушавају да нешто ураде пред крај овог рата обраћањем карловачком митрополиту Мојсију Путнику и темишварском сабору који тада заседа. Међу њима се помиње и игуман Петковице Герасим. Његов наследник Исаија је први пут поменут у запису поводом обнове манастира Криваја.

Манастир Вољавча спада у низ мањих и млађих манастира о чијим почецима се мало зна, као и о њиховој предустаничкој историји. Пред последњи аустријско-турски рат, код нас познат као Кочина крајина (1788-1791), старешина манастира био је хаџи-Рувим, најдаровитији човек тога времена. Изгледа да се у Срему затекао пре избијања поменутог рата и ту остао током целог сукоба. По завршетку рата, хаџи-Рувим се не враћа у овај манастир, већ одлази у Боговађу, која је такође била порушена као и Вољавча. Има у томе символике, јер касније и прва устаничка влада, Правитељствујушчи совјет прво одседа у манастиру Вољавча, а затим прелази у Боговађу. Верује се да је, током боравка у Вољавчи, хаџи-Рувим ту организовао обучавање људи у изради дубореза.

Манастир Острог настаје по идеалном узору познатом из старих времена. Отшелник у месту свога подвига подиже храм око кога касније током времена настаје манастир. Он је ту истовремено и ктитор и први настојатељ. Манастир постаје место његовог покоја, а затим средиште штовања његових моштију.

Протођакон Радомир Ракић је први у нас објавиo маестрално дело на српском језику Библијска енциклопедија (прва свеска-600 страна; друга свеска-632 стране, Београд, Србиње, 2004). Подухватом овако замишљеним и оствареним могли би се похвалити и многи велики народи у Европи. Писање енциклопедија је и потврда зрелости једнога народа. Стручна оспособљеност и приљежност морале су дати плода. Са протођаконом Ракићем водили смо разговор у Уредништву.

Манастир Морача носи доста необичног у себи, почев од личности ктитора, тематике фреско, сликарства, ране историје... У време кад само владар може да гради манастир, члан споредног огранка династије, син кнеза Вукана Стефан подиже своју задужбину која, строго гледано, није могла бити манастир, али нема довољно елемената да се њен положај дефинише: „Овај храм Пресвете Богородице сазидах и украсих у име њеног Успења ја Стефан, син великог кнеза Вука, унук светог Симеона Немање.

Године 1776. рођен је у Руми Теодор Филиповић, оснивач и секретар прве Владе устаничке Србије. Докторирао је не Пештанском универзитету 1803, а следеће, 1804. године постаје професор Универзитета у Харкову. У јесен те године придружио се првој устаничкој депутацији за Русију коју сачињавају прота Матија Ненадовић, Петар Новаковић Чардаклија и Јован Протић.

Међу ученим људима који са подручја Карловачке митрополије долазе код устаника био је и Јован Савић. Рођен је у Сомбору 1772. г. у свештеничкој породици. Права завршава у Пешти и постаје професор у Карловцима. У Србију долази крајем 1805. г. са места секретара Вршачке епархије. По доласку мења име и постаје Иван Југовић.

Вековима је корпус српске нације био издељен границама њему туђих држава. Стицајем прилика Срби су "издељени" и у црквеном погледу. Гашењем Пећке патријаршије 1766. године простор јужно од Саве долази под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Северно од Саве црквени живот се одвија у оквиру Карловачке митрополије која има сва својства једне помесне цркве. Силом насталих околности она се административно одвојила од Пећке патријаршије пре њеног гашења. Цетињска митрополија не жели да се помири са нестанком Патријаршије у Пећи, стиче карактер дијаспоралне цркве и на разне начине се довија и успева да опстане у максимално тешким условима уз мању или већу подршку од стране других цркава.