Без Бога се ништа не може

 Шта мислите о оптужбама које су упућене на рачун навијача у последње време? Многи од навијача праве страшила и гомилу пијаних напасника....

- Многи који коментаришу су неупу

ћени. Мене боли што се ових младих навијача многи одричу, удара крст на њих... Мислим да у медијима данас раде људи који немају никакве везе са тим послом. По мени, професионалац који то ради треба да сагледа обе стране медаље, да да свој суд и свој коментар и то пренесе јавности. Очигледно да они желе увек да од миша направе слона како би продали своје новине. А то какве ће последице то произвести по те људе, о томе нико не размишља.

 Навијачи, спорт и хулиганство...

- У навијачком свети има и овог и онога, али ја сматрам да 90 одсто тих младих људи има дубоко религигиозан осећај у себи. Навијачи су људи који воле заједницу: он хоће све да подели са тобом, неће никада да те остави, путоваће да гледају неких 11 играча који живе много добро за оно што пружају у односу на друге људе. Више нема играча за које се навијачи везују и не треба да се везују! Основни мотив који покреће навијаче је љубав према спорту, а не хулиганство. Ја нисам хулиган, немам ниједан хулигански испад. Двапут сам се потукао у животу, једном због девојке, други пут као клинац у школи. Стварно волим фудбал и Звезду, и мени је то основни и једини мотив.


Великом броју Срба су Србија и Звезда у срцу и обавезно долазе на Маракану када дођу велики клубови. Нас навијаче то мало иритира, јер да је другачије, мислимо да би квалитет фудбала био бољи и мешетари у српском фудбалу не би могли то да раде сваке суботе пред толико сведока. Јер, конкретно, у Европи та ватрена публика чини неких 20 одсто публике на стадионима, а код нас 90, 95 одсто.

 Навијачи, вера и национализам...

- Била је нагла смена генерација код нас. Старији другари су отишли у рат када је све то кренуло, а онда смо ми, са 18, 19 година, преузели одговорност да водимо трибину и тај национализам нам је остављен у наслеђе. Тада је и у држави био присутан национални набој. Наравно, временом сазреваш, спознајеш кроз веру себе и неке друге ствари.

Ми смо свесни својих грешака и грехова, многи навијачи, када се покрене питање вере, кажу: „Ма грешан сам, где ћу ја тамо, у цркву?“ Ја им кажем: „То ти ђаво гура помисао. Баш зато! Ајд, да видимо ко смо и шта смо, колико смо Срби, да научимо кроз те људе из религије шта је српство, јер то је и духовна борба кроз нас саме да заслужимо живот вечни“. Ту треба бити обазрив. Ја гледам и кроз себе, да се не гурне џак од 100 кила на леђа некоме ко не може да га носи. Отићи ће, побећи ће.

 Помоћ за Србе на Косову и Метохији...

- Касније, 2000. године, када смо почели веру православну и српство да спознајемо на прави начин, значи не само оно „славим славу и одем 2 пута годишње у Цркву“, или „ја сам Православац, ставим 10 бројаница на себе и ударам на сва звона“, јавила се идеја да помажемо српском народу на Косову и Метохији. Тада је буквално кренуло петоро људи са пет торби. Сећам се, баш тај дан су били избори, отишли смо аутобусом до Митровице па таксијем до Звечана, затим возом до села Прилужје, 15 километара од Приштине. Није било струје, поделили смо деци те пакетиће, провели смо тамо ноћ. То је била, да кажем, прва акција.

Педесет навијача је недавно било у Пећкој Патријаршији и Дечанима, дошли смо ујутру на Литургију, била су два крштења, неколико нас се причестило. После тога смо кренули, али је саобраћај у Пећи био блокиран. Стали смо, много младих Албанаца гледа нас педесет младих у аутобусу... то су били тренуци искушења. Било је пуно младих у кафићима, недеља, 12 сати, били смо на 2,3 метра од њих. Нисмо могли да верујемо где смо и како смо прошли.

 Медији о томе нису говорили..

- Пре неких 10 дана звали су нас из Грачанице да су им стигле паре. Не знам да ли да причам уопште у цифрама, никада нам није било важно, али људи су нам говорили да можда некада и треба рећи. Оно што је најсвежије, скупили смо 350 000 динара од концерта. За Видовдан смо били тамо и тражили благослов од Владике где да упутимо средства од концерта. Претходни пут је од концерта скупљено преко 2 милиона динара. Дошли смо и на идеју како да скупимо већа средства, па смо рекли управи клуба, када је Звезда играла са Бајерном и Болтоном, да подигне цену карата за 100 динара. Успели смо да скупимо 3 милиона и 760 хиљада динара. Ето, можда ни данас ти људи који су били на те две утакмице нису свесни да су својим присуством помогли. Од тих пара део смо послали манастирима, део народној кухињи, а од милион и 360 хиљада динара, на сугестију игумана манастира Дубоки Поток, купљен је мањи стамбени простор за самохрану мајку са двоје деце, избеглицу из Пећи. Све је то ишло преко манастира, ми смо само уплатили средства. Ту жену нисмо ни видели, али се чујемо телефоном. То су лепе ствари. Такође, много смо се лепо осећали за Видовдан, када дође попадија Светлана која води Народну кухињу и каже: „Ви сте, децо, спасили народну кухињу од гашења када је била криза». Таква је била Божја воља да баш ми у том тренутку однесемо храну.

 Ви то нисте објављиваљи...

- Када нас нападају, пожелимо да кажемо. Али, иако је свака донација значајна, неки то користе у политичке и маркетиншке сврхе, ударају на сва звона за много мању помоћ. Али то је тако.




 Протест студената, патриотских организација и навијача 16. фебруара поводом тзв. проглашења независности Косова.

- Били смо присутни и желим да кажем да нас је било колико свих других, што говори колики је наш одзив био на њихов позив. Нас политика не занима, свако од нас има своје приватно мишљење о томе за кога ће да гласа. Успели смо да будемо аполитични јер су многи покушали да нас придобију на овај или онај начин. Ми смо ту остали јединствени, српство нам је изнад свега, тако да смо узели учешће у том протесту због националног осећаја у нама.

 Шта је било 5. октобра...

- Сви знају како се то десило. Ми се нисмо променили. Навијачи, ми, скрећемо пажњу на дешавања у клубу али и шире, јер стадион је, на неки начин, глас народа јер нигде нема у континуитету толико скупљања народа на једном месту који исказује неко своје незадовољство. Тако су навијачи увек били глас народа и никад нису бежали од тога. Тада, 5. октобра, било је и других навијача Партизана, Рада, Војводине... Чак нам је и Б92 давао гран-при за тадашње заслуге, тада смо за њих били борци за демократију, а данас смо за њих ултранационалисти. Ми се, понављам, нисмо променили...

 Идеја уједињења православних навијача...

- Основ за ту идеју је, пре свега, Православље. Чињеница је да је то најјача карика која нас повезује. Што се тиче контаката са навијачима Олимијакоса то датира јако давно, још од 1994. године. Касније су контакти стагнирали, да би се поново активирали у последње време. Ми смо негде на средини.

Не знам колико су грчки навијачи религиозни, али су Руси врх: начин њиховог размишљања и организовања, то је моја жеља да заживи овде. И њихови окршаји, то је све на руке, све је часно, поштено, нема жртава. Вођа навијача Гладијатора једном ми је рекао: „Зашто се ви убијате, ви сте много мањи народ од нас?“ Он је ту у праву, и моја је жеља да у у Србији буде такав навијачки покрет.

 Шта се дешава са Звездом...

- Ја не кажем да смо ми ти који треба да васпитају играче, али смо свакако најемотивнији део клуба који треба да укаже када је нешто лоше и када је криза шта и како треба да се ради. Јер, људи у Управи и играчи су ту из интереса. Наравно, сви они крећу из љубави да се баве фудбалом, али касније, чим се појави интерес, питање је колико је ту присутна емоција и жеља. Све ми то знамо, нас као навијаче не занима ко ће да узме паре, нас као навијаче занима терен и квалитет игре на том терену. Ми нисмо у небесима па да мислимо сада да можемо да освојимо Лигу шампиона. Далеко од тога. Ми тражимо да буду у три године два пута први и да играју бар лигу Купа Уефа и Лигу шампиона, да пруже овом народу који толико живи за овај клуб неколико великих утакмица, онај спектакл због кога фудбал и јесте најважнија споредна ствар на свету. Говоре о разбијању аутомобила, а узимају толико пара, они не дају пример правог спортисте, нема ко да им скрене пажњу на то. Да ли су сви тамо у таловима, својим интересима, не знам, али је чињеница да нема хијерархије, нема ауторитета.

Ако 10 година указујеш некоме на нешто, он те потапше по рамену и каже „да, важи“, онда ти са толико емоција дођеш у ситуацију да одреагујеш импулсивно. То није хришћански, али навијачи имају тај вишак енергије и љубави који треба каналистати, мора се наћи прави начин да им се приступи. Демонстрација силе није прави пут за то. Неки људи мисле да ће самим тим да реше ствар, а неће. Сутра ће твоје дете да крене на утакмицу и шта ћеш ти онда?

 Како обуздавате своје навијаче?

- Ми немамо пуно великих утакмица. Нама се стадион напуни 3,4 пута годишње. И када ти дође толико људи који нису константно присутни, онда смо ми у мањини. Онда, када крене публика, можемо да контролишемо до неке мере. Ми се и трудимо да то буде у интересу клуба и трибина.

 Шта је ту пресудно?

- На трибини, колико год неко мислио да је то немогуће, постоји хијерархија. Ми озбиљно приступамо проблемима везаним за рад клуба, ми смо у стању да се за месец дана и по 10 пута сретнемо. У стању смо да 24 сата будемо у четири зида док не исплива решење. Онда са тим ставом излазимо у јавност и пред клуб.

 Поређење са Енглезима, како са хулиганима...

- Млади навијачи који данас долазе нису одрастали у време великих Звездиних резултата. Који мотив они да нађу да дођу на стадион? Већи смо им мотив ми који правимо кореографије и ту атмосферу. Можда му је отац пренео љубав према клубу, али шта он може да види на утакмицама данас? Говорим о квалитету.

Закон треба да постоји, нико од нас није рекао да не треба, али људи који их доносе морају да знају једну стгвар. Дођу људи који немају везе са фудбалом и они препишу неке законе из Европе, кажу, то ће тако да буде. Е па, господо, када будете створили услове за одигравање утакмица као што су у Европи, онда може и све друго. Нама 95% стадиона не испуњава услове за играње у Европи, а хоћете да имате европске законе. Коју ви безбедност нудите навијачима на тим стадионима? Полицајац ти узме упаљач а ти улазиш на ливаду, нема ни трибина, ни где се продају карте. Ти дођеш у Чачак, прошле године,  а четворица иза ограде стоје и продају ти карте преко ограде. Онда нереалне цене и самовоља..

Ми смо покренули акцију Стоп ножевима на стадионима и то сви знају, транспарент је био окачен. То је став наше групе, то стоји на сајту, да не сме да се користи оружје. Видели сте на утакмици Звезда-Партизан када смо бојкотовали, ћутали смо 27 минута јер је толико имао дечко који је изгубио живот у окршају навијача Партизана и Војводине. Никаква навијачка страс није важнија од српског живота. Али то нема одјека у јавности, а транспарент Правда за Уроша има одјека и то у негативном смислу. Кажу нам да подржавамо хулиганство. Далеко од тога, нико није одреаговао у тренутку хапшења Уроша Мишића већ у тренутку изрицања пресуде јер је 10 година робије више него много и ми смо само желели да скренемо пажњу на то.

 Порука младим људима...

- Порука младим људима који долазе на стадионе је да долазе из љубави према клубу.

 Многи од вас су породични људи...

- Раније смо имали неке олакшице за одлазак у иностранство, није лако издвојити средства за утакмице. Није лако, али нека људи који нас сатанизују размисле шта је разлог за то. Наравно да су наша деца на лествици приоритета на првом месту. Али међу нама су се развили и пријатељски односи, кумства. Као што неко оде на рекреацију, неко воли позориште или филм, неко путовања, ми тако пратимо свој клуб. Уосталом, та навијачка љубав се преноси углавном са оца на сина, тако да се и на стадионе долази породично.

 Како васпитавати децу?

- То је најбитнија ствар! Да буду Срби, да у њима пре свега буде присутно Православље, а ми ћемо се трудити, нормално, да навијају за Црвену Звезду, да Север буде тај који ће бити носилац тог националног осећаја у нама. Да кроз спорт научи да добија и да губи, што је најважније у животу, јер живот се састоји и од победа и од пораза, и да научи шта је правда и шта је неправда. Звезда није изнад вере, и ми смо расли у неким другим временима, и тек сада спознајемо неке стваре. Да је неко на нас могао да утиче на овај начин, питамо се како би изгледала навијачка сцена данас у Србији.

 Често идете у Маркову цркву на заједничке молитве...

- Чињеница је да се без Бога ништа не може! То је сада постала традиција, не само за фудбал него и у другим спортовима.

 Како сте дошли до Цркве?

- Свако је то носио у себи, неко мање неко више. Није одлучено, сада ћемо ићи у цркву! Кренуло је полако, без наметања већ колико ко осећа, тиме се управља.

 Навијачка слава - Св. Симеон Мироточиви. Како и зашто Св. Симеон...

- Сматрали смо да то треба да буде српски светац. А Св.Симеона смо изабрали јер се он замонашио пред крај живота баш због наших навијача који стално говоре: "Где ћу ја у цркву, грешан сам, поштујем ја то али..." Онда смо одлучили да то буде Св. Симеон који је читавог свог живота ратовао, а пред крај живота отишао је у манастир. Дакле, није разлог то што си грешио, јер смо ми људи и грешимо целога живота, да те то удаљи од Цркве. Сви смо достојни онолико колико нам Бог буде одредио. Узимање славе је један значајан корак на путу ка томе. То је један од најбитнијих корака, јер много је важно да то буде темељ младим генерацијама. За 10 година то ће, верујем, бити прави момци који ће бити спремни и да се боре за земљу и да буду пример.

Навијачи ће увек да носе и тај минус и плус у себи. Где год је присутна нека велика љубав долази лако до еуфорије. Ми се трудимо да не настрада ни један човек, ма чији навијач био.