Деспотовина

СРЕДИШТЕ ДРЖАВЕ

Београд је у време деспота Стефана постао црквено средиште државе, седиште београдског митрополита, ексарха свију српских земаља. У ово време је сазидана велика црква Успенија Пречисте Владичице – као митрополитска црква. Да би митрополија могла да живи нормално и обавља све оне функције које су јој биле намењене, она је била не само окружена вртовима, већ и обдарена многим наследством, селима и другим обитељима. Временом је постала велики поседник. Поглавар београдске цркве је у оно време био позната личност, митрополит Исидор, који се бавио не само црквеним, него и дипломатским пословима. Он је у више махова штитио интересе дубровачких трговаца у Србији, па су му се ови – очигледно као утицајној личности на деспотовом двору – у том циљу и обраћали.

Поред велике митрополитске цркве, која је била богато опремљена и у којој је чувана позната икона Пресвете Богородице, у граду су постојале и друге православне цркве. Једна, која је била одређена за гробницу српских митрополита, била је посвећена Трима јерарсима, а у оквиру болнице и прихватилишта за странце налазила се црква Светог Николе. У ово време је сазидана и црква Свете Петке у Доњем Граду, која је била завршена пре 1417. л. Г. У њој се као нарочита драгоценост – по предању – чувало тело Свете Петке, коју су протерани Срби понели са собом напуштајући Београд 1521. л. Г. Уз деспотов двор у Горњем Граду налазила се, изгледа, нека мања црква – капела. Константин Филозоф – описујући сукоб деспота Стефана са братом Вуком – каже да деспот држећи његово (Вуково) писмо плакаше и пред образ Спаситељев бацивши себе, говораше. ... А ово беше у великом граду (Београду) у унутрашњем његовом дому. Путописци су записали како су се са зидина Београда на стреломет могле чути црквене песме које су православни о великим празницима торжествено појали – пре свега на Васкрс.

Иза деспота су остале бројне задужбине: Манасија, Каленић, Благовештење, Тресије, Кастиљан, Копорин, ... и писана дела: „Натпис на косовском мраморном стубу“, „Слово љубве“ и друга. Његов биограф Константин Философ написао је спис „О правопису“ и „Житије деспота Стефана Лазаревића“. У овом времену културног и просветног успона настала су и дела епископа Марка „Живот Патријарха Јефрема“ и „Служба Патријарху Јефрему“. Григорије Цамблак, игуман дечански и потоњи митрополит руски, написао је „Житије Свете Петке“ и

„Живот Светог Стефана Дечанског“. Њима се придружио и Епактит Рафаил делом „Похвала Кнезу Лазару“. Тада је урађен превод Старог и Новог завета са грчког, као и превод „Беседе“ Светог Јована Златоустог.


Крај деспота Стефана описује Константин Философ: „На дан Огњене Марије, 17. јула 1427, после силних жега у српској престоници, дошло је до страховите олује која је чупала и ломила дрвеће, уништавала и обарала куће. Међу срушеним кућама била је и кућа деспотове сестре Оливере. Стихија је дигла чак и кров главне београдске Цркве (...) Идућег дана Стефан је кренуо за Београд. Сукоби на Дунаву, где је већ у Видин стигао и Мурат други, веома су га забрињавали. Идући с пратњом кренули су лугом ка месту Глава, код данашње Црквине близу Крагујевца да лове и одједном је деспот на коњу, с крагујем на руци, кога је неприродно држао, почео да се љуља. Одмах га је пратња сместила под шатор где је мировао и у наступу крварења успео је само да изусти: „По Ђурђа! По Ђурђа!“ Тада је изгубио свест а већ сутрадан 19. јула (субота) 1427. године, пре подне око једанаест сати, предао је своју душу Богу. Силно оплакан и ожаљен од црквене јерархије, властеле, више и ниже као и свег народа, сахрањен је у својој задужбини Ресави.“

УДАРИ НА СРБИЈУ

Истога дана када је деспоту Стефану позлило – док је скидан с коња и полаган под шатор – у престоном Београду се, пошто су се по небу навукли тамни, мрки облаци, проломила силовита грмљавина и чуо се страховит удар грома, а густа тама спустила се „тако да се мислило да је ноћ“. Тек се мало разведрило пред смирај сунца. Та олуја је из митрополијске цркве подигла иконе у ваздух – каже Константин Философ – и то по реду који ће бити приликом Другог доласка Христовог. Током тих дана и ноћи дешавали су се и други чудни догађаји попут поноћних гласова трубе који су се дуго чули изнад реке Саве. Њихов звук је ишао до главне куле, а потом се разносио по целом граду. Народ је тумачио да му не долази ништа добро. Србији, доиста, како је и Стефан предосећао, године као да су већ биле одбројане.

После смрти деспота Стефана 1427. л. Г, у Београд је са војском ушао Сигисмунд, док су остали делови Мачванске бановине – по уговору у Тати – остали под влашћу деспотовог сестрића Ђурђа Бранковића (1427–1456). Преласком Београда у угарске руке био је забрањен долазак и насељавање Срба у њега. Чак је и Београдска митрополија била угашена. Жигмунд Луксембуршки је стао доводити „немачке витезове из Тевтонског реда, људе одане католичкој вери“ у Београд. Деспот Ђурађ Бранковић је за деспотовину подигао нову престоницу, град Смедерево са 24 куле  на обали Дунава. На заласку свог историјског трајања Србија је подигла своју највеличанственију тврђаву – која је подсећала на Константинопољ – где је, из манастира Жича, премештено и седиште патријаршије. Јужни крајеви су били под Турцима. Деспот Ђурађ је у Смедерево пренео мошти Светог Апостола и Јеванђелиста Луке, што је описао учени монах Теодорит у делу „Трећи пренос моштију Светог апостола и јеванђелиста Луке из Рогоса у Богом чувани град Смедерево“.

Чим је Београд предат Угрима, Турци су због таквог поступка ударили на деспотовину заузевши Ниш и Крушевац, док им је војвода Јеремија предао утврђени град Голубац. Само неколико година касније Србија је доживела први пад под Турке – 1439. л. Г, али је Сегединским миром 1444. л. Г. повратила своју самосталност. У то време, 1439. л. Г. се у Фиренци одржавао сабор на коме је потписана Флорентинска унија. Деспот Ђурађ није послао своје представнике јер није веровао у искреност Латина. Уместо помоћи и савеза против нехришћана, учени италијански фрањевачки монах Иван Капистран је Ђурђу Бранковићу понудио да он и Српска црква са народом признају одлуке унионистичког сабора у Фиренци. На понуду да се деспот Србије са својим народом стави под заштиту папе не би ли се избегло страдање Србије и њен пад под Османлије, деспот Ђурађ је одговорио: „Ја сам до сад ваздан био веран вери својих дедова и отаца. Због тога су ме моји поданици, иако несрећна и тешко искушана, увек волели и поштовали. Када би сада стојећи пред отвореним гробом, преварио и напустио веру својих предака, онда би рекли да ме је памет оставила и да сам полудео.“ Одговор прозелитистичког мисионара Ивана Капистрана претпостављенима био је да Срби у лику свога патријарха имају свога духовног оца.

НАСТАВИЋЕ СЕ...