Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринејa
Издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Први број „Православља” изашао је 15. априла 1967. године.
Почетна - Архива - Редакција - Контакт - Медији - Преузми - Упутство редак.
У броју 1000

Најава броја

Православље  1084

Издвајамо:








Православни линкови

http://www.spc.rs/
http://www.riznica.org.rs
Човек и технологија, сајт ђакона Оливера Суботића Живе речи утехе - Православни портал и форум
Православно хришћанство.ru - Каталог православних ресурса на интернету

Медијска подршка

Радио Телевизија Србије
Радио Телевизија Републике Српске
Радио-телевизијa Војводинe
Алтернативна Телевизија - Бања Лука
Радио Телевизија Сантос

Оцените чланак

Прва литургија у новој цркви у Винковцима

Нови храм на темељима срушене светиње

Аутор: Сања Лубардић, Број 1000, Рубрика Разговор
На Празник Усековања главе Светог претече Господњег и Крститеља Јована, 11. септембра ове године у винковачкој парохији служена је Света Литургија поводом 215 година од првог богослужења и освећења православне цркве у Винковцима, које је обављено на Усековање давне 1793. године.

Освећење је тада, поткрај 18. века, обављено са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита карловачког Стефана Стратимировића. У два века живота, стара црква била је средиште бројних важних догађаја за Србе у Славонији, а под њеним куполама крштен је и славни сликар Сава Шумановић. После тешких оштећења у Другом светском рату, у следећем, крајем 20. века, црква је опљачкана, срушена до темеља, а остаци у земљи покривени су паркиралиштем. Годинама је трајала наизглед немогућа борба страдалне Епархије осечко-пољске и барањске и вредног пароха винковачког протојереја Предрага Азапа да се на темељима срушеног – подигне нови храм. Господ награђује труд, па је после бројних искушења, сведочи за Православље отац Предраг, велики и важан посао приведен крају. – Празник свете преподобне мученице Параскеве, Свете Петке, остаће заувек забележен у Летопису парохије винковачке јер је тога дана служена прва Света Литургија у новосаграђеном храму Силаска светог Духа у граду Винковцима.
Око две стотине верника винковачке парохије и оближњих места Мирковаца и Габоша, присуствовало је светом богослужењу. Задрхтала су срца присутних верника као никад до сада, велика радост због обнове храма и пуно емоција обележило је ово сабрање. Сузе радоснице и тиха молитва у срцу сваког нашег верника сведочили су још једном да је Црква неуништива, иако је била увек у искушењима и патњама кроз све протекле векове.

Према сачуваним записима, прелепо здање старе винковачке цркве било је сведок славне, али и мученичке историје Срба у Славонији.

 Има ли очевидаца рушења старе цркве?

– Многима је од наших верника још увек у свежем памћењу ужас убијања, паљења и протеривања у нашој парохији, али и у читавом родном крају Срба из наше питоме Славоније. По њиховим сведочењима, храм је срушен 24.септембра 1991.године. После наиласка авиона ЈНА и гађања циљева у строгом центру града и оштећења на католичком жупном двору, из одмазде сутрадан је минирана и до темеља срушена наша православна црква. Пре минирања и рушења, црква је детаљно опљачкана, изнет је иконостас, скинута су звона и све што је било вредно од инвентара нестало је. Поред рушења цркве, бројни Срби су протерани, минирано је око шездесет српских кућа у предграђу Винковачко Ново Село. Заиста, наши верници су доживели велика злодела и патње само зато што су Срби. За ово све учињено нико до сада није одговарао нити изразио жаљење.

 Како је текао поступак обнове?

– Ја сам парохију винковачку декретом Његовог Преосвештенства Епископа Лукијана примио у опслуживање 2001. године, а пре тога, био сам на парохији Пачетин код Вуковара пуних дванаест година. Служили смо најпре у изнајмљеном објекту у близини наше срушене сркве. Да би био сакривен злочин, али и трагови о вековима наше цркве у Винковцима, на месту парохијског дома и Цркве свих тих десет година било је градско паркиралиште. Тада смо храбро, са неколико наших момака, поставили дрвени крст како бисмо обележили ово свето место и наше црквиште. Већ сутрадан смо доживели велика шиканирања, хрватски медији и новинари су писали о том догађају, а разна удружења „удовица домовинског рата и хрватских бранитеља“ писали су петицију и тражили да се Српска црква протера из Винковаца и забрани њен рад. Градске власти су само ћутале и ниједном нису званично реаговале.

Но, ми смо се одупрли том великом притиску и активно наставили даље да радимо на прикупљању документације и изради пројеката, како за Парохијски дом, тако и за изградњу нове Цркве.

Хвала Богу, убрзо смо уз помоћ добрих људи из Министарства обнове Хрватске добили подршку за изградњу Парохијског дома, који је и саграђен 2004.године. Ту сам се заједно с мојом попадијом Љиљаном и троје мале деце уселио 15. августа исте године.

 Податак да сте новац за градњу нове цркве добили од хрватске државе представља преседан. Како је дошло до сарадње? Ко је још подржао овај велики подухват?

– Почели смо с најпре нека врстом лобирања код надлежних Министарстава у Влади Републике Хрватске. Градска управа, овдашња локална власт града Винковаца, никада није желела да нам помогне. Истина, није нам посебно ни сметала. Упутили смо много писама, али морам рећи да смо имали и неколико добрих људи, Хрвата, у администрацији у Загребу који су нам пуно помогли. Не бих, ипак, сада желео да јавно износим њихова имена, али хвала им и нек их Бог чува и дарује свако добро! Морам напоменути да је ово добрим делом био самосталан пројекат локалног свештеника, јер нисмо имали никакве користи од овдашњих политичара, ни српских ни хрватских. Иако знамо да без утицаја политике данас све врло тешко иде, али овде је Божја десница другачије управљала.


Због тога сам срећан и радује ме уложени труд и успех у обнови објеката Српске православне цркве у граду на Босуту. Подршку сам добијао од надлежног Епископа и он је једини веровао да овај поверени задатак могу извршити. Касније, када смо ушли у припреме градње било је пуно лакше и само се чекао дан када ће започети изградња наше нове цркве. То се десило коначно крајем августа 2007. године, ударени су темељи, а храм је управо ових дана завршен. Предстоје радови на његовом унутрашњем уређењу и улепшавању. Држава Хрватска је уложила око 400.000 хиљада евра, а наша Црквена општина платила је израду пројектне документације у износу од око 25.000 хиљада евра. Прошлог месеца смо инсталирали наша стара звона која смо успели да пронађемо 2005. године у једном шумском газдинству у Старим Микановцима. Извршили смо њихову рестаурацију и електрификацију у износу од 15 хиљада евра.

 Упркос радости због обнове цркве, остаје извесна горчина због свих лоших догађаја и страдања. У ком је стању винковачка парохија данас?

– Некадашња винковачка парохија била је високо рангирана у тадашњој Сремској епархији, била је чувена и увек је имала добре свештенике и добро организован црквени и верски живот. Данас, иако смо десетковани и вишеструко тешко страдали стање је задовољавајуће. Било је и спорадичних инцидената, као што је разбијање прозора на парохијској кући и слично. Познато вам је да смо често на мети напада исписивањем увредљивих графита, као на пример Убиј Србина, Србе на врбе и усташко слово У. Али, то се све по правилу дешава под окриљем мрака, а досада нису ни у једном случају пронађени починиоци тих дела.

Нажалост, велики број људи иселио и напустио град. Данас Парохија винковачка броји свега 80 домаћинстава који опште с Црквом, долазе на богослужења и понеки примају свештеника у свој дом. Што нас понајвише забрињава, врло мало је младих људи, углавном су сви старци треће животне доби. Поред тога, велики је број оних који су, како знам често рећи, из оне шутеће генерације, а то су наши Срби који живе у мешовитим браковима. Њих је заиста много. Обновом наше цркве и корисним верским и црквеним деловањем могуће је да се барем део њих врати у окриље Цркве.

 Винковци су симбол страдања и обнове читаве Епархије осечко-пољске и барањске. Шта је пресудно за могућност обнове после тешких страдања?

– У нашој Епархији данас се много ради и гради. У кратко време, заслугом преосвећеног Епископа Лукијана и његовим добрим вођењем и целокупним ангажовањем, попут митског Феникса подиже се из пепела Епархија осечкопољска и барањска. Уз молитву и рад, свештенство ове епархије обнавља и гради храмове, поучава и духовно храбри српски народ који је страдао у последњем рату.

Епископ Лукијан у том погледу мудро је освежавао младим свештеничким кадром наше рањене парохије. По статистичким подацима, Епархија осечко-пољска и барањска броји данас око 35.000 верника, има 50 храмова и 40 свештеника, шест ђакона и 3 свештеномонаха. Верску наставу у основним и средњим школама у ове две жупаније похађа близу 4.000 ђака.

 Који су најзначајнији планови за будућност српске цркве у Винковцима?

– Свакако је најбитније да довршимо и уредимо наш свети храм. Потребно је пуно новца, али надам се да ће бити још добрих људи који желе да помогну. Очекујемо после Васкрса да направимо велику свечаност и да наш Преосвећени Владика Лукијан освешта и изврши троносање светог храма. А једнако битно за ову парохију, која нема много верника, јесте повратак одузете имовине у време комунистичке власти. То је важно, јер делом из новчаних накнада и ренте од одређених објеката можемо даље функционисати и корисно послужити овом малобројном и напаћеном народу.

Каже једна изрека: Онај који клечи пред Богом може стајати пред сваким!

 Ове речи су моћне и биле су ми увек императив у раду за садашња, али и будућа времена и планове који нам предстоје у винковачкој парохији.    


© 2005—2012 Православље
Сва права задржана.
latinica