www.pravoslavlje.rs


Prva liturgija u novoj crkvi u Vinkovcima

Novi hram na temeljima srušene svetinje

Sanja Lubardić

Na Praznik Usekovanja glave Svetog preteče Gospodnjeg i Krstitelja Jovana, 11. septembra ove godine u vinkovačkoj parohiji služena je Sveta Liturgija povodom 215 godina od prvog bogosluženja i osvećenja pravoslavne crkve u Vinkovcima, koje je obavljeno na Usekovanje davne 1793. godine.

Osvećenje je tada, potkraj 18. veka, obavljeno sa blagoslovom Njegovog Visokopreosveštenstva Arhiepiskopa i Mitropolita karlovačkog Stefana Stratimirovića. U dva veka života, stara crkva bila je središte brojnih važnih događaja za Srbe u Slavoniji, a pod njenim kupolama kršten je i slavni slikar Sava Šumanović. Posle teških oštećenja u Drugom svetskom ratu, u sledećem, krajem 20. veka, crkva je opljačkana, srušena do temelja, a ostaci u zemlji pokriveni su parkiralištem. Godinama je trajala naizgled nemoguća borba stradalne Eparhije osečko-poljske i baranjske i vrednog paroha vinkovačkog protojereja Predraga Azapa da se na temeljima srušenog – podigne novi hram. Gospod nagrađuje trud, pa je posle brojnih iskušenja, svedoči za Pravoslavlje otac Predrag, veliki i važan posao priveden kraju. – Praznik svete prepodobne mučenice Paraskeve, Svete Petke, ostaće zauvek zabeležen u Letopisu parohije vinkovačke jer je toga dana služena prva Sveta Liturgija u novosagrađenom hramu Silaska svetog Duha u gradu Vinkovcima.
Oko dve stotine vernika vinkovačke parohije i obližnjih mesta Mirkovaca i Gaboša, prisustvovalo je svetom bogosluženju. Zadrhtala su srca prisutnih vernika kao nikad do sada, velika radost zbog obnove hrama i puno emocija obeležilo je ovo sabranje. Suze radosnice i tiha molitva u srcu svakog našeg vernika svedočili su još jednom da je Crkva neuništiva, iako je bila uvek u iskušenjima i patnjama kroz sve protekle vekove.
Prema sačuvanim zapisima, prelepo zdanje stare vinkovačke crkve bilo je svedok slavne, ali i mučeničke istorije Srba u Slavoniji.

 Ima li očevidaca rušenja stare crkve?
– Mnogima je od naših vernika još uvek u svežem pamćenju užas ubijanja, paljenja i proterivanja u našoj parohiji, ali i u čitavom rodnom kraju Srba iz naše pitome Slavonije. Po njihovim svedočenjima, hram je srušen 24.septembra 1991.godine. Posle nailaska aviona JNA i gađanja ciljeva u strogom centru grada i oštećenja na katoličkom župnom dvoru, iz odmazde sutradan je minirana i do temelja srušena naša pravoslavna crkva. Pre miniranja i rušenja, crkva je detaljno opljačkana, iznet je ikonostas, skinuta su zvona i sve što je bilo vredno od inventara nestalo je. Pored rušenja crkve, brojni Srbi su proterani, minirano je oko šezdeset srpskih kuća u predgrađu Vinkovačko Novo Selo. Zaista, naši vernici su doživeli velika zlodela i patnje samo zato što su Srbi. Za ovo sve učinjeno niko do sada nije odgovarao niti izrazio žaljenje.

 Kako je tekao postupak obnove?
– Ja sam parohiju vinkovačku dekretom Njegovog Preosveštenstva Episkopa Lukijana primio u opsluživanje 2001. godine, a pre toga, bio sam na parohiji Pačetin kod Vukovara punih dvanaest godina. Služili smo najpre u iznajmljenom objektu u blizini naše srušene srkve. Da bi bio sakriven zločin, ali i tragovi o vekovima naše crkve u Vinkovcima, na mestu parohijskog doma i Crkve svih tih deset godina bilo je gradsko parkiralište. Tada smo hrabro, sa nekoliko naših momaka, postavili drveni krst kako bismo obeležili ovo sveto mesto i naše crkvište. Već sutradan smo doživeli velika šikaniranja, hrvatski mediji i novinari su pisali o tom događaju, a razna udruženja „udovica domovinskog rata i hrvatskih branitelja“ pisali su peticiju i tražili da se Srpska crkva protera iz Vinkovaca i zabrani njen rad. Gradske vlasti su samo ćutale i nijednom nisu zvanično reagovale.
No, mi smo se oduprli tom velikom pritisku i aktivno nastavili dalje da radimo na prikupljanju dokumentacije i izradi projekata, kako za Parohijski dom, tako i za izgradnju nove Crkve.
Hvala Bogu, ubrzo smo uz pomoć dobrih ljudi iz Ministarstva obnove Hrvatske dobili podršku za izgradnju Parohijskog doma, koji je i sagrađen 2004.godine. Tu sam se zajedno s mojom popadijom Ljiljanom i troje male dece uselio 15. avgusta iste godine.

 Podatak da ste novac za gradnju nove crkve dobili od hrvatske države predstavlja presedan. Kako je došlo do saradnje? Ko je još podržao ovaj veliki poduhvat?
– Počeli smo s najpre neka vrstom lobiranja kod nadležnih Ministarstava u Vladi Republike Hrvatske. Gradska uprava, ovdašnja lokalna vlast grada Vinkovaca, nikada nije želela da nam pomogne. Istina, nije nam posebno ni smetala. Uputili smo mnogo pisama, ali moram reći da smo imali i nekoliko dobrih ljudi, Hrvata, u administraciji u Zagrebu koji su nam puno pomogli. Ne bih, ipak, sada želeo da javno iznosim njihova imena, ali hvala im i nek ih Bog čuva i daruje svako dobro! Moram napomenuti da je ovo dobrim delom bio samostalan projekat lokalnog sveštenika, jer nismo imali nikakve koristi od ovdašnjih političara, ni srpskih ni hrvatskih. Iako znamo da bez uticaja politike danas sve vrlo teško ide, ali ovde je Božja desnica drugačije upravljala.

Zbog toga sam srećan i raduje me uloženi trud i uspeh u obnovi objekata Srpske pravoslavne crkve u gradu na Bosutu. Podršku sam dobijao od nadležnog Episkopa i on je jedini verovao da ovaj povereni zadatak mogu izvršiti. Kasnije, kada smo ušli u pripreme gradnje bilo je puno lakše i samo se čekao dan kada će započeti izgradnja naše nove crkve. To se desilo konačno krajem avgusta 2007. godine, udareni su temelji, a hram je upravo ovih dana završen. Predstoje radovi na njegovom unutrašnjem uređenju i ulepšavanju. Država Hrvatska je uložila oko 400.000 hiljada evra, a naša Crkvena opština platila je izradu projektne dokumentacije u iznosu od oko 25.000 hiljada evra. Prošlog meseca smo instalirali naša stara zvona koja smo uspeli da pronađemo 2005. godine u jednom šumskom gazdinstvu u Starim Mikanovcima. Izvršili smo njihovu restauraciju i elektrifikaciju u iznosu od 15 hiljada evra.

 Uprkos radosti zbog obnove crkve, ostaje izvesna gorčina zbog svih loših događaja i stradanja. U kom je stanju vinkovačka parohija danas?
– Nekadašnja vinkovačka parohija bila je visoko rangirana u tadašnjoj Sremskoj eparhiji, bila je čuvena i uvek je imala dobre sveštenike i dobro organizovan crkveni i verski život. Danas, iako smo desetkovani i višestruko teško stradali stanje je zadovoljavajuće. Bilo je i sporadičnih incidenata, kao što je razbijanje prozora na parohijskoj kući i slično. Poznato vam je da smo često na meti napada ispisivanjem uvredljivih grafita, kao na primer Ubij Srbina, Srbe na vrbe i ustaško slovo U. Ali, to se sve po pravilu dešava pod okriljem mraka, a dosada nisu ni u jednom slučaju pronađeni počinioci tih dela.
Nažalost, veliki broj ljudi iselio i napustio grad. Danas Parohija vinkovačka broji svega 80 domaćinstava koji opšte s Crkvom, dolaze na bogosluženja i poneki primaju sveštenika u svoj dom. Što nas ponajviše zabrinjava, vrlo malo je mladih ljudi, uglavnom su svi starci treće životne dobi. Pored toga, veliki je broj onih koji su, kako znam često reći, iz one šuteće generacije, a to su naši Srbi koji žive u mešovitim brakovima. Njih je zaista mnogo. Obnovom naše crkve i korisnim verskim i crkvenim delovanjem moguće je da se barem deo njih vrati u okrilje Crkve.

 Vinkovci su simbol stradanja i obnove čitave Eparhije osečko-poljske i baranjske. Šta je presudno za mogućnost obnove posle teških stradanja?
– U našoj Eparhiji danas se mnogo radi i gradi. U kratko vreme, zaslugom preosvećenog Episkopa Lukijana i njegovim dobrim vođenjem i celokupnim angažovanjem, poput mitskog Feniksa podiže se iz pepela Eparhija osečkopoljska i baranjska. Uz molitvu i rad, sveštenstvo ove eparhije obnavlja i gradi hramove, poučava i duhovno hrabri srpski narod koji je stradao u poslednjem ratu.
Episkop Lukijan u tom pogledu mudro je osvežavao mladim svešteničkim kadrom naše ranjene parohije. Po statističkim podacima, Eparhija osečko-poljska i baranjska broji danas oko 35.000 vernika, ima 50 hramova i 40 sveštenika, šest đakona i 3 sveštenomonaha. Versku nastavu u osnovnim i srednjim školama u ove dve županije pohađa blizu 4.000 đaka.

 Koji su najznačajniji planovi za budućnost srpske crkve u Vinkovcima?
– Svakako je najbitnije da dovršimo i uredimo naš sveti hram. Potrebno je puno novca, ali nadam se da će biti još dobrih ljudi koji žele da pomognu. Očekujemo posle Vaskrsa da napravimo veliku svečanost i da naš Preosvećeni Vladika Lukijan osvešta i izvrši tronosanje svetog hrama. A jednako bitno za ovu parohiju, koja nema mnogo vernika, jeste povratak oduzete imovine u vreme komunističke vlasti. To je važno, jer delom iz novčanih naknada i rente od određenih objekata možemo dalje funkcionisati i korisno poslužiti ovom malobrojnom i napaćenom narodu.
Kaže jedna izreka: Onaj koji kleči pred Bogom može stajati pred svakim!
 Ove reči su moćne i bile su mi uvek imperativ u radu za sadašnja, ali i buduća vremena i planove koji nam predstoje u vinkovačkoj parohiji.    


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1000/tekst/novi-hram-na-temeljima-srusene-svetinje/