О Божанскоме човекољубију

1968. године, Епископ (у то време – јеромонах) Данило Крстић је, после десетогодишњег опсежног и темељитог богословско-научног рада под менторством професора протојереја Георгија Флоровског, докторирао на Теолошком факултету Харвардског универзитета у Сједињеним америчким државама, одбранивши сумма цум лауде („са највишом похвалом“) докторску дисертацију на тему „О Божанскоме човекољубију – од Платона до Јована Златоустога“.

По обиму невелика дисертација (215 страница ауторскога текста, а 192 странице у свом штампаном облику – Атина, 1983), написана је „високим стилом“ који открива образованог и умног познаваоца енглеског језика, у духу неопатристичке синетезе, сажетога је израза, снажне методолошке структуре и синтетична по своме методу излагања. Може се сликовито рећи да свака реченица представља синтезу десет других реченица које су јој у истраживању и промишљању претходиле и које су у њу складно уграђене.

Сâмо читање дисертације захтева усредсређену пажњу богословски и философски образованог читаоца, будући да аутор, излажући своје полазне поставке, аналитички разрађујући тему и изводећи синтетичке закључке, већ „подразумева“ много тога као општепознату чињеницу. Сам аутор, у „Уводу“ наглашава да своје истраживање, са јасном намером, ограничава само на „најзначајније тачке и да оно зато мора да прође без преобимног илустративног и доказног материјала. Овакво сажимање, ипак, неизбежно води већем згушњавању мисли, а то ће, надам се помоћи да се садашње проучавање покаже као једна кохерентна и самообјашњавајућа целина“. Зато, недовољно културолошки, историјски, философски и богословски образованом или пажљивом читаоцу многа места у дисертацији Епископа Данила Крстића могу да делују „херметично“ или, пак, може да се деси да такав читалац није у стању да појми у чему је важност одређених увида ауторових, јер му хоризонт ауторових далекосежних сагледања и закључака једноставно измиче!

Аутор дисертације је свој рад саставио и написао достојно свога богословског учитеља и харвардског ментора професора протојереја Георгија Флоровског, без сумње једног од најутицајнијих православних богослова 20. века, утемељитеља и зачетника „неопатристичке синтезе“ као најзначајнијег пројекта и тока православнога богословља у 20. веку. Дисертација Епископа Данила Крстића „О Божанскоме човекољубију – од Платона до Јована Златоустога“, без сумње, представља један од најзначајнијих, најумнијих и најнаучнијих богословских радова у читавој историји српскога богословља. Само се чудесним путевима нама непојмивог Божанског Промисла догодило да такво дело  којим би се поносила свака црквена средина и култура Истока и Запада - буде написано не на матерњем језику, већ на једном богословски „младом“ језику као што је енглески језик, и да, до данас, четрдесет година после свога настанка, још увек не буде објављено на српском језику, и да, на тај начин, и даље обитава у својеврсној сенци заборављености и од стране сопствене Цркве и од стране сопственога православнога народа. (Истина, дисертација је преведена на српски језик, али је, пре њеног објављивања, потребно извршити неопходне исправке, као и стилско приближавање језику и стилу којим је мислио и писао Епископ Данило Крстић)

Основни задатак рада је, по ауторовим речима, следећи: „да дâ допринос проучавању Златоуста указујући на посебно место овог антиохијског Светитеља у ширем посматрању хришћанске теологије и паганске философије, истичући појам φιλανθρωπíα- човекољубија.“

Основни методолошки поступак испитивања Златоустовог дела је, такође по ауторовим речима, „филолошка анализа његових текстова да би се ухватиле све семантичке нијансе појма филантропија у огромном литерарном опусу Златоуста“.

Циљ аутора је да „представи обједињујуће деловање Божанског Човекољубија у Златоустовом (богословском) ’систему’ и да се установи његов централни догматски положај“. Да би постигао ово, аутор се служи компаративним методом, како би – кроз поређење са Златоустовим претходницима, нарочито са Кападокијским Оцима – „дошао до коначног вредновања Златоуста као теолога“.

Аутор, кроз рад, прати и испитује „две развојне линије појма човекољубље које се могу посматрати: 1) класичну развојну линију, од Есхила преко Плутарха до Ливанија, Темистија из Византиума и императора Јулијана; и 2) библијску развојну линију, посебно од Филона и Новог Завета преко Оригена и Кападокијаца до Златоуста“.

Аутор запажа да „од свих Отаца Златоуст највише истиче Божанску љубав као смисао људске историје“, али и да нико од аутора који су се до сада бавили проучавањем богословља Св. Јована Златоустог није „ идентификовао особену златоустовску употребу филантропије (човекољубија)“. Зато аутор инсистира на томе да је средишња тема богословља Св. Јована Златоустог управо „Божанско Човекољубије“. Св. Златоуст помно сабира и прави, у своме богословљу, стваралачку синтезу свеколиког претходног (како паганског, тако и хришћанског) философског и богословског искуства Божанскога Човекољубија, поновно осмишљавајући значај истога за хришћанску историјску заједницу, за Цркву Неба и земље: „Од Златоуста, Бог се у Источном хришћанском свету познаје, пре свега, као „Пријатељ људи“ (Θεóς Φιλáνθρωπος), и ово представља, по аутору, кључни допринос Златоустовога богословља Живоме Предању Цркве.

Сама докторска дисертација се састоји од четири дела:

- обимног „Увода“ (која запрема више од трећине читавог рада и, уствари, представља прво поглавље рада,

- другог поглавља – „Четврти век“,

- трећег поглавља „Св. Јован Златоусти – хронолошки приступ његовој употреби човекољубија“, и

- четвртог поглавља, „Систематски приступ Златоустовој употреби човекољубија“.

УВОД

У „Уводу“, аутор најпре разматра развој појма „Божанскога Човекољубија“ (Филантропије) у класичном периоду грчке историје (у грчким митовима, код Хомера, као и у грчким трагедијама и грчкој философији, нарочито код Платона), показујући главни недостатак старо–грчког поимања Божанске Филантропије – она није укључивала сиротињу, већ само хероје, аристократију и грађане полиса. Дајући, потом, преглед схватања Божанске Филантропије код философа перипатетичара и стоика у периоду јелинизма (крај 4. века пре Христа – 30. година пре Христа), у Староме Завету и код Филона Александријског, аутор прелази на истраживање развоја појма „Божанскога Човекољубија“ у Новоме Завету, у Делима апостолским и Посланицама, нарочито наглашавајући разлику између Филоновог и поимања „Божанскога Човекољубија“ код Св. Ап. Павла:„Павлов Бог, насупрот Филоновом Богу, нуди опште спасење конкретно као Божанско човекољубије у Ваплоћењу. Ипак, како ’нова творевина није нови почетак, већ стари а обновљени почетак’, тако је, на исти начин, кроз контекстуално погружавање, стару јелинску, Филонову и филантропију Септуагинте Св. Павле ’крстио’ у ново тријадолошко преосмишљавање“.

Аутор, потом, даје преглед развоја појма и опита Божанске Филантропије од првог до трећег века после Христа: од Св. Игнатија Антиохијског, Св. Јустина Мученика, Св. Теофила, Св. Иринеја Лионског, све до Климента Александријског и Оригена, али и неоплатонистичких философа трећега века Плотина, Порфирија и Јамвлиха.

ЧЕТВРТИ ВЕК

У другоме поглављу свога доктората, Епископ Данило Крстић разматра богословско и еклисиолошко продубљивање, ширење и истанчавање поимања Божанскога Човекољубија у четвртом веку као – како аутор вели – „најзанимљивијем од свих старих векова и најрелевантнијем за наш '20.' век, код Св. Атанасија Александријског и Светих Кападокијаца: Св. Василија Великог, Св. Григорија Богослова и Св. Григорија из Нисе, који су били у стању да кроз хришћанско богословље „превазиђе супротности класичног начина размишљања“ и да се у херојској и мартирској борби изборе за „за семантичку христијанизацију“ свих релевантних философских појмова класичног грчког језика, који су били неопходни за артикулисање и формулисање догмата хришћанскога Откривења и одбрану Вере у борби против свих, у то време, разбукталих јереси и псевдо-хришћанских учења. Плод овог саборног богословског труда Светих Кападокијаца јесте богословски артикулисано схватање, са једне стране, да „Божанско Човекољубије даје смисао свеколикој творевини“, а са друге, да је у рукама ових великих теолога Цркве „термин филантропија постао најзад теолошки појам који означава једну специфичну Божију особину“.

СВ. ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ: ХРОНОЛОШКИ ПРИСТУП ЊЕГОВОЈ УПОТРЕБИ ЧОВЕКОЉУБИЈА

Треће поглавље свога доктората, аутор започиње хронолошким прегледом живота и дела Св. Јована Златоустог, указујући на прве трагове Златоустовог коришћења појма „Божанско Човекољубије“ у његовом најранијем делу Ад Тхеодорум лапсум (Паломе Теодору). Главна порука овог Златоустовог дела је – „оптимистичка порука да је природа Божанског Човекољубља садржана у томе да се никада не одбије искрено покајање“. Анализирајући употребу израза Божанско Човекољубије у каснијим списима и омилијама Златоустовим, аутор закључује да Златоуст тај израз употребљава у најразличитијим контекстима (Стварање света, Божански Промисао о историји спасења, Ваплоћење, живот Цркве, врлински подвижнички живот, брачни живот, владарско човекољубље...), и да тај израз  због своје ширине, дубине и висине, своје свеобухватности у склопу Свештене историје Спасења постаје једно од кључних и најчешће помињаних места у пастирском богословљу Св. Златоуста.

Тако аутор истиче да у низу Омилија, названом Ад популум Антиоцхенум („Народу Антиохије“), који се састоји „од двадесет једне омилије... само у једној нема израза филантропија“, а да је „учвршћивање Златоустовог омилитичког ’потписа’ готово стандардно. Од двадесет омилија, седамнаест њих има завршно славословље са утврђеним уводом ’милошћу и човекољубијем...’“.

У периоду од 385–389. године, како аутор вели, Златоуст је „достигао зенит у развоју своје филантропологије. Његово главно достигнуће видеће се у Омилијама на Књигу Постања“. Омилије на Књигу Постања (Хомилиае ин Генесин) представљају, по аутору, ремек-дело Златоустове филантропологије: „Филантропија се може наћи у готово сваком ступцу, а у понеком се овај појам појављује четири или пет пута... Ту су и даље неизбежне моралне опомене, али су постављене у шири оквир Божанског Човекољубија. Он све и сваког уверава да кроз пост и уздржавање од зла човек смелије захтева и омогућава му се да, у већој мери, учествује у Божанској Филантропији и у овом животу и на дан Страшног суда који ће доћи“. Са друге стране, за Златоуста је „Божанско Човекољубије је неодвојиво од Цркве, јер је ослобађање од греха после крштења  дело неизмерног Божијег Човекољубија“.

У позним годинама антиохијског периода (386–398) живота Св. Златоуста, појам Божанског Човекољубија се не појављује више тако често као у његовим ранијим списима, али, на пример, у своме Тумачењу Дела апостолских, он убедљиво говори о „Крсту и Васкрсењу као делима Божанског Човекољубија“.

У последњој фази свога живота, већ у прогонству – у Кукузу у Јерменији „најзабаченијем куту на земљи“, а затим и у пограничном градићу Арависусу, Св. Златоуст води неуморну пастирску преписку – епистоларну проповед, у којој се израз Божанско Човекољубије јавља двадесет и осам пута, наглашавајући да – како аутор вели – „Божанско Човекољубије заступа праштање греха насупрот људској осветољубивости“.

У последњем Златоустовом спису, „О Промислу Божијем“ - „видимо непрекинути континуитет теме Божанског Човекољубија до самог краја његовог живота“. Св. Златоусти овде изразом „Божанско Човекољубљ обухвата саму чињеницу спасења“. Израз Божанска филантропија се – како вели аутор - „појављује у готово свим списима Златоустовим као кључни појам у његовој теологији“, као појам који „и у етичкој и у теолошкој оријентацији игра централну улогу у Златоустовом речнику“.

СИСТЕМАТСКИ ПРИСТУП ЗЛАТОУСТОВОЈ УПОТРЕБИ ЧОВЕКОЉУБИЈА

У четвртом поглављу дисертације, Епископ Данило Крстић на аналитички и синтетички начин разматра „свеобухватно семантичко богатство Златоустовог појма Божанске Филантропије“ и на „конкретним примерима илуструје своју тврдњу да појам Божанског Човекољубија повезује све аспекте Златоустовог катафатичког богословља“.

Аутор показује да Св. Златоуст, „усвојивши кападокијско теолошко правило: Бог Један по Суштини и у Три Ипостаси, приписује својство Филантропије свакој од Три Божанске Личности понаособ“: Богу (Отцу) као Извору човекољубља; Христу као Спаситељу Који је ваплоћено Божанско Човекољубље и Духу Светоме Који је Савршитељ Божанског Човекољубља.. „Златоусти се Тројици – како вели аутор - после завршне формулације „милошћу и човекољубљем“, обраћа чешће него самоме Христу. Ова склоност ка тријадолошком завршетку још јасније показује да је за Златоуста Филантропија својство Три Божанске Личности“.

Христологија Св. Златоуста је, у суштинском смислу, христологија Божанскога Човекољубија: Тајна Ваплоћења Христовог је, за Св. Златоуста, „море и бездан човекољубља Божијег“.

Антропологија Св. Златоуста је, преко Христологије, повезана са Тријадологијом и, тиме, са Божанским Човекољубијем Свете Тројице: „Златоуст је своју антропологију ставио у тријадолошки оквир инсистирањем да се плурал „да начинимо човека“ (1. Мој. 1:26) може објаснити једино множином Божанских Личности. Бити „по образу Божијем“ значи да је Бог дао човеку власт над свом земљом, али не као награду за нека дела, већ из чистог Човекољубија. Златоуст сматра знаком постојаног Божијег Човекољубија то што Он није потпуно одузео достојанство човеку када је овај до краја нарушио заповест, већ је, будући Филантроп, поштедео грешника и оставио му део његовог првобитног господарства, то јест, власт над животињама. Словесност која краси људску душу долази, такође, од Божанске Филантропије. Човекољубиви Бог је, такође, први сачинио људима крзнену одећу да покрије њихову наготу после Пада“. Св. Златоуст, такође, тајну слободне воље – како истиче аутор - „упорно брани увек у контексту Божанског Човекољубија“. И, још, Златоусти антропологију схвата као врхунац хришћанске космологије: „Сложеност“ космоса, за Златоуста, достиже свој врхунац у стварању човека, а све настаје неизрецивим Човекољубљем Божијим да би величало човека“.

Сотириологија Св. Златоуста је, по аутору, такође „у знаку Божанске Филантропије. Бог, који жели да се сви људи спасу (1. Тим. 2:4), дефинише се као човекољубиви Бог“. У истом смислу, аутор наглашава да се „тајна човековог слободног прихватања или одбијања Божанског Човекољубија налази у самом средишту Златоустовог погледа на спасење, пошто је – по њему - Бог у Свом Човекољубију сувише истанчан да би употребио присилу“.

Еклисиологија Св. Златоуста је, како аутор истиче, такође артикулисана у котексту Божанскога Чопвекољубија: „Највеће озваничење Божанског Човекољубија у Цркви јесте Евхаристија“. Светотајинско присуство Христа на Часној Трпези је, за Златоуста, највећа потврда и чудо Божанскога Човекољубија: човек се обожује кроз учешће у Светој Тајни Евхаристије која је Света Тајна Саме Цркве.

Есхатолошка тема „Нове Твари“ (2. Кор. 5,17), „коју Златоуст схвата као светотајинску независност коју новозаветни верници имају у односу на простор и време, повезана је са евхаристијским учешћем у Чаши Христовој“. Тако је и есхатологија Златоустова, уствари, есхатологија Божанскога Човекољубија, која започиње већ овде и сада у Евхаристији Цркве, а своје испуњење ће имати у Парусији Христовој, о Другоме Доласку.

Закључујући свој докторски рад, аутор још једанпут наглашава да је „средиште Хришћанства за Златоуста - у Божанској Тројици, Којој се његово ’изједначавање’ благодати и човекољубља на крају и приписује...“ У свом последњем делу „О Божанском Промислу“ Златоуст пише: „Необјашњив је заиста Промисао Божији и непојмива Његова брига; доброта Његова је ван домашаја речи и несагледиво је Његово човекољубије.“ Није случајно – вели аутор - што је Божанска Филантропија последња реч у овој брижљивој сачињеној дефиницији“.

И, на крају, после разматрања свих значењских нијанси израза Божанско Човекољубије, за аутора „појам Божанске Филантропије има, заиста, узбудљиво богатство значења“, јер је „у њему је садржана целокупна тајна Божије владавине светом“. Наиме, по аутору, Златоуст је „желео је само да постави род људски у плодну перспективу вечног узрастања: у бескрајни оквир Божанског Човекољубља. Нико није човечнији од Бога, каже он, а Бог је то доказао поставши и Сâм човечански (Човек). Надземаљска светлост је оно што омогућава Златоусту радосну визију коју је сабрао у две речи: Човекољубиви Бог“.

ЗАКЉУЧАК

Укратко представивши садржај докторске дисертације Епископа др Данила Крстића „О Божанскоме Човекољубију – од Платона до Јована Златоустога“, можемо закључити у којој су само мери достигнућа овог научног богословског рада важна и битна за српско богословље у нашем времену „у коме је охладнела љубав многих“ (Мт. 24, 12) и које је управо обележено готово потпуним човековим заборавом Тајне Божанскога Човекољубља и све драстичнијим одумирањем самог човечанског човекољубља међу људима, па чак, нажалост, неретко и у узајамним међуљудским односима, међу самим Хришћанима, у Цркви.

Са друге стране, научно-истраживачки допринос српском академском богословљу, који је остварен овим радом је неоспоран и огроман. Епископ Данило Крстић се у овом свом раду, који представља круну његовог научно-богословског рада као богослова Цркве, уврстио у ред најзначајних српских богослова 20. века. Зато је било сасвим природно да личност таквих свестраних хришћанских квалитета: и квалитета личних, подвижничко-врлинских, и квалитета саборно-литургијских – као неуморног богослужитеља Евхаристије, проповедника Еванђеља Христовог и пастира Цркве, и квалитета научних – као достојног ученика достојнога учитеља професора Георгија Флоровског, и квалитета мистичких – јер је Старац, као што се зна, био и боговидац тајни Божијих и прозиратељ у тајне људскога срца и ума, буде оснивач и први декан Академије за уметност и консервацију Српске Православне Цркве, чију петнаестогодишњицу основања прослављамо ових дана у Славу Бога Живога.

Ти квалитети Владикини: и подвижничко-врлински, и саборно-литургијски, и научни, и мистички, остају, уствари, непролазни путокази и параметри за даљи рад ове високошколске институције наше Цркве. Нека би дао Бог, да од њих никада у нашем раду не одступимо и да се свагда према њима управљамо.