Општељудско кроз национално и светосавско

Свет његових филмских јунака је веома особен, сасвим оригиналан, по свему другачији од онога што је виђено у светској кинематографији. Кустурица открива нове светове, који су у подвигу бурног кретања кроз које се одгонетају људске судбине. То је не само уметничка интуиција, већ и идејна, сазнајна и филозофска перцепција, све се креће кроз противуречности и борбе. За схватање његових филмова није потребна сродност са јунацима, интегрални дух редитеља учинио је балканског малог човека присним и разумљивим сваком гледаоцу на планети. Оспораван је највише (а где би другачије!), баш од стране београдских интелектуалаца који су се гнушали његове инспирације овдашњом традицијом. А Кустурица је, бавећи се оригиналним особеностима Балкана, изражавао општељудско кроз национално. Он је осликао у својим филмовима све противуречности балканског и српског духа, сву нашу антиномичност која се креће од паганизма националне душе до изласка из области душевне средине и откривања духовне даљине и духовне дубине, до Бога. Славни редитељ је до Бога дошао читајући философију слободног духа Берђајева и свет идеја Достојевског.Пре три године, на Ђурђевдан, крстио се у Српској Православној Цркви и примио име Немања. Тај чин изазвао је лавину оспоравања из родног Сарајева, али и поштовања.

На нападе који стижу, овај бунтовник непокореног српског духа каже „Послије свега и изнад свега остају моји филмови“.

НАПАД ПОШАСТИ

Народ који је у средњем веку био највећи извозник злата и сребра у Европи до појаве Америке, одједном је дошао у позицију да га нападају све пошасти овога свијета – од беле куге до свјетског историјског контекста у коме је изабран да буде мучен и да буде мученички. Дио једне криминалне светске безбожничке идеје као плаву тинту по бијелом платну шири по свијету идеју да нема Бога, али да постоји прости математски рачун. Стоји један народ, наш, који још увек вјерује у мистичну димензију свијета и који је толико привлачан.

 Припадате овде, када сте овај простор доживели као свој завичај?

– Живот у граду постао је понижење, све мање задовољство. С друге стране, љубав према природи је одлучила да се баш на овом месту скрасим. У животу сам доносио одлуке које су биле ношене интуицијом, неке рациом, али овога пута је превагнуло то што ми се простор свидео. Овде очигледно постоји нешто под земљом што човека дира и што га држи на мјесту као нека магнетна сила. Касније је дошао социјални двобој са онима који су хтјели да продају територију за употребу никла. Када смо га одбранили, Мећавник је постао ближи и дражи. Утолико је то мјесто са којега ја више нећу одлазити. Мало личи на манастир, мало личи на све што сам у животу волио и на неки начин носио у срцу.

 Ваша поетика и естетика надахнуте су српском и балканском традицијом. Увезали сте нашу традицију и Европу, што се сматрало неупутним и од чега се гнушала српска елита, и постигли огроман успех. У ком правцу се даље креће Ваша инспирација?

– То је препознавање човјека о коме причате, преко којега се пресјецају историјске тираније и невоље, али се на посебан начин слави мудрост и осјећајност. Када се погледа братство у свијету, ми смо најближи Латиноамериканцима, јер смо једино ми и они задржали архетипове, који нису никаква предност, то је само обиљежје. Српска елита, ако знамо о коме се ради – трговци и остали који су се богатили и успоставили комуникацију са Западом, избацила је фразу „Београд је свет“, што је чисти плеоназам и, рекао бих, тужна провинцијска јадиковка. Увијек изнова понављате нешто што већ јесте. По Ребеки Вест, то је онај стални страх да вам на врата не закуца рођак са села и не поквари градску идилу. Човјек о коме говоримо је јунак, или антијунак. Он је много духовнији и утолико много компликованији, али у сваком погледу аутентичнији, неко ко је мени много помогао да поставим питање ината, љубави, традиције. То је свијет коме ја припадам, који сам препознао као свој.

Латинска Америка је тема мог следећег филма „Пријатељ Панчо Виља“, и моје интересовање према људима чији је духовни састав много комплекснији од тих који се позивају да су елита. Оно што је најважније – ја живим живот модела мојих филмова, односно оних који су били моји модели у филмовима. Мање-више то су били састојци које сам ја одвајао од себе или препознавао сличне територије по свијету у односу према Богу, односу према ближњем, односу према историји. Не кажем да је то велика предност. Избјегавање тога је бег од аутентичности и аутономности.

     За филм „Дом за вешање“ сте изјавили да је инспирисан „Рубљовим“. У којој мери носи хришћанску философију лепоте и смисла, колико ту има Христа?

– Мој филм носи дух руских религиозних мислилаца, који су грана хришћанске философије. Као студент сам читао Берђајева, и тај узорак пробирљивости православног хришћанина преузео сам и пре него што сам крштен. Препознао сам ту идеју гдје се термин слободе пред мојим очима приказао много јединственије него она врста слободе која је доста амбивалентно схватана на Западу. Утолико је моја идеја о слободи доживљена кроз Хришћанство, у коме је слобода дефинисана као много супстанцијалнији ниво егзистенције него онај који имају те практичније верзије Хришћанства које су утолико лишене мистике и имају мање могућности да засијају у уметничком дјелу. Питање „Рубљова“ је заправо есенцијално питање, зато што је све што је базно – људско и што је фундаментално људско задржано у православном Хришћанству, и утолико оно и јесте, по мом мишљењу, најмоћнија и најплеменитија религија са највећим хуманим капацитетом. Католици су се кроз историју кретали преко камата и банака. Кроз протестантизам имамо идеју Јеванђеља као што су упути за монтирање видео рекордера или ДВД-а. А Православље има високи капацитет идеје људског рода, и утолико је та инспирација најдиректније пренесена у моје филмове из мог формалног искуства и директног искуства. У том интуитивном смислу је Хришћанство добило на неки начин стварног тумача или стварног преводиоца. За мене је главна тема Хришћанства одувијек било милосрђе које дефинише слободу о којој говори Берђајев, односно дефинише идеју људскости и богочовека као једне од централних идеја људског живота. Све што сам радио имало је на крају, поред све острашћености, помирљиву покајничку идеју о животу гдје је Хришћанство доминирало. Није случајно што сам студирао у Прагу и кроз предмет Историја литературе изучавао Стари завјет двије године. Дакле, постојали су сви услови за ту врсту идентификације. На крају, као што је име мог филма „Живот је чудо“, остала је идеја о зачудном у мом животу, а не о огољеном западном. Као што се мој живот и моје идеје кроз филмове супротстављају милитантним идејама које данас владају на Западу.

ИДЕЈЕ О СЛОБОДИ

Мој филм носи дух руских религиозних мислилаца, који су грана хришћанске философије. Као студент сам читао Берђајева, и тај узорак пробирљивости православног хришћанина преузео сам и пре него што сам крштен. Утолико је моја идеја о слободи доживљена кроз Хришћанство, у коме је слобода дефинисана као много супстанцијалнији ниво егзистенције него онај који имају те практичније верзије Хришћанства које су утолико лишене мистике и имају мање могућности да засијају у уметничком дјелу.

     У ком тренутку сте препознали да треба да се крстите и пређете у Православље?

– Нисам ја нигде прешао. Гране у мојој породици су подијељене у оном тренутку кад су Турци Османлије били на овом терену. Браћа породице дијелила су се на оне који су се исламизирали и на оне који нису. У мојој породици, у последњем колену, нико није практиковао ислам. Тако да нема говора о мом некаквом преласку. Мој отац и мајка су живели као атеисти код којих није развијан тај религиони рефлекс. Традицију која је доста компликована и драматична су занемарили. Код мене је одлука о крштењу сазрела на спознајној тачки, гдје су се спознаја и емоција удружиле. Не могу ја бити неки колосални, велики вјерник, ја сам доста савремен човјек, али вјерујем да у тој огромној ливади која је изнад наших глава постоје закони гдје постоји Свевишњи као идеја или као стање свијести. Крштење је та тачка у којој сам ја хтио да доведем причу о мом поријеклу. Крштење је одлука да се и за онај свијет спремим. То је одмрзавање замрзнутог идентитета, никако прелазак из једне у другу религију. С друге стране ријешио сам то питање припадности на интелектуалном нивоу коју Данци, Холанђани, Норвежани доживљавају по природи ствари. Код нас је то крајње драматично, тако да су неки у мом крштењу видели извор некаквог богаћења, што је бесмисао.

БОГ ЈЕ НЕОПХОДАН

 Хришћанска духовност у Европи слаби – и индивидуална и народна. Пред каквим се изазовима духовности у овом веку налазимо као хришћански народ?

– Бог је неопходан зато што је ово један распаднути свијет. Од Њутна и почетка индустријске револуције, када је протестантски свијет укључио све моторе и освајао од свемира до наших путева машинама, он је успио да нас доведе до тог новозавјетног предсказања гдје је идеја о апокалипси нешто што ми већ живимо сваки дан. Али, то је мање важно када имамо пред собом спасење. Спасење није у једначинама или простим математским операцијама. Привидна слобода и све што иде уз тај свијет што негира Бога у есенцијалном смислу, довело је до тога да су слабили ауторитет Бога, али су и уништили природу у којој је Бог. Довели су до тога да је ово један „кул систем“, како су га назвали, који ће на крају да искулира и читаву планету и потроши људску идеју. Највећа људска идеја је идеја о Богу, и кад се клима највећа идеја, онда човјек постаје властита жртва. Бог нас чува, и како људи мање вјерују, видите до чега долази.

НЕОПХОДНИ БОГ

Бог је неопходан зато што је ово један распаднути свијет. Спасење није у једначинама или простим математским операцијама. Привидна слобода и све што иде уз тај свијет што негира Бога у есенцијалном смислу, довело је до тога да су слабили ауторитет Бога, али су и уништили природу у којој је Бог. Највећа људска идеја је идеја о Богу, и кад се клима највећа идеја, онда човјек постаје властита жртва.

СРБИ И ДУХОВНОСТ

     Какав духовни живот Срба се назире на почетку 21. века?

– Српски народ је малобројан народ који у новије време доживљава двоструку катаклизму. Једна је везана за то да је српски народ сувише упућен на обичајни живот, гдје се, између тресења шљива и Славе, злоупотребљава гозба као идеја од које нас заправо све црквене књиге чувају. Као што у бољшевизму нису смјели да славе Божић, сад претјерују да свако црвено слово користе да не раде. Народ који је у Средњем веку био највећи извозник злата и сребра у Европи до појаве Америке, одједном је дошао у позицију да га нападају све пошасти овога свијета – од беле куге до свјетског историјског контекста у коме је изабран да буде мучен и да буде мученички. Дио једне криминалне светске безбожничке идеје као плаву тинту по бијелом платну шири по свијету идеју да нема Бога, али да постоји прости математски рачун. Стоји један народ, наш, који још увек вјерује у мистичну димензију свијета и који је толико привлачан.

     Да ли је Српска црква спремна да одговори на кризу духовности, морала и етике, на јак етнофилетизам који урушава и народ и Цркву?

– „Златно теле“ је бољка овог народа, то је хајдучка склоност ка корумпираности, да се добије злато и сјај, да им се поклања, да поклањају, да се створи систем који слаби народно биће. Све што представља српски народ у његовом есенцијалном смислу је предмет рада разних обавештајних служби које нападају, слабе и уграђују вирусе. Црква је „антибиотски лек“. Ја се све надам да ће унутар Цркве то антибиотско стање да се појача, да ће порасти резистентност на ово што стиже споља и што љуља тај систем. Мало је кад било да су се у историји политичари оглушили о неке црквене великодостојнике као што је то у Србији. Мало гдје има у свијету гдје се поимање слободе тако безрезервно шири у бескрај. Па је и Црква често предмет тих напада. А онда и унутар Цркве имате свађе и подјеле које су на чудан начин испољене, колико су аутентичне не знам, али су свакако неприхватљиве. Али све се надам да у традицији Срба има духовног депозита, интелектуалних узнесења науке, и да постоји једна самосвјест која ће на крају успјети да преживи све кризе.

О КРШТЕЊУ

Нигдје ја нисам прешао. У мојој породици, у последњем колену, нико није практиковао ислам. Тако да нема говора о мом некаквом преласку.

Мој отац и мајка су живели као атеисти код којих није развијан тај религиони рефлекс.

Код мене је одлука о крштењу сазрела на спознајној тачки, гдје су се спознаја и емоција удружили. Крштење је та тачка у којој сам ја хтио да доведем причу о мом поријеклу. Крштење је одлука да се и за онај свијет спремим.

 После социјализма, атеизма и кризе националне супериорности, Србија се отрежњује. Можемо ли, после свега, да тврдимо да долази време плодног обнављања Хришћанства?

– Колико се Србија буде отварала према Европи, у њу ће да утичу ријеке заноса Златним телетом и предметним животом. Ја се надам да ће споменици наше трагичне историје и идеје, од Дучића до Матије Бећковића и свих оних који чине духовни депозит, помоћи да се преко њих обезбједи преживљавање. У свакој области постоје људи који потврђују да смо ми стандардизовани свјетски народ. Да ли је то довољно активно да се хришћанска идеја оживи у оном смислу у коме није само обичајна, као што је код нас, него да буде више спиритуална? Невоља је што, уз комфор који стиже из свијета у који ми улазимо, долази и одрицање од Бога. Наша идеја Хришћанства је углавном пројектована кроз обичајност која се види највише кроз слављење Слава. Славе су ипак повучене из паганског периода. Да ли смо ми способни да задобијемо благослов Божји и будемо у сазвучју са космичким димензијама религиозности, то је велико питање. Мистичка димензија Православља мора да буде очувана. Да ли ће отварање према Европи, које слиједи, пропустити бујицу која ће поломити идеје спритуалности и зачудности које ми његујемо или неће, то ћемо видјети.

     У периодима криза на духовном плану јача мистички дух, јача саборна свест и усмереност ка спасењској тајни. Препознајете ли Ви то у нашем народу данас?

– Ја то препознајем као идеју која се одржава, и она у себи има амалгаме свега и свачега зато што је мистична. Али је тачно да овдје има нека дирљива црта, и то је врло узбудљиво. Нигдје на свијету нисам видио да кад је неко у малој невољи, а има пријатеље, како се брзо они нађу око њега. И то је можда највећа снага народа. Проблем је што се народ скупи око невоље офанзивно, али не може то да преведе у дневни живот и распореди на свих 30 дана у месецу и свих 12 месеци у години. Ми смо народ кампањског карактера. Наша саборност се огледа у снажном доживљају колективизма кад је неки притисак споља. А кад је неопходно тако уредити живот, онда се често то чини готово и немогућим. Све зависи како ће се одвијати светска кретања. Јер Срби апсорбују ударе са свију страна и трпе утицаје.

     Тајна васкрсења и вечног живота – како то видите на личном и националном плану?

– Проблем је што је данас свет одустао од те моралне категорије која је у светосавској традицији. У предању о Светом Сави постоји идеја да је он између комфора и престола изабрао аскетски живот, значи одрекао се онога што је претпоставка за угодан живот, верујући да је то залог за велику идеју. Та идеја јесте део српске традиције, али као и дирљива црта саосећања која кад се преведе у дневни живот, одмах постаје спорна. Тако је и са истином о вечном животу. И толико је наше опстајање, ја бих рекао, веза између модернизације у којој нећемо да се одричемо светосавских идеја. Јер ако неко не верује у Бога, он може да вјерује да је Свети Сава изабрао између два пута тежи. А када би само то сазнање узео као нешто што може да му користи за наук, или када би од тога направио идеју о опстанку и сопственом животу која може да му користи, онда би то било значајно. Имамо традицију у којој чак и кад подразумевамо тај атеизам као један стандард постиндустријског друштва, у светосављу постоји нешто што је незаобилазно, па чак и за такве. То је богатство, духовни депозит народа. Он постоји. Као мало који народ у читавој југоисточној Европи, имамо велике шансе за опстанак. И управо из тог капацитета светосавља ће се у будућности црпити састојци преко којих ћемо тумачити наш опстанак. Уз све мане које ми носимо.

СВЕТОСАВЉЕ

У Светосављу постоји нешто што је незаобилазно. То је богатство,

духовни депозит народа. Као мало који народ у читавој југоисточној Европи, имамо велике шансе за опстанак.

И управо из тог капацитета Светосавља ће се у будућности црпити састојци преко којих ћемо тумачити наш опстанак. Уз све мане које ми носимо.

 Да ли је СПЦ највећи ауторитет у Срба данас?

– Мислим да је то тачно. Како време буде одмицало, све ће бити више услова да то буде тако. Највећи део српског народа још увијек верује Цркви, иако ту постоје те удбашке барабе које често праве своје ранг-листе на телевизијама. Као младић, пошто сам љевичар, имао сам ватрене идеје супротстављене идеји Бога, што је неодрживо. Али, то је био пубертет и рецепт како да се човек удвостручи, да се појављује у фрагментима. Модерни живот даје идеју човјеку да се распарча. Али неће бити постављено питање Бога, ако се вјерује. Кључна дефиниција хришћанина је жртвовање. Да се не уљуљка у живот у коме је комфор циљ. Ту се негдје формира човјек који остварује спасење. Сама идеја Бога у Православној цркви која није агресивна је најважнија за Србе.

     Црква на Мећавнику је посвећена Светом Сави. Да ли је његов живот добар предложак за филм?

– Јесте, јако добар. Врло је тешко бавити се тако значајним човеком који је и светитељ, и очекивати перцепцију народа који не може да се договори ни како ће се једна улица звати. Можда да се сними овде, а да се прикаже у иностранству.

     Косово није било инспирација у Вашим филмовима, како видите решење овог болног питања?

– Не мора се бити Србин и православац да би се Косово схватило као најдраматичнија тачка која је резултат криминалне свјетске политике. Можете бити најобичнији италијански војник да бисте схватили о чему се ту ради. Када велике силе започну те игре које су започеле на Косову, то мора да им се врати као бумеранг. Идеја спонзорства криминалним групама које ваде људске органе и препродају их, које руше хришћанску традицију у име једне историјске фазе у којој је наводно неки Милошевић доле чинио зла – а то му нису доказали, па је сад читаво Косово постало полигон тренирања једне НАТО хуманистичке мисије – толико је застрашујућа да се човек запита да ли су то неки творци чоколада и бомбона, а не војне организације? Већ у Грузији су добили жесток одговор, јер оно што ми не можемо, може неко други. Окупација Косова је за сваку мислећу особу (нажалост, таквих је мало на планети) прави криминални акт против човјечности, традиције, културе. Ко спонзорише рушење око 300 цркава и занемарује ту чињеницу, он мора да улази у неку агонију после тога. Не говорим то као човјек који то прижељкује, али то ће бити тако.

  Какав је Ваш духовни и литургијски живот?

– Мени је идеја уметности и културе та из које ја црпим највећи дио духовног смисла. Понекад одем на богослужење, морам да признам не довољно редовно, јер често путујем. Ја сам дубоко у књигама, мислима и осјећањима, и увијек ту меру налажем својој околини. Она је видљива у мом дјелу које је израз Хришћанства.

     Да ли у поетичној крхкости модерног човека има снаге за подвиг вере?

– Савремени човјек је подијељен човјек, двоструки човјек, и он утолико тражи цјеловитост да се само оствари барем идејно, ако не већ и литургијски. Хришћанство му то пружа. Јер толико је глупо не прихватити то. Атеисти се плаше тамјана, мистике, зато што не познају религију. Зашто наркомани могу једино да се излече уз помоћ вјере? Зато што је врховни ауторитет нешто на чему ми градимо и брусимо своју идеју толеранције и мјере. Кад нема тога, онда нема ни вјере.

ПРАВОСЛАВЉЕ И СЛОБОДА

     Да ли Православље урушава нашу слободу?

– Никако! Зато што је питање слободе код пагана култна идеја слободе, слобода примата који су загађени предметима новога свијета технолошке револуције. Тако да је религиозност ендорфинског стања много виша од ових који постају робови тог круга који затварају вишкови предмета који се производе.

    Како обнављате снагу као редитељ?

– Константно сам посвећен идејама. Највећа идеја коју је човјек икада имао је Бог. Моја идеја је у практичном дјеловању у простору, што филмовима, што овим што радим овдје на заштити природе и покушају да са људима подијелим и добро и зло. То је моторна снага и нешто из чега се моја енергија обнавља кроз то моје искуство.

     Да ли, правећи филм, идеализујете живот?

– Наравно, зато што без идеализације, без утопије и без Бога није могуће живети. Зато што живот, го какав јесте, без тог субјективног удјела, нема смисла. Смисао се црпи из тога.

     Треба ли уметник да буде независан од своје нације, Цркве, идентитета? Мерачи националног идентитета Вас стално критикују.

– Може да буде, немам ја ништа против. Може човјек да буде на трагу духовности једног народа, а да при том дјелује изван традиције. Мислим да сам у свом изразу модеран, али ја инсистирам на идентитету. Човјек без идентитета је као човјек без меморије. Идеја модерне умјетности води ка човјеку који губи меморију, а када изгуби меморију, више неће ни постојати. То је тај сливник који на крају води у апокалиптичну визију свијета. Јер, кад се неко бори против умјетника који инсистира на идентитету а при том нема резултата, то може да се разумије. А кад се они туку против мене и кад ме нападају, то су под фирмом „великог свијета“ заправо провинцијске борбе, пакости и зависти. Уз услов да постоји умјетник који не троши архетип или идентитет, он, у мјери у којој је формално разумљив, мора у себи да носи састојке идентитета. Кад има и мало, вредан је пажње. Ако је нема, постаје човјек без меморије и без икаквог смисла.

 Где је место породице данас?

– Породица је митска слика људског живота, и без ње се не може. Она је сада под ударом, као што је све традиционално под ударом. Моја је идеја да се између традиције и модерности да направити савез. Али је немогуће остати само у традицији, јер и она мора имати свој мост, своју перцепцију преко које комуницира. Тако да традиција и савремени живот морају да нађу неки заједнички именитељ.

     Српски филм данас?

– Постоји као један откинути комад космоса за који се не зна ни где

ће, ни како ће, ни шта ће. Задато је једној малој држави да уништи своју културу, и она то здушно ради. Чак и када јој се чини да подржава, она уствари помаже урушавању.