Плужац, мирно подгорско село, удаљено само неколико километара од центра Осечине, коначно је добило оно што верни народ овога краја одавно потребује – свој храм, у коме ће се редовно служити Богу.
О снази и величини вере овде насељених, поред чињенице да је Свети Владика Николај међу првима упориште приликом оснивања Хришћанске заједнице управо нашао на овим просторима и у селу Плушцу, говори и податак да верни, када за то смогну снаге и воље, за годину дана подигну себи цркву. Од освећења темеља, на Петровдан прошле године, па до подизања крстова и, коначно, освећења храма, прошло је тек нешто више од једне године.
Храм је посвећен Св. цару Константину и царици Јелени, а чин освећења, на дан Св. великомученика Артемија, служили су Њихова Преосвештенства Епископ ваљевски Милутин и Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије. У Часни Престо храма су уграђене мошти светих мученика, монаха из манастира Св. Саве Освећеног код Јерусалима. Након свечаног чина освећења, коме је присуствовало око хиљаду верника, служена је Света архијерејска Литургија. Саслуживали су бројни свештеници и свештеномонаси, како из Ваљевске, тако и из суседних епархија. Величанствености прве Архијерејске Литургије, поред необично сунчаног и топлог новембарског дана, допринела је и милозвучност звона која се, зато што се црква налази на највишој локацији у крају, простире до краја видокруга.
О чуду подизања храма Божјег и светињи овога богоугоднога дела говорио је, у својој беседи, Преосвећени владика Артемије. „Сваки храм на земљи јесте кула светиља нашем народу, а наша земља је окићена храмовима више него иједна друга, од наших славних предака до данас.
Овај народ, овде, данас, наставља мисију светих ктитора из рода нашега. Вера овога народа огледа се управо у томе што је, за тако кратко време, успео да из темеља подигне овако велелепан храм и дочека да га осветимо и предамо на употребу. Подигли смо га захваљујући благодати Божјој која је дала идеју и добру мисао да ово село добије свој храм. Он је подигнут захваљујући труду многих од вас, вашим прилозима, молитвама и лепим жељама. Они који су, на било који начин, уградили себе у овај храм, сви су његови ктитори. Само онда када сви заједно учествујемо, свето дело успешно приводимо своме завршетку. Господ је рекао у Светом Јеванђељу: на овом камену сазидаћу Цркву Своју и врата ада неће је надвладати! Рекао је то својом ученицима када је св. апостол Петар исповедио своју веру у Господа као Сина Божјега, и ту веру његову и осталих ученика је Он назвао каменом темељцем Цркве Своје. И заиста, више од две хиљаде година у свету, многи непријатељи су покушавали да је разоре и униште. Али, Црква Божја је остала непобеђена до дана данашњега, и остаће таква до свршетка света. И данас, браћо и сестре, има много оних у свету којима вера православна и црква православна сметају. Они желе да је уклоне и угасе како не би сметала њиховим земаљским плановима и циљевима. Али, ми који држимо ту веру наших предака, примљену од светих апостола и светих отаца, дужни смо да је сачувамо и предамо нашим млађим поколењима неокрњену, неупрљану и неумањену, како би се Име Божје славило у нашим храмовима, задужбинама и свуда на светој земљи српској у векове векова!“ 
Колико год да се овога дана говорило о труду и напорима парохијана села Плужац око изградње свога храма, никако се нису могли набројати сви они чија је жеља да ово побожно место коначно добије светињу достојно свог народа, коначно материјализована. Поменућемо лозничког проту Вељу Димитрића који се трудом и залагањем око изградње овог храма одужио свом родном месту. На Светој Литургији и у току свечане трпезе љубави, у неколико наврата је упућена благодарност свима који су допринели да се ово свето дело брзо доврши, а нарочито, у виду архијерејских Грамата: Цветку Симићу, Миливоју и Милану Марковићу и Драгославу Димитрићу из Плушца, као и Драгутину и Драгану Пантелићу из Лознице. Овај народ, чију је побожност, како то већ рекосмо, препознао и сам Свети Владика Николај, награду и признање за ово дело и не тражи. То се видело и на њиховим необично озареним лицима, не од сунца топлог новембарског дана, већ од блиставог сјаја новоподигнутог храма у славу Божју и у част Св. цара Константина и царице Јелене. |
