Писац српског катихизиса

За Карловачки генералат и тамошње Србе који су били под духовном управом Епархије горњокарловачке (карлштадстке), највећи просветни центар био је манастир Гомирје (основан почетком XVII века). Просвета, међу тамошњим Србима, није била на завидном нивоу. Томе су доста допринеле и спољашње прилике, оптерећеност војничке команде и тежина живота у Војној Граници, стална напетост према Османском Царству, као и другим ратиштима Хабсбуршке Монархије.

Од друге половине XVIII века у Војној Крајини су форсиране школе на немачком језику. Притисак војне управе је нарочито појачан након смрти горњокарловачког епископа Данила Јакшића (1751–1771). Овај духовни горостас и способни етнарх Горње Крајине носио се са прозелитизмом римске цркве, асимилационим жељама немачких команданата, осећајући потребе свога народа незавидног политичког положаја. Није претеривање нити је, пак, отрцана флоскула, назвати овог архијереја, добрим пастиром стада духовног. Он је то заиста био, а после његове смрти крајишници пишу митрополиту Стефану Стратимировићу у Сремске Карловце, тужећи се на лоше стање цркве и школе:

„Нужда пријека нас побуђује да закуцамо на врата милосрђа ваше Екселенције и да само нешто јавимо, како наш клир и народ вапије и жедан је просвјете, благослова и поуке архијерејске, чега смо све лишени... што по смрти нашег господина епископа Данила Јакшића, наше Крајине домороца... школе опустјеше, а безакоња умножише се“:

ЖИТИЈЕ КОРЕНИЧКОГ ПРОТЕ

Стојан Шобат је рођен 1740. године у Дебелом Брду у Лици (тадашња оточачка регимента) у богатој и бројној сељачкој задрузи. Стари су му у Лику дошли крајем XVII века из Херцеговине. Одређен је на свештенички позив јер је у породици био негован обичај да свака генерција даје по једног представника за ову част и дужност. Као стасали младић, у позним 50-им годинама XVIII века, изучио је српску школу у Вилићу (где се учио буквар, псалтир и часловац). Вилић је тек у XIX веку добио име Залужница. Школу у Вилићу је основао епископ Алексије Андрејевић 1746. године. Била је то најстарије училиште у Горњој Крајини, а учитеља Петра Марковића је у Лику из Миклоша (Угарска) довео владика Данило Јакшић. Он је био учитељ и Стојану Шобату. Свршивши основно образовање Стојан Шобат одлази у манастир Гомирје, духовни и национални центар крајишких Срба по превасходству. Ова светиња у Горском Котару је била тада под управом духовника Рафаила Добријевића и Теофила Алексића. Последњи је био човек родом из Коренице. У Гомирју је Стојан Шобат добро изучио појање, типик, проучио све значајније мананстирске рукописе да би га 24. маја 1762. године епископ Данило Јакшић рукоположио за ђакона. Данило Јакшић, епископ горњокарловачки „усвојио је од својих претходника лијепи обичај, да боље и способније ђаке по неколико година остави при себи, да им прошири круг знања и да их упозна с црквеним и народним приликама“. (Д. Николајевић, Живот и рад Стојана Шобата кореничког проте, Сремски Карловци 1911, стр. 9) За свештеника је рукоположен 1764. године и отишао је најпре за капелана, а доцније и пароха у свом родном Дебелом Брду. После упокојења кореничког проте (окружног протопрезвитера) Захрија Орлића 1782, Стојан Шобат је произведен у чин протојереја и постављен за архијерејског намесника кореничког.

ИСТОРИЈА ЛИЧКОГ КАТИХИЗИСА

Шобатов катихизис је написан 1772. године. Био је кратак, кружио је као рукопис и ширио се простим преписивањем. Када га је састављао Стојан Шобат је управо био парох у Дебелом Брду. Димитрије Руварац који се посебно бавио историјом српских катихизиса на једном месту закључује да није тачна тврдња Јована Рајића „да пре његовог не постоји ниједан катихизис међу Србима“. У поређењу са протом кореничким Јован Рајић је био кудикамо ученији, али је Шобатов катихизис имао бољи пријем код простог света жедног јеванђељске поуке. Прота лички је своје дело допунио по синодалном (Рајићевом) катихизису и штампао у Венецији 1813. године. Најстарији препис личког катихизиса имо је у рукама прота Димитрије Руварац, сакупљач и истраживач српских старина и извора за историју српске цркве.

Рукопис на свега осам старница штампарске осмине предао је на чување Патријаршијској библиотеци игуман гргетешки др Августин Бошњаковић. Рукопис „Православно христијанско ученије, простим сербским језиком изложено, за младеж гомирску лета 1821“ припадао је рукописима гомирског архимандрита Севастијана Илића, које је Бошњаковић предао на чување Патријаршијској библиотеци, а чији је управник тада био Д. Руварац. Препис из 1821. године, без допуна по Рајићу, објављен је у савременој српској транскрипцији. (Димитрије Руварац, Шобатов катихизис, Гласник СПП 1923, стр. 216–218, 232–235)

Катихетско дело проте кореничког је штампано 1813. године у Млецима, а подужи наслов објашњава целокупну историју настанка књиге: „Наука христијанска ради малољетне дјечице православнија восточнија церкве списана у Дебелом Берду, февруарија мјесеца 1772. љета и по синодалном у Карловцу сремском љета 1774. устројеном катихизису попуњена Стојаном Шобатом, протопрезвитером кореничким богоспасајемија епархији карлштадскија.“

Свештеници Епархије горњокарловачке су предавали веронауку по Шобатовом катихизису све до друге половине XIX  века. Доста говори случај крстињског пароха (слуњска регимента) Станислава Живковића који је био оптужен пред Генералном командом да „учи“ децу како су Срби. Војне власти су се обратиле надлежном епископу Евгенију Јовановићу (1839–1854) „да вјера не познаје народности и да таква питања не спадају у надлежност вјере“.

Епископ горњокарловачки се обраћа за савет патријарху Јосифу Рајачићу (иначе рођеном Личанину): „Хришћанска наука не мора се занимати националношћу, али то није нова идеја нити од конзисторије наређена и препоручена, већ је та мисао садржана у Шобатовом катихизису...“ Владика на крају тужно негодује: „Зар је већ дотле дошло да се Србин изван Војводине не сме звати Србином!?“ Патријарх је одговорио да епископ има право и обавезу да сав свој духовни ауторитет полаже у одбрану српског националног идентитета и достојанства.

Вредно је цитирати одговор епископа горњокарловачког Евгенија Јовановића Војној Команди у коме се између осталог каже: „Осамнаести вијек није био вијек народности па се ипак Шобат године 1772. изјавио за Србина у Хрватској (као Нијемац у Баварској). Да су Хрвати српски језик узели доказано је; треба само узети новине загребачке од 1827. године и од сада прочитати и упоредити. То је признао Дарослав Томић Трешчински пред неколико година у једном штампаном чланку... И заиста, треба само од Плашког у Огулин предузети пут, да се увјериш о разлици хрватског и српског језика...“.

Катихизис Стојана Шобата није било пропагандно памфлетарско дело које је у форми верске поуке ширило српски национализам. Оно је израз реалног стања у Горњој Крајини и одраз угрожености српске нације у Хрватској много пре средине XX века.    

ПОЧЕТАК КАТИХИЗИСА СТОЈАНА ШОБАТА

Вопрос: Тко си ти?

Отвјет: Ја сам човек Сербин, христијанин

В: По чему се зовеш човек?

О: По исправноме стасу и лицу окренутим гледати небо и по разуму и словесној души која је у моме тијелу.

В: Што је то исправни стас?

О: Исправни стас јест то, да сам створен на двије ноге и усправ ходити, а не четвороножице као друга многа животиња.

В: Што је то разум?

О: Разум јест онај дар душе наше по којему можемо познати овај Свијет око нас и разлучити зло од добра.

В: Што је душа?

О: Душа у човјеку јест оно, что тјело оживљава, с тјелом влада, осећа, мисли, све око себе познаје и говори.

В: Зашто се душа зове словесна?

О: Зато јер може своје мисли другоме од свога рада кроз слова или ти говор показати.

В: По чему се зовеш Сербин?

О: По роду од кога произилазим и језику кога говорим

В: По чему се зовеш христијанин?

О: По Исусу Христу.