Сваки јубилеј је добра прилика да се преиспита досадашњи рад и препознају добре и праве смернице за будућност. Тако и сада, хиљадити број нашег Православља је веома добра прилика да све ово промислимо, са жељом да ово благословено дело успева кроз векове, до саме вечности. Да би слика била права и потпуна, треба се сетити првих стваралаца који су, у неусловно време насилне атеизације, тихим гласом надговорили све пропагаторе бесмисла и празнине. Својом љубављу су издржали и предали нам у наслеђе живу реч вере. Нису се повели за туђом мржњом, победили су својим богољубљем и човекољубљем, и себе и оне који су хтели да их поразе и зауставе. Једноставно, никаква мржња их се није дотакла, а били су омаловажавани, прогањани и потцењивани. Издржали су до краја, јер су знали шта раде и зашто раде. Када су их оптуживали, неправедно и неутемељено, давали су им још већи подстрек да издрже. Само они знају колико су сати провели на разним информативним разговорима, и шта им је тада речено. Снагом јаке молитве сигурно су побеђивали, ненаметљиво говорећи: „Богу се треба већма покоравати него људима“. Све ово за нас треба да буде добро памћење, никада злонамерно злопамћење којим друге прозивамо и осуђујемо. Никако не смемо себи дозволити да превидимо веру ових првих и правих стваралаца, и непотребно посрнемо у бесмисао обрачунавања са неистомишљеницима.
ЖИВО ПАМЋЕЊЕ, А НЕ ЗЛОПАМЋЕЊЕ
Добро памћење је сигуран гарант стваралаштва, јер се на тај начин све трезвено промишља, све се види онако како јесте, без предрасуда. Посебно је ово важно у нашим условима и околностима превеликих идеолошких несугласица и несмотрености. Све се претворило у прозивке неистомишљеника, често без реалног повода и стварног разлога. Као да се једва чека промашај и грешка другога, да би се реаговало на то, што никако не може бити стваралачки чин. Знајући ово, када говоримо о тешким прошлим временима, ми никога не треба да прозивамо и ословљавамо као џелата; ради се о томе да истичемо добре примере оних који су својом саможртвеном љубављу потиснули мржњу из себе и победили свако злонамерије око себе. Дакле, овде се указује на непролазну вредност добродетељи, и тако се чува добро и живо памћење подвига и подвижника. Указивање на све њихове саможртвене подвиге је примарна стварност, а помињање лоших дела оних који су их прогонили је нешто успутно. Нема ту нимало злонамерија, постоји само трезвено уочавање и добро разликовање добродетељи од злодејства, са нагласком на стварну победу, никако се не ради о поразу као мери односа. Добро се зна да је пораз лоша мера која омета добру комуникацију, и никада није пут доброподвижничке вере.
Стварни смисао овог памћења јесте указивање на неисторшивост добродетељи, што искључује сваки вид злопамћења и злурадости. Победа вере подразумева позив свима на саборовање у љубави, искључује затвореност и самодовољни тријумфализам. Реч је о указивању на стварни успех и истрајност добрих стваралаца, који су превазишли све слабости, како сопствене тако и слабости других, што треба све да нас покрене у стваралаштво. Да не останемо у стању публике која навија и диви се делима других, него да постанемо саучесници великог дела. Да превазиђемо поделе на основу порекла и припадности и почнемо да изнова стварамо у љубави, као богољубљу и човекољубљу. Не да причамо како је некад било, него да овде и сада радимо у пуноћи љубави, истине и слободе. То подразумева и добро памћење и трезвено разликовање добра и зла, истине и лажи, љубави и мржње у стваралачком садејству етике, естетике и гносеологије. Само тако ћемо стварно знати и моћи да све разумемо и чинимо на прави начин, јер ћемо видети да је стваралаштво најпотпуније памћење. НАШЕ ВРЕМЕ ЈЕ ОНАКВО КАКВИ СМО МИ
Стваралачка одговорност је неопходна увек и у свему, што ми често превиђамо констатујући да је наше време нејтеже од свих ранијих, па можда чак и долазећих времена и догађаја. Није добро да овако нетрезвено расуђујемо, јер на тај начин сами себе највише обезвређујемо неспремношћу да се суочимо са стварношћу. Само тражимо изговоре за сопствене промашаје, не знајући да их на тај начин само све више увећавамо. То је оно што сваки добар стваралац вере треба да превазиђе, и преузме одговорност, и тако стварно постане слободан, јер слобода је најпотпунија онда кад се заснива на одговорности. Добри ствараоци нашег јубиларног листа су својом доброделатношћу настојали да покрену своје савременике на боље, и тако су нам показали прави пут и добар начин комуникације са савременицима. Нису пристајали на сукоб, нити су правили беживотне компромисе, истрајавали су у живој вери.
Наше време је оптерећено многим проблемима, али то не сме да обесмисли и заустави наше живо сведочење вере писаном речју. Ту је најбитније да не будемо неделатни критичари који само нешто саопштавају језиком претњи и забрана. Потребно је да стварно преузмемо стваралачку одговорност, и тако покренемо многе ствараоце на добро дело заједничења у љубави. Ту није довољно само то да нешто уочимо, некога прозовемо или прогласимо кривим за нешто, а себе намећемо као непогрешиву меру за све и у свему. Неуништивом снагом самоодречне љубави треба да мудро уочимо право стање и могуће решење, и покренемо са свима стваралачки дијалог са пуно поверења и уважавања. Заиста ћемо на овај начин моћи све постављене теме да решимо на прави начин, а на корист и задовољство многих. То је разлика на којој треба делатно инсистирати између списатеља нашег листа и оних који то на други начин раде, сводећи сав свој рад на стварање атмосфере сукоба и бунта, гледајући само промашаје других. Уместо те и такве ситуације безнађа и неповерења, наш циљ треба да буде покретање одговорног стваралаштва код свих наших саговорника. Да бисмо у томе и успели, веома је важно да читаоце третирамо као учеснике у дијалогу, а не само као безличну масу коју заводимо лаким причама. Наш задатак је то да све покренемо ка познању истине, тако што ћемо настојати да имамо срце разумно, а не да све постане само „чешање ушију“ радозналих читалаца. БЛАГОВЕСТ ВЕРЕ, А НЕ БЕСМИСЛЕНЕ ПРЕТЊЕ
Основна тема увек је спасоносна стварност вере, која је у својој богочовечанској динамици и вера у Бога и вера у човекову богодаровану вечност. Због тога је непотребно говорење о пакленим мукама, јер благовест вере је изнад свих претњи. Знамо да Бог жарко жели спасење свих људи и сваког човека, а видимо да постоје и они који не желе радост спасења. То њихово стање не сме да нас раслаби до мржње према њима; потребно је да дамо све од себе да их приволимо на радост вере, без наметања и присиле. Сигурно је да то можемо учинити само онда кад наш оптимизам остане непомућен и чист. Кад истински истрајавамо у љубави Божјој, свима све праштајући, баш као Христос на Крсту, кад се моли Оцу да опрости онима који Га вређају. То је прави пут вере и начин комуникације са Богом и другим човеком. Тако су чинили наши велики претходници, и захваљујући њима имамо лист са именом које многи уважавају.
Савремени човек вапи за смислом, трага за животним хлебом, понекад лута по беспућима сопствене неостваривости, али увек може да препозна и пронађе пут. Наш задатак је да му понудимо могуће решење и покажемо пут, да му помогнемо око зацељења и излечења, знајући да и сами носимо многе ране. То можемо учинити само онда ако превазиђемо потребу да се поредимо са другима, и истичемо себе као једини прави пример. Ми сведочимо Христа, а не себе, одавно је то рекао апостол Павле, али често то по људској слабости превидимо, па почнемо себе да истичемо. Тада престаје наше сведочење вере, а почиње празна препирка са неистомишљеницима, што није добро. Ето нас пред још једним сопственим промашајем који треба победити у себи, како бисмо могли на прави начин да се суочимо са другим и поведемо га путем спасења. Ово посебно треба да нам буде путоказ за наредни период, где треба да се определимо за још потпунију мисију умножавања трезвене радости у подељеном свету. Успећемо само онда ако наше богољубиво човекољубље буде пут којим идемо кроз живот, имајући увек спремност да уважавамо, разумемо и волимо другог и другачијег. СТВАРНОСТ, А НЕ СПЕКТАКЛ
Снага нашег Православља је истина, жива реч која увек сведочи стварност, не оптерећујући се спектакуларношћу. Ту своју племениту мисију са успехом обавља деценијама, трагајући за човеком са љубављу, без тражења спектакуларности, сведочећи ненаметљиво љубав Божју на очигледан начин. Слободно се може рећи да је било много кризних тренутака у досадашњој историји листа, али сви су успешно превазиђени, снагом јаке вере и сигурног знања о свему. Све то обавезује нас саствараоце, било као писце или читаоце, јер смо сви на истом, благословеном послу стварања боље стварности у заједници мира и љубави. Потребно је да и даље доприносимо стварању позитивне друштвене атмосфере тако што ћемо свима сведочити да разлике могу покренути добро стваралаштво, а не да буду само разлог за сукобе и непријатељства. Трезвено уочавајући све негативне поводе, покушајмо да у свему и свакоме видимо оно најбоље. Продубимо, проширимо и повећајмо свој окоглед, будимо непоколебљиви у љубави, уместо што смо субјективни и сужени на мере порекла и припадности. Тада ћемо разумети да смо ми ти који стварамо стварност, и због тога не пристајемо да се празноверно заводимо којекавим спектакуларностима. Тај пут нам је трасиран од првог броја нашег листа, и њиме идемо, Богу хвала, већ хиљадити пут, са надом у бескрај доброг идења. То нам је задато, и ми смо примили тај велики дар, са одговорношћу умножења на боље и више и предавања новим ствараоцима. Сигурно је да ћемо остати на добром путу, и покренути многе ствараоце писане речи из различитих области, да се ослободе од тражења само лоших вести, и да сви заједно почнемо да стварамо добро. Успећемо у томе, сигурно! Само је потребно стално преиспитивање у љубави, са сигурношћу доброг стваралаштва, без двоумљења и дволичења.
Јубилеј је добра шанса и велика смотра, време кад се полажу рачуни онима који треба да дођу, и то тако што се зна да нису далека прошлост они који су раније стварали. Сви се у том јубиларном тренутку гледамо очи у очи. И шта видимо? Да сви решавамо исти задатак: како да на најбољи могући начин остваримо дијалог са човеком? Како да своје време осавременимо вечношћу? Овде не треба да гледамо ко је у предности, него да дамо све од себе да радост стваралаштва траје, а не само да се своди на лепе успомене. Да буде стално добро памћење које се чува увек и изнова новим стваралаштвом. Тако јубилеј неће бити прекид да би се нешто обележило, него добар повод да се препозна креативна прогресија живе речи која обасјава све и свакога. Уобичајене речи овом пригодом су: Срећно! Многаја љета! Да, нека буде заиста са срећом, на много година доброг стваралаштва, на корист и бољитак многих. |
