Састав сентандрејског збега

Скоро сви будимски епископи сахрањени су у сентандрејском саборном храму. То су: Дионисије Новаковић (1749–1767), Михаило Милошевић (1716–1728), Василије Димитријевић (1728–1748),

Дионисије Поповић (1791–1828), Арсеније Стојковић (1853–1891), Јеремија Мађаревић (1896), Георгије Зубковић (1912–1951). Само је Јустин Јовановић (1834) сахрањен у будимском храму. Пошто је црква 1944. оштећена, а 1949. срушена, његове кости су пренете у Сент Андреју, и једино оне се не налазе у саборном храму, већ у пожаревачкој цркви.

Броју епископа рођењем потеклих из Сент Андреје треба придодати и Петра Смелића (1736–1742) који као Бјелгородски епископ припада Руској Цркви.

Већ 1723. постаје сабрат Московског ставропиријалног Симоновог манастира основаног 1370. од Теодора, сродника преподобног Сергија Радоњешког. Приписује му се и реформа Харковског колегијума, где је увео седам нових класа наука за чију обраду је довео наставнике са стране. Живео је у време патријарха Арсенија IV Јовановића-Шакабенте (1726–1737–1748). Њему избегли пећки патријарх пише поводом оног шта је снашло српски народ током рата 1737. године. У време писања, он не зна шта се десило са Пећком патријаршијом. Жали народ који је остао, а не зна шта ће бити и са онима што су са њим прешли. Стога моли епископа Смелића да о страдању Срба извести руску царицу и Свети Синод руске Цркве.

ЗБЕГ НАРОДА И КЛИРА

О Сент Андреји и њеном односу према епископату Карловачке митрополије може се говорити донекле и језиком бројки. И по томе је блиска још једном малом али значајном месту коме она претходи као некадашња црквена престоница. Током трајања Карловачке митрополије може да се прати како је одатле рођењем потекао највећи број епископа ове помесне Цркве. Одмах за њима следи Сент Андреја. По броју Будимских епископа који углавном бораве у Сент Андреји, а потом постају карловачки митрополити, Сент Андреја је одмах из Темишварске епархије.

Збег народа и клира код Сент Андреје је тема за себе у коју само делимично може да се проникне. Ћирило Хоповац ће рећи: „Сва српска земља побеже ка Будиму“. Другом приликом, житељи Коморана траже попа Аврама „од збега српског од Сент Андреје“. Овде је од важности један израз који користе и даскал Стефан из манастира Раванице и патријарх Арсеније у својим писмима. Тако раванички монах у опису сеобе своје сабраће каже: „И населисмо се у неко место више Будима, звано Сент Андреја“. На размеђу месеца марта и априла 1702. године, патријарх Арсеније шаље писма у Далмацију Завиши Јанковићу, протојереју Лазару Лазаревићу и „најдражем брату у Христу епископу Никодиму Бусовићу“. Као место свог боравка означиће Сент Андреју, смештену „код Будима“, али у два случаја биће још једноставније: само ће уз ознаке датума рећи „изнад Будима“. Познати преписивач књига, рачански монах Кипријан, у запису при књизи насталој 1692. године у Сент Андреји, каже да ради „више славног града Будима“. Тако се понаша и његов верни ученик и следбеник, Гаврило Стефановић Венцловић, у свом запису насталом касније: „списа мали ђакон Гаврило у Свети Андреји више Будима. Јеште слова до конца не навикох...”

То „изнад Будима“ за избегле Србе је посебно важно, јер се између њих и могућег турског продора дубоко на север поставља град Будим, за чију евентуалну одбрану се држава мора посебно старати. Није долазило у обзир да збег буде „испод“

Будима, јер би то значило да се у случају опасности прво он налази на удару, па тек онда будимски град.

Што се тиче избеглих монаха, редовно је истицање братства манастира Раванице, задужбине косовског мученика светог кнеза Лазара чије мошти су ту почивале и пренете су током сеобе. То је први разлог толике пажње, а потом долази запис раваничког монаха даскала Стефана, који спада у основне и незаобилазне изворе о сеоби којих, иако то није сувише далек догађај, ипак има мало, односно недовољно. „Тако и ми иноци, житељи манастира Раванице, са моштима светог међу царевима кнеза Лазара. И уселисмо се у неко место више Будима звано Сент Андреја и саградисмо хиже (кућице) како који може и подигосмо цркву од дрвета близу дунавске обале и ту положисмо мошти светог цара Лазара српскога“.

СВЕТЕ МОШТИ

Мошти су положене у тада саграђену дрвену цркву, једну од седам ту подигнутих у кратком времену. Четири од њих већ именом сведоче чији монаси су их градили. То су Хоповска, Крушедолска, Рачка и Раваничка. Од њих су Раваничка и Крушедолска прихватиле мошти својих светих ктитора кнеза Лазара и породице Бранковића. Тако се овде свети кнез нашао близу поред својих светородних унука (слепи деспот Стефан Бранковић, умро 1476; деспот Јован Бранковић, умро 1502; владика Максим Бранковић, умро 1516; мати Ангелина умрла око 1516/20.).

Није случајно што су Раваничани избегли. Њихов манастир страда 1688. године, кад и Хопово и Рача... И сви су се они нашли у Сент Андреји. Речи Михаила Раваничанина „својих домова и манастира и сваког добра лишени, а овде никакво добро нисмо нашли. По злу чекајући и не дочекасмо. Авај!“, довољно говоре о приликама живота. Са собом су успели да пренесу и сачувају на десетине рукописних књига, међу којима је најпознатија она која говори о доношењу моштију Светог Еванђелисте Луке у Србију 1453. године – значи, и ту је реч о преносу моштију. Припадала је лично деспоту Ђурђу Бранковићу (1427–1456), и по завету доспела у манастир Раваницу. Ту је налази патријарх Пајсеј 1641. године, и узима ради преписа службе Еванђелисту. Потом, ту је и препис Душановог законика, житије Кнеза Лазара, непотпун круг Минеја... Доста од тих књига преписано је непосредно пред сеобу.

Овим поводом може се направити кратак преглед историјата моштију Срба светитеља. Мошти оснивача државе и династије Стефана Немање, у монаштву названог Симеон, по речима његовог сина и биографа Саве, после смрти осам година налазе се у српском светогорском манастиру Хиландару, а потом су пренете у Немањину задужбину манастир Студеницу, одакле више нису померане.

Мошти Немањиног средњег сина и наследника на владарском престолу, потом првог крунисаног краља (због тога названог Стефан Првовенчани) (1196–1228), временом стичу статус државног символа, и стога представљају светињу чијем очувању су Срби посветили највише пажње кроз своју мучну историју. У том циљу, биле су закопаване и у земљу, одакле су извађене око 1608. године, односно неколико година после спаљивања моштију Стефановог брата Светог Саве. И поред све оскудице података, помиње се око петнаестак преноса у циљу њиховог спасавања. Два од њих су у вези са личношћу вође устанка Црног Ђорђа током Кочине крајине (1780–1791), кад он лично, као обичан војник, учествује у њиховом спасавању, односно у преносу из манастира Студенице до Београда, а затим долази пренос кобне 1813. која означава крај устаничке државе.

У време сеобе, мошти су из манастира Сопоћана, где су се до тада налазиле и због чега се у то време свети краљ називао сопоћански, склоњене у манастир Црну Реку, а потом су пренете у место свог првог погреба, очеву задужбину манастир Студеницу.

Време не може да се утврди, али се сматра да је то било после сеобе, тако да оне нису ни могле бити понете из Студенице, кад је патријарх у свом кретању према северу прошао поред овог манастира и када му се придружује студенички игуман Василије (1685–1690) са делом студеничког братства. Са шест осталих игумана, и он ће учествовати на сабору у Београду непосредно пред прелазак реке Саве. Ту се нашло седам манастирских настојатеља чије обитељи су са обе стране реке.

Поред поменутог настојатеља манастира Студенице, Василија, ту је и старешина манастира Сопоћана Максим – њих двојица су са простора јужно од Саве. Осталих пет игумана долазе из фрушкогорских обитељи – Силвестар крушедолски, Јелисеј реметски, Ананије хоповски, Теофан бешеновачки и Саватије Шишатовачки.

Мошти најмлађег Немањиног сина, оснивача самосталне Српске цркве и њеног првог архиепископа, после три и по века боравка и чудотворног деловања у манастиру Милешеви, спаљене су од силника, тако да нису ни дочекале време сеобе.

Пећка патријаршија у основи грађена за сахрањивање црквених поглавара је највећа ризница моштију српских светитеља, али нема вести да су нечије мошти понете кад патријарх Арсеније III напушта ово светилиште.

Мошти светородне куће Бранковића (свети деспоти Стефан и Јован, владика Максим и мати Ангелина), ктитора фрушкогорског манастира Крушедола, склоњене су у ово кризно време у Сент Андреју и положене у дрвену тада саграђену цркву, названу по својем пореклу „крушедолска“. Била је посвећена Пресветој Богородици. О томе се сазнаје из писма крушедолског игумана Силвестра упућеног Србима из Сенте и Бечеја 1696. Садржином писмо је врло блиско запису раваничког монаха Стефана, јер се и ту говори како су избегли испред турске опасности у Сент Андреју и ту склонили свете мошти ктитора.

Тада се у близини Будима налазе и мошти светог деспота Стефана Штиљановића (умро после 1540.), склоњене из фрушкогорског манастира Шишатовца. У контекст повести о моштима српских светитеља у време сеобе спада и пренос моштију светог цара Уроша (1355–1371) из Неродимља у манастир Јазак (1701).

Овоме треба додати и склањање моштију светог Теодора Тирона, које су из манастира Хопова прво пренете јужно од Саве у манастир Радовашницу под Цером, а потом, понете валом сеобе, и оне су доспеле у Сент Андреју. Попут монаха Раванице и Крушедола, и братство Хопова овде има своју дрвену цркву где се полажу мошти. На тај начин, и Сент Андреја постаје бар привремено највећа ризница светих моштију у историји Српске цркве.

Друго монашко братство које се нашло у Сент Андреји, и о чијем боравку се (поред оног из Раванице) највише говори, дошло је из манастира Раче. Трајност свог помена стекли су ови монаси својим радом на књизи. Са манастиром Раваницом спаја их чињеница да су обе ове обитељи страдале две године раније (1688), док се воде борбе на централном српском простору. Затим обе заједнице стижу до Сент Андреје и граде своје брвнаре. Сличним их чини и то што ни рачански ни раванички игуман не узимају учешћа на сабору у Београду у јулу 1690. године, где је било поменутих седам манастирских старешина. По запису раваничког монаха, даскала Стефана, они се са патријархом Арсенијем срећу тек код Будима. Сличност ту престаје, иако се оба братства насељавају у фрушкогорске манастире Врдник, односно Беочин. И док монаси Раванице име своје матичне обитељи намећу свом домаћину који постаје Сремска Раваница, рачански монаси се у новој средини утапају. Они не носе мошти са собом, а једина вредност која их издваја од осталих житеља сентандрејског збега јесте њихов рад на умножавању књига, по чему ће остати запамћени, јер природа њиховог посла је таква да може да се прати оно што су радили, било преко сачуваних записа, било по начину писања.