Радује ме да сте здрави, ал’ ме радује и да сте жедни и гладни ријечи Божије, јер ваше присуство вечерас свједочи да се та жеђ за ријечју Божијом, за Истином, није угасила у вашим срцима.
Иако је данас радни дан за вас, и сваки од вас има своје послове, и тегобне, и лакше и теже, ви сте ипак смогли снаге да се вечерас овде саберете. Да се видимо у име Господње и да разговарамо о великим темама и о светим личностима; да поразговарамо о једној теми која занима људе свих покољења и о личностима које су оставиле дубоког трага у људској историји, нарочито у историји америчких и европских народа. Могли бисмо мирне душе да кажемо да цјелокупна северно–америчка цивилизација и култура има у својим темељима, на овај или онај начин, пророчку ријеч. Пророци, нарочито старозавјетни, су они пророци који су открили нове путеве човјечанству. Они који су открили нове истине не само изабраном јеврејском народу старозавјетном, него и осталим земаљским народима било преко утицаја и дјејства оног првог изабраног Божијег народа јеврејског, било преко Новог Завјета, преко остварења старозаветних пророштава у личности Христовој, онда преко Христа који се открио као пуноћа закона и пророка и који је постао вододјелница свјетова, размеђе између старог и новог свијета, знак препоречни о коме се непрекидно разговара и расправља, било да се прихвата и да се вјерује, било да се одбацује. Христова личност коју су прорицали пророци старозавјетни, на овај или на онај начин, опредјелила је судбину свијета, и опредјељиваће је до краја свијета и вјека. Она не оставља никога мирнога. Још од времена када је ходио по земљи једни су га проклињали, пљували, разапињали, ругали му се, порицали, проглашавали за сина Велзевуловог - демонског, за варалицу. Тако је било у Његово вријеме, тако и до дан данас то траје. А други опет, обасјани Његовом истинитошћу, Његовом Богочовечанском величином непрекидно из покољења у покољење се враћају Њему и Његовом светом лику и Његовој науци и Његовој поруци, тако да је кроз Њега и у Њему и древна пророчка ријеч постала присутна на свим земаљским језицима и међу свим земаљским народима. ПРОРОЧКА МОЋ
Ко су били ти пророци? Откуда њима таква моћ и таква снага? Било је и других великих личности у старом свијету, али ни приближно тако велике личности: било да су били законодавци или реформатори или чак религиозне вође, нијесу оставили таког дубоког трага на историју рода људског као старозавјетни пророци. Међу њима је било и малих и великих и незнатних, али и оних који су представљали изузетне појаве свога времена. Али, сваки од њих је на свој начин свједочио једну Истину, једнога Бога; проповједао и бранио Његову заповјест и Његов закон, откривао тајне од настанка свјета, објашњавао збивања историјска и њихове узроке у свом времену, али и у исто вријеме предсказивао оно што ће се догодити, у непосредној будућности, прво са њима и са изабраним Божјим народом, а онда и са другим народима са којима је изабрани Божији народ живио, као и оно што ће се догодити у даљој будућности до Христових времена и после Христових времена.
Гледано библијски, гледано на основу опита Откровења Божијег и на основу ријечи Божије пророштво је један од дарова Духа Светога којим Бог обдарује људе. Апостол Павле у првој посланици Коринћанима, дванаеста глава, најљепше и најједноставније нам објашњава те дарове Духа Светога који су различити. Њима Бог обдарује људе, нарочито оне који се Бога боје и који заповјести Његове држе, па каже: „Различни су дарови, али је Дух исти, и различне су службе али је Господ исти, и различна су дјејства али је исти Бог који дјејствује све у свима, но свакоме се даје пројава Духа на корист. Јер, једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости а другоме ријеч знања по истоме Духу; а другоме вјера истим Духом; а другоме дарови исцјељивања истим Духом; а другоме чињење чудеса, а другоме пророштво; а другоме разликовање духова; а другоме различни језици; а другоме тумачење језика, а све ово чини један исти Дух дијелећи свакоме по на особ како хоће” (1 Кор. 12,4-11). Дакле, тајна дара пророштва и пророка је, у суштини, тајна Духа Светога Животворнога. Онога Духа који се носио над водама када је Бог стварао свијет; онога Духа којим је Бог задахнуо прве људе Адама и Еву узевши прах земаљски и удахнувши у њих, како каже један од пророка боговидаца Мојсије, дах живота да би човек постао душа жива. То је онај Дух Животворни којим, како други од пророка каже који је то доживио у себи у својим костима, „дише све што дише и живи све што живи”. "Духом Светим свака душа живи", каже свети пророк. Тако је записао. Дух Божји Животворни није оно што је наш дух. То није ни неки дух створени, било да је анђелски и арханђелски. То је Дух божански
Животворни који се у Старом Завјету открива као мудрост, као знање, као дар пророковања, као дар исцјељења, као снага којом Бог обдарује пророке, као огањ који просвећује, као откривена заповјест која постаје путовођ и светионик људским путевима и ногама. Тај Дух Животворни је онај који надахњује пророке. Он се назива Духом премудрости још у Старом Завјету - духом којим говоре пророци њиме надахњивани. Дакле, то је Дух који није творевина, који није људски дух, који није ангелски дух, него је Дух животворни који, као што рекох, у Старом Завјету се открива као божанска сила и мудрост, али у Новом Завјету се открива као треће лице Пресвете Тројице, и то нарочито на Духовдан. СВ. ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ
Један велики хришћански богослов и боговидац и пјесник, св. Григорије Богослов, представио је сликовито сву историју рода људског у виду три земљотреса. Па каже: први земљотрес је земљотрес откривења Бога Оца: „Ја сам Господ Бог твој, немој имати других Богова осим мене”. Ту истину једнобоштва, једнога Бога су открили и посвједочили свети пророци и то је била централна идеја и мисао и суштина вјере старозавјетног народа Божјег и старозавјетних Божијих пророка. Ту вјеру су пророци проповједали, чували и бранили. Њој су они призивали народ Божији, јер као и данашњи народи тако и изабрани народ тврдоврати, крене за Богом па онда скрене са Божјег пута, па онда лута по њивама глади, па онда га Бог препусти жељама његовог срца и препусти га непријатељима околним докле га добро не измучи и док добро не истрада, па онда он поново завапи подстакнут пророцима, па се врати путу Божијем. Тако је било са изабраним Божијим народом старозавјетним, тако бива кроз сву историју, а пророци већ то и потврђују и посвједочују. У томе и јесте једно од основних њихових својстава.
То бива и са свим земаљским народима до данашњега дана. Е, тај Дух Животворни, Он се као сила посвједочује. У Старом Завјету се открива, дакле, Бог Отац и то је земљотрес први, а други земљотрес, који потреса небо и земљу, потреса људско биће, људску историју и чини све новим, зато се и зове нови вијек и нова ера од Његовог рођења до данас, то је рођење Логоса Божијег, вјечне Истине Божије, другог лица Пресвете Тројице, јединородног Сина Божијег. Јер је записано: „толико је Бог заволио свијет да је Сина свога јединородног дао и послао да сваки који вјерује у Њега не погине него да има живот вјечни”. То је тај земљотрес који потреса, који још дубље објашњава људима тајну једнога Бога, не зовући га само једним Богом, него га зовући Богом Оцем. Он открива да Бог није неко непознато биће, далеко, него је Он Отац, који је Његов Отац као Сина јединородног, али је Он Отац и сваког створења. Дакле, открива Он да је Бог не само Бог него је Отац небески, милосрдни и човјекољубиви.
А трећи земљотрес, то јесте управо земљотрес откривања Духа Светога на Духовдан, на Тројичин Дан. И ту је пуноћа божанског откровења, у пуноћи откривења Духа Светога Животворнога. Христос је обећао својим ученицима да их неће оставити саме када се вазнио на небеса после Васкрсења, него да ће послати Духа свога утјешитеља који ће их, каже сам Господ, увести у сваку истину. „Оно што сам вам ја говорио, говори Господ, што нијесте могли да разумијете својим разумом, што није могло да вам открије тијело и крв ваша, чулна памет и ваше чулно и умно сазнање људско, оно што нијесте могли сазнати, то ће Дух мој животворни вама открити и показати и објавити откривајући сву пуноћу оних истина које су пророци прорицали и које сам ја вама у причама и параболама говорио и откривао”. Три земљотреса и преко њих откривање великих тајни Божанских, потресање људскога бића и људскога сазнања, продор божанске истине у земаљску, космичку истину, људску истину, а у исто вријеме преко тог продора узношење-издизање људскога бића вјечним и непролазним хоризонтима. ПРАВО ЗНАЊЕ И ПРАВУ МУДРОСТ
Дух Божији открива право знање и праву мудрост. Сам Господ када је питао своје ученике: „Шта кажу људи ко сам ја?” А они одговарају: „Неки кажу да си пророк Илија, други да си Јеремија, а трећи кажу да си неки други од пророка.” „А шта ви кажете, пита Он, ко сам ја?” А, рећи ће апостол Петар: „Ти си Христос, Син Бога живога”. А њему Господ каже: „Петре, то што си сад рекао, то ти није открило тијело и крв”. Пазите, на више се мјеста помиње та ријеч „тијело и крв”. И у Откривењу Јовановом и код самог Господа, а ми и у литургији понављамо ту реченицу и данас смо је поновили. Има последња молитва у литургији гдје кажемо „не сагињемо своју главу пред тијелом и крвљу него пред Тобом страшним Господом нашим”. Дакле, не тјелесно знање, не чулно знање, не једноставно људско знање и људски разум, открива ту велику тајну о Њему као Сину Божијем, него „Дух Оца мога”, каже Господ. Петар још и не разумије шта то значи „Дух Оца мога”. Али га уводи у ту тајну сам Господ, и каже: „Дух Оца мога, Он ти каза” то што си рекао, што си исповједио мене као Сина Божијега. Дух је тај који те је увео у моју истину и који ти је открио моју тајну прикривену у облику људскога тијела и људскога бића. Сви су говорили Исус из Назарета, син Маријин, онај син који има своју браћу и своје сестре по Јосифу. О њеме су говорили: „Може ли што добро бити из Назарета”. О њему су тако разговарали као о обичном сину дрводјељином, тако су осјећали га. Међутим, апостол Петар не по своме знању по својој памети, него у том тренутку сами Бог је кроз њега проговорио - Дух Божији, и он је у магновењу сазнао да онај који је пред њим јесте Син Божији, да је он цар Израиљев.
Е, тај Дух Божији који је апостолу Петру открио истину Сина Божијег, о Исусу из Назарета, тај Дух је Божији онај који је откривао велике истине великим пророцима старозавјетним. Међу њима прво мјесо заузима велики боговидац Мојсије, велики испосник и велики вођа изабраног Божијег народа, пророк који се ухватио у коштац са многобоштвом египатским и који се ухватио у коштац и са својим тврдокорним јеврејским народом, али који је и истрајао у тој својој борби: који се удостојио да на Гори Синајској, послије четрдесет дана и четрдесет ноћи поста и молитве, добије десет Божијих заповјести написаних божанском руком и то у два маха. Први пут се враћа са Горе и налази свој народ да се поново вратио многобоштву. Направили су Јевреји док је он био на планини синајској златно теле од својих наруквица и почели су да играју око њега. Он, запањен том слабошћу народа, који се поново зажелио египатског ропства, разбио је оне таблице да би поново касније ишао на Гору, и Бог му их поново подарио на његову молитву. Јер се он дубоко молио Богу тражећи од Њега не само да му открије судбину и да му помогне да оствари ослобођење свога народа, него нешто што је много важније и за њега и за његов народ, да му открије Њега самога. Па му каже Бог: „Мојсије, што вапијеш к мени”? А Мојсије ћути. Али је његово биће вапило за тајном Божијом, па каже: „откриј ми себе Господе, јави ми себе”. И Бог му каже: „Не може човјек живјети и видјети лица Божијега али ти ћеш се удостојити да видиш”. Тако се каже у самом тексту књиге Изласка: „не можеш лице моје видјети али ћеш видјети озадину, од позади, када прође нека сила испред тебе”, као што се то тако и догодило. ПРОРОЦИ СУ БОГОВИДЦИ
Пророци су, дакле, на првом мјесту боговидци. Они разумију тајне овога свијета и тајне људске историје зато што имају ум Божији, Духа Светога у себе. Они то разумију зато што њихов разум није њихов разум, него гледају свијет, људе и историју Божијим очима. Има један запис о великом светитељу западне и источне Цркве, у вријеме док је Запад био православни, Бенедикту Нурсијском, који нам је оставио папа Григорије Двојеслов: како је његов учитељ Бенедикт једне ноћи док се молио видио сву васиону сабрану у један сунчев зрак. И видио је притом у тој свјетлости душу неког епископа Германа који је био на стотине километара удаљен од тога мјеста. И он то приповједа своме ђакону, ученику, а овај га пита: „Оче, како је могуће да овако велики свијет, бесконачну васиону, да се она види сва тако сабрана”. А он њему каже: „Они који су Божији људи, које је Бог озарио, њима Бог позајмљује своје очи тако да кад гледају не гледају својим очима тјелесним, па чак ни просто својим умним очима, него гледају тим очима које им Бог даје. Тако као што је за Бога Свевидећега, Свемоћнога, Свеобухватнога, бесконачнога, сва васиона као шака пијеска на људској руци, тако и за оне људе Божије којима Бог дарује своје очи, и за њих је васиона видљива сва сабрана у једном малом зраку”. Тако је сагледао боговидац Мојсије свијет. Нико тако није дубоко, тако јасно и гласно и тако једноставно описао настанак свијета у историји рода људског као што је то урадио боговидац Мојсије. Он описује настанак свијета који је настао прије њега на хиљаде ко зна колико година, као да је он био учесник тога збивања. И он записује: „У почетку створи Бог небо и земљу”. И он зна каква је била земља: бјеше ”без обличја и пуста и Дух Божији ношаше се над водама”. У магновењу њему Бог открива оно што се догодило прије толико вјекова, можда и билиона година, није битно колико је било, догодило се у времену. Али, Бог њему даје своје очи и он сагледава настанак свијета. Сагледава и настанак човјека зато и описује начин како је Бог створио човјека. Ништа мудрије и дубље наука људска до данас није могла рећи о човјеку и његовом настанку, свијету и његовом настанку, од онога што је рекао боговидац Мојсије прије толико вијекова. И све оне теорије које смо учили, Кант-Лапласове и др, све су оне у основи парафразе те истине коју је боговидаца Мојсије записао. Додуше, некад као сакаћење те истине, некад можда и објашњавање те истине коју је он подарио и открио. ДАР ДУХА БОЖИЈЕГА
Дакле, не само Мојсије него и други пророци добијајући тај дар Духа Божијега - Духом Божијим надахнути виде и оно што је било некада у дубинама гдје се њихов видик и хоризонт проширује очима и виђењем самога Бога који види, за кога не постоји вријеме јуче, данас и сјутра него, постоји вјечито сада. И пророк задобија тај дар да и он понире у те тајне које су се догађале, због чистога срца и чистога ума, но не просто зато што се потрудио својим врлинским живљењем да очисти ум и срце, иако је и то неопходни услов за праву чистоту, него зато што је сам Бог му подарио ту силу, Духа Светога. Јер, ма колико био велики људски напор никада човјек не може задобити истинско виђење и истинску чистоту срца ако сам Бог не дође, не кане своју небеску росу у људско срце и изнутра оснажи, ојача, освјетли, обасја човјека и његове дубине и све оно што се око њега догађа. Има у историји много оних који су прорицали, који су говорили истине, који су се изузетно трудили да стекну знање о свијету, о човјеку, о Богу, о Божанству, о прошлости, о садашњости, о будућности. Међутим, многи од њих су се ослањали само на своју снагу и на своју моћ и на своје знање. То ради, уосталом, и свукупна људска наука, све области људског труда и напора. То су радили и многи религиозни реформатори какав је, рецимо, био и Буда или Мухамед, или Конфучије или Заратустра, неке од њих само да поменемо. Међутим, управо зато што су се већина од њих поуздали у свој људски напор, своју људску снагу, свој људски подвиг, они нијесу могли далеко отићи у богопознању. И не само што нијесу могли отићи далеко, него су веома често лажне идеје и лажна пророштва, по философији, не Божијој, него по философији људској, остављали иза себе заводећи веома често, зависи колико су били даровити, за собом многе, често пута и милионе душа, остајући сами слијепци који онда и друге претварају у слијепце. Јер, кад слијепац слијепца води онда обојица падају у јаму незнања и падају у заблуду.
То је основно својство правих и истинских пророка. Они се не уздају у своју моћ и своје знање, иако се и лично труде максимално да угоде Богу. Један од великих отаца Цркве, св. Максим Исповједник, говорио је да смисао цјелокупног људског напора и труда јесте да човјек спозна своју немоћ и божанску свемоћ. Али, мора човјек да се потруди да би могао да позна своје мјесто и своје звање пред Богом; да доживи сву дубину свог ништавила и божанског величанства, из дубина свога бића, ћутећи као Мојсије, да завапи Господу „Господе откриј ми лице Твоје”. Или, као што је говорио један од великих просветитеља четрнаестог вјека, св. Григорије Палама: „Господе просвети таму моју”. Непрекидно је он тако вапио и тако се Богу молио као што му је и услишао његову молитву, а не само његову негу и многих прије њега.
Мудрост и знање истинских и правих пророка се не заснива на магији, на вјештини, на људској гордости и надмености. Таква надмјеност и гордост је смрад пред Господом. Тако је називају пророци. Један од пророка каже: „сва наша праведност пред Богом је као крпа прљава којом жене очисти своју нечистоћу, па је баци”. До те мјере пророци су били неповјерљиви преме аутономној људској мудрости и знању и људском напору. Али, кад се тај људски напор, људско знање и људски труд сједини са божанском силом и снагом и свјетлошћу, онда из тога се рађа право знање и права истина се открива. Такви су били свети пророци. Ми немамо времена овдје да наводимо, требало би данима и данима да разговарамо појединачно о пророцима, а онда и данима опет о пророштвима сваког појединог пророка да би могли да схватимо како су то велике личности непролазних вриједности и непролазног знања, управо стога, што су се Бога дотакли. Онда су управо и записали оно што ми пјевамо у славословљу на свим службама Божијим јутарњим: „у свјетлости Твојој видимо свјетлост, Господе”. Та свјетлост божанска је она која обасјава пророке. Они виде у тој божанској свјетлости свјетлост нашу, своју, људску, свјетлост људске историје и све оно што се догађало, што се догађа и што ће се догађати. МОЈСИЈЕ
Поменусмо великог пророка и боговидца Мојсија, законодавца. Закон Божији је уписан на таблице у његовим рукама, закон и законодавство његово које је темељ свеукупног законодавства и свега оног што је здраво у законодавствима читавог свијета до данас код свих земаљских народа: све је то утемељено у десет Божијих заповјести које је Мојсије примио у пустињи на гори Синајској. Занимљиво је и то примјетити да све што је велико и што је свето оно се родило у пустињи и од пустињака. Мојсије велики пустињак је био као што су сви пророци, уствари, били велики пустињаци. Јер, у шуми збивања свјетских у вреви свјетској, у мноштву гласова које човјек слуша и чује и производи, било технички било сам производећи из себе, у људској галами се не може чути и разабрати права ријеч. Не може човјек човјека чути а камоли Бога да чује. Узмите модерну музику са свим појачалима која се употребљавају. Нађете се негдје на неком скупу, на неком вашару, некој кафани, па пусти музику, до „даске” удари. Ти мора да довикујеш ономе који је ту поред тебе не би ли те чуо, и не знаш и нијеси никад сигуран да ли те чуо, или те није чуо. Ако не може он да те чује како те тек може чути Бог од кога си се толико удаљио у тој вреви. У томе нема правога гласа да се чује, јер прави глас и права истина се открива ондје где постоји мир божански и спокојство унутарње, гдје постоји тишина којом човјек прима Бога и којом се Бог открива човјеку. Зато су пророци увјек бјежали у пустињу од људске вреве. Људи прежвакују, сусрећући се кроз живот, своја знања и своја незнања и своје заблуде и своја лажна пророштва, пишу по новинама, штампају књиге, а свети Божији људи се повуку сами са самим Богом. Попут оног пустињака који је рекао: „Докле човјек не каже у срцу своме у овом свијету постоји само Бог и ја, нема му спаса”. И Господ, у Јеванђељу описује се, Он који је био Бог, повукао се насамо да се Богу помоли. Јер, само насамо човјек може да се сабере, све своје духовне силе и физичке, да би онда могао и да услиши глас Господњи. Уосталом, и кад нешто радимо, неки посао, били нешто куцамо или пишемо, не кажемо ли „помакни се, остави ме на миру, не могу сметаш ми, не могу сабрано да пишем и да радим оно што радим”. Ако не можемо обични посао да обавимо без мира и спокојства како ли тек можемо помислити да можемо обавити тај најсветији, човека достојни, посао, разговора са живим Богом. Да га обавимо у људској вреви и у људској галами? Зашто данас најмање Бога има у свијету? Зато што људи више су престали да ослушкују „глас Господњи на водама”. Некад су пророци, чија су чула била префињена том дивном чудесном тишином, осјећали дах Божји, присуство Божије у свему што постоји. Бог се откривао и кроз лахор вјетра. Није ли се тако открио пророку Илији? Пролази Бог испред њега час у земљотресу час вртлогу, па каже: „Није ту Бог”. Него, открио му се Бог у виду "тихог повјетарца". У виду онога што је најневидљивије открива се Бог онима који имају очи да виде и уши да чују и који су се за то припремили.
Поменусмо пророка Мојсија великога. Само да поменемо и пророка Аврама и праоца који је такође био боговидац, или Јакова. Јаков који је у Ветиљу, мјесту гдје се открива лице Божије, ноћу видио љествицу и анђеле како силазе и узлазе на небеса, и у тој љествици види велику тајну силаска Бога у овај свијет, а испред њега иду архангели и ангели, и узласка човјековог из овог свијета у онај свијет. Тако је ту љествицу видио и насликао св. Јован Лествичник, један од великих пустињака који је био на Синају на мјесту гдје је св. Мојсије боговидац живио и Бога видио. Тако су и многи подвижници ишли његовим стопама. И дан данас постоји манастир Св. Екатерине на Синају из четвртог и петог вијека. Хиљаде монаха пустињака, међу њима и наших Срба, су ту као Мојсије у тишини, ослушкујући глас Господњи, примали тајну Божију и доживљавали у себи, и на себи оно што је Мојсије доживио на том истом мјесту. ЛАЖНИ ПРОРОЦИ
Ја сам упознао једног таквог монаха, оца Пајсија Светогорца, који је био двије године на Синају. Причао ми је потресне ствари, живећи са Бедуинима немајући ни воде. Преко ноћи кад падне роса он би накупио малу чашицу и то му је била вода коју је пио. Али ми је причао о свјетлости која се јављала њему. Благодарећи томе што је он био човјек Божији он је разликовао свјетлост божанску од демонске свјетлости. Јер, има пророштва која су заснована на демонском јављању, а има пророштва која су заснована на божанском јављању. О томе говори Стари Завјет те зато прави разлику између лажних пророка и правих пророка. За вријеме пророка Илије 400 лажних пророка довела Језавеља и затровала лажним пророштвима изабрани Божији народ. Као да видимо то вријеме пророка Илије и безбожне Језавеље и њенога мужа, ништа мање безбожнога, Ахаза, као да то видимо у овом нашем времену. На хиљаде пророка и пророчица данас има у свијету. Ви знате овдје и код вас, по новинама, а код нас нарочито после пада комунизма и његовог лажног пророштва наједанпут су се намножили пророци и разне „Ваве”, и не знам ни како се зову. На хиљаде новина. „Треће око” се масовно продаје по Србији и по Црној и по другим несрећним словенским земљама које су духовно раслабљене и изгубиле духовно чуло за права пророштво. То чуло је убијано и тровано деценијама у име лажног пророштва које су лажни пророк Маркс и још лажнији Енгелс и још лажнији Лењин и још лажнији Броз протурали и подметали. Они су сијали лажна пророштва о срећи човјековој, о прошлости људској о садашњости о будућности, све засновано на најдубљим људским потребама, а онда подметну на мејсто свијеће рог, и подметну лаж и читава покољења жртвују се и живе за ту лаж.
У древној једној књизи св. Јована Касијана, светитеља шестога вијека са запада, који је ходио по египатској пустињи и обилазио велике боговидце и пустињаке, стоји записано и ово: нађе он једнога пустињака како је узео маљ и стоји пред неком великом стијеном и упорно удара, разбија ону стијену. И овај дошао, а имао очи Божије да види, па му каже: „Добар вам дан”. А овај одговара: „Како ми се обраћаш у множини, зар не видиш да сам сам, да се сам трудим”. Каже он: „Нијеси сам него си у друштву. Видим чету демона како те гурају, 'удри, удри, ради, ради, разбијај стијену'”. А он одговара: "Ја мислио да се потрудим да Богу угодим”. „Није то труд који Богу угађа. Тај рад је демонски рад. Ти хоћеш самог себе да прославиш својим радом а не Бога творца неба и земље”. 400 ЛАЖНИХ ПРОРОКА
Такав демонски посао и такав рад су радили многи људи, и данас раде у свијету, себе прослављајући своју памет своје знање, магијским путевима покушавајући да се домогну истине и ширећи око себе смрад лажих пророштава. Зато је пророк Илија по заповјести Божијој на првом мјесту открио сву снагу божанску и призвао огањ са небеса да спали жртву која је била принијета док лажни пророци то нијесу могли да ураде. Онда је по заповјести Божијој свих 400 лажних пророка поклано тога дана и тиме спашен изабрани Божији народ. После тога су Језавеља и Ахаз гонили пророка. Па пошаљу по педесет војника, па по стотину војника да га убију. Али, занимљиво је и за пророка Илију, већ кад смо га поменули, великог боговидца, када је бјежао и дошао на онај поток Хорат и тамо већ изнемогао каже: „Господе једини ја остадох у свијету у народу овоме да чувам закон твој”. Примио пророк од Бога моћ и дар да веже, три године и шест мјесеци да киша не падне и велику снагу да се бори противу зла у своме народу, али у једном тренутку, очевидно пророк се погордио тим даром па га Бог опомиње: Илија имам их ја још седам хиљада у овом народу који нијесу приклонило кољена богу Валу. Неда пророк да падне киша, а онда Бог му одузме на моменат снагу Духа свога којим га је обдарио и онда се уплаши пророк. И каже св. Јован Златоуст: „бјежи пророк Илија не један дан, два дана, не три дана, четрдест дана бјежи пророк, уплашио се”. Па каже:”шта би са тобом пророче? Ти који си био неустрашив пред толико лажних пророка, који си у очи говорио истину Ахазу и Језавељи. Само Језавеља рече једну реч и тебе ухвати страх”. И каже св. Јован Златоусти: „хтео је Бог да подсјети пророка Илију да оно што је чинио, и та снага коју је имао, пророчка, да то није била његова снага него да је то био Божји дар”. Хтео је Бог да смири пророка, јер само смиренима се Бог открива. И у тренутку када пророк се погорди својим даром он губи дар и губи Бога јер Бог је Бог смирених а не Бог гордих.
Такви су били и остали пророци. Такав је био и цар Давид. Његова чудесна виђења, његови чудесни псалми је нешто најљепше што је написано у историји рода људског. И није случајно говорено да кад би све књиге које постоје у свијету спалили и оставили само псалме Давидове, било би довољно за човјечанство да почне испочетка. Тако је чудесан тај набој духовни, тај духовни опит, и то једнога цара, али цара који је имао страха Божијег, и који је пазио заповјести Божије и закон Божији, и који је био изабраник Божији. Бог га је надахнуо да напише те чудесне пјесме које, ево, ми смо и вечарас пјевали, појући одломке из псалама и читали смо псалам 103: „Благосиљај душо моја Господа” св. цара и боговидца Давида. Његова мудрост је ненадмашна и кад год читам псалтир ја се просто запањим, да ли је могуће да је тако нешто могао да напише неко прије три хиљаде година. А јесте. У томе је саткана сва људска судбина, душа људска.... ЗЛО РАЂАЊЕ
Пророци непрекидно подсјећају на „зло рађање”, готово „суђење”, да свако зло које човјек учини враћа се њему као бумеранг. Или њему или његовом потомству: „Очеви једоше кисело грожђе а дјеци трну зуби”. Сваки гријех ће прије или касније, такви су духовни закони, сваки неморал, он мора бити плаћен, он мора бити очишћен, свака заблуда мора крваво да се плати, да би човјек могао да се поправи. Попушта Бог страдања на људе не да би их казнио него да би их тиме пробудио док је времена, а времена је мало за сваког човјека у току његовог кратког земаљског живота. Зато су пророци, кажем, изузетни зналци јер имају чуло унутарње. Не могу их обманути лажљиве и примамљиве ријечи; збивања не могу их преварити својим спољашњим, или величином ил биједом, они пониру дубље, Божијим очима гледају и предвиђају, виде и указују људима на пут Господњи и непрекидно призивају народ, то је једно од њихових битних својстава, да се врати путу Господњем, да се врате вјерности Богу, јер непрекидно тврде: „Вјеран је Бог, а народ моје је невјеран као жена која је невјерна своме мужу, тако и народ мој”. Безбројне слике у Старом Завјету говоре о тој невјерности народа изабраног. Страдање изабраног народа и ропство у Египту и вавилонско ропство, као и расијање јеврејског народа по свијету 2000 година је посљедица те борбе јеврејског народа са Богом, његово богоотступништво, и његово враћање Богу. „Јерусалиме, Јерусалиме, како говори Господ, колико пута сам покушао да саберем дјецу твоју као што кокошка сабира пилиће и не хтједосте и остаће вам кућа пуста и неће камена на камену остати од овога храма”. Збога тога суде Христу што је из нова рекао истинско пророштво које се збило непосредно после његовог распећа и његовог васкрсења. Римски император Тит, 70. године, није оставио камен на камену од јерусалимског храма, и од Јерусалима. Све је сравнио са земљом а народ одвео у заробљеништво. Ено, и дан данас, видимо славу Титову у Риму где је у каменом славолуку урезана та побједа Римљана над Јеврејима и одношење као плијена свих оних светиња из јерусалимског храма. Ево скоро двије хиљаде година стоји у камену записано остварење тога светога пророштва.
Такви су били свети Божји пророци и зато њихова ријеч никад не застерјева управо што то није људска ријеч, ни људско знање. Јер оно што је Божије од прије хиљаду година и пет хиљада година, оно је исто толио значајно и битно за човјека и данас као што је било јуче и биће значајно сутра, управо зато што та мудрост и то знање је божанско; није људско, настало у времену, у простору, производ тренутка, неке људске страсти или неког људског незнање или полузнања. Божија мудрост је дубока и свеобухватна, она обухвата собом вријеме и простор. Увијек изнова Божија ријеч, пророчка ријеч, говори истинито, тако да можемо мирне душе догађања старозавјетна да преносимо и примјењујемо на модерни свијет, на наш савремени свијет. Свјетлост којом је старозавјетни пророк тумачио старозавјетна збивања, као савременик, та иста свјетлост обасјава и наше вријеме и збивања у нашем времену. Узмите, можда је неко имао у својим рукама превод Књига макавејских, старозавјетних, преведених први пут на наш језик од владике захумско-херцеговачког Атанасија и његове коментаре, изузетно интересантне. Неки кажу, понекад, шта то Атанасије ради: догађаје из трећег и другог вијека прије Христа преноси и упоређује са садашњим збивањима? Међутим, кад човјек упореди како је он то упоредио, имаш утисак да је писац Макавејских књига говорио не о Макавејима, о Епифану IV тиранину, и о историјским збивањима његовог времена, сукобима између Египта и Јудеје и Римљана и Месопотамаца, него да је говорио о збивањима у Босни и Херцеговини, о Милошевићу, о Клинтону, о Кинкелу, о свим могућим савременим догађајима и личностима. Једна потпуна слика, јасна као сунце, показује се: сврставање једних на страну свјетлости и борбе за истину, истину Божију, и других на страну зла, оних који су носиоци истога онога зла тирјанскога којега је био тај Епифан IV или прије њега неки Навуходоносор или не знам који други. То је вриједност тих истинских Божијих пророштава не само за оно вријеме него и за наша времена и до данашњега дана.
Нови Завјет је, такође, сав од пророштва. Нови Завјет се, у ствари, открива као пуноћа закона и пророка. Зато каже Господ: "Нисам дошао да разорим закон и пророке него да их испуним". Дакле, то што су предвидјели пророци, што су предуказали томе Он даје пуноћу, открива њихов прави смисао. Кроз Стари Завјет непрекидно се провлачи, као златна нит, долазак Месије, Искупитеља и Спаситеља у овај свијет. Сви пророци, мање више, проричу, у томе је суштина и врхунац свих њихових пророштава: да ће доћи Спаситељ свијета. Према томе, долазак Христов је, у ствари, пуноћа свих старозавјетних пророштава. |
