Свет књига:

Српски естетичар Марко Цар је поодавно приметио да у нашој култури нема много дела која су „написана без надувености и педантерије, која би у исто време личила н академску расправу и на занимљиву козерију“. Огледи Бранимира Нешића управо одговарају на захтеве које је поставио поменути Дубровчанин. „Огледи о српском идентитету“ су занимљиво, храбро штиво, потребно многим пометеним Србима запљуснутим лавином бесмислица и глупости модерног доба. Уљуљкани у некој врсти политичког монофизитизма, без осећаја за сферу јавног деловања, многи православни хришћани окретали су главу од државних и друштвених проблема. Разочарења којих је било на претек у ЏЏ веку, поготово крајем деведестетих година, утулиле су сваки борбени поклич у младим српским душама.

Бранимир Нешић спада у ретке непоклекле српске мислиоце који са одговорношћу и љубављу за свој народ посматрају живот и пишу о њему. Из такве агоније духа предака и спољашње опасности родили су се огледи Демократска фарса и тоталитаризам, Демистификација студентских протеста, Очување идентитета у процесу глобализације, Културолошки филтер... У збирци оперативног уредника нашег листа се налазе два текста која се издвајају по лепоти и јачини поруке. То су Неиспричана прича о Косову и Случај несталог памћења. Они су управо објављени у Православљу – новинама Српске патријаршије, заинтересовали су многе и усталасали учмалу средину. Остали огледи имају пригодан призвук, остају траг догађаја и уприличености, полемике, округлог стола, беседе или приказа. Код аутора се ломе есејиста и студиозан историчар књижевности, нарочито у редовима о српској епској поезији, Достојевском, Солжењицину, али и о хуманисти и класичару из редова српских архијереја Лукијану Мушицком.

Ђурђевданско Писмо Харалампију је манифест српске духовне обнове, који је прокламован у манастиру Студеница 2003. године. Он сажима идеологију новог српског родољубља указујући на резове у српској културној историји, или боље на левичарске интерпретације великана: Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Светозара Марковића и Јована Скерлића. Тако је Харалампије код Бранимира Нешића персонификација неког митског тумача српске историје, светотајинског философа који се није одрекао ни гусларског наслеђа, ни Светог Предања. Али исто тако није изгубио разум.

Живи дух, који не пристаје на калупе и мамеће конформизме свакидашњице избија из страница ове књиге. Треба знати  да је аутор био ангажован у студентским покретима од 1996. године, а од 1999. уређије часопис Двери. Ове чињенице из његовог животоописанија осветљавају ангажованост и жељу да се српско питање не посматра „објективно“.

Бранимир Нешић је представник групе млађих интелектуалаца који су се формирали у кризним деведесетим годинама и који су свој поглед на свет уобличили на темељу креативно доживљење српске традиције. Књига Срби и ксенофобија излази као други наслов у едицији „Млада Србија“, а коју је покренуо Српски сабор Двери.     

Старокатоличка црква у Југославији

Предраг Ракић,

Старокатоличка црква у

Југославији до почетка

Другог Светског Рата, Београд,

Хришћанска мисао,

2008, стр. 142, 17 цм

Рад се појављује као 25. књига Мале библиотеке Хришћанске мисли. Овај текст је подједнако занимљив историчарима, теолозима, али и политиколозима који се баве религијским појавама на тлу Југоисточне Европе. Постоји неколико монографија у нас на тему старокатолика, али је ово прва озбиљна из пера једног богослова. Предраг Ракић трага за коренима Старокатоличке цркве у покрету јансениста, да би кроз драму Првог ватиканског сабора (1870) истакао значајне званичнике Римокатоличке цркве који се нису слагали са тада прокламованом догмом о папској непогрешивости и универзалној јурисдикцији папе у свету. Читаоцу су представљени ликови као што су Ј. Ј. И. Делингер, Ј. Х. Рајнкерс, али и нама географски ближи Ј. Ј. Штросмајер. Старокатоличка црква је, може се рећи, плод историјских децентралистичких склоности католичког севера и Средње Европе. Старокатолички покрет је захватио Швајцарску, Холандију, Чешку, Словачку и Пољску. Његова повест је нарочито интересантна на тлу Хрватске и на суседним јужословенским просторима. Ђаковачки бискуп (тачније бискуп босански са седиштем у Ђакову) и папски администратор Србије Јосип Јурај Штросмајер (1815–1905) одржао је антологијски говор на течном латинском језику против језуитског пласирања папске непогрешивости. Говор је био аргументован доказима из богословља и историје цркве.Штросмајер се касније помирио са саборском већином, ограничивши своје јавне наступе. У њему је политичар победио теолога, а прагматични захтеви су однели превагу над уверењима. Наиме, идеолог хрватства је проценио да би верност Риму више значила Хрватима, него експеримент са реформским потребама. Штросмајер је проценио да је хрватска национална интеграција немогућа мимо Римокатоличке цркве и зато је остао веран папи.

Хрватска старокатоличка црква је свог првог бискупа добила 1924. године у личности Марка Калођере, каноника столне цркве у Сплиту. Додајемо, да га је краљ Александар потврдио не без притисака ондашње веома утицајне масонерије, која је била јако заинтересована за верску толеранцију. Хрватски старокатолици су сматрали себе плодом хиљадугодишње народне борбе за разумљиви језик у богослужењу, али и политичке еманципације спрам Рима. Управо овакво хрватско "миленијаристичко" интерпретирање историје није било по вољи већине бискупа у Краљевини Југославији који су у старокатолицима видели оруђе Београда (читај: "великосрпског хегемонизма"). Карактеристичан је случај свештеника Нике Петрића, аутора списа „Ране у Католичкој цркви“, коме је надлежни бискуп Антун

Ђивој саветовао да га не објављује: „Синко мој, све је то истина што си написао, али ако изађе у јавност, и ја и ти ћемо страдати“. Петрић није био једини. Поменимо да је још један Далматинац, савремник збивања хрватског реформног покрета, распоп Ђуро Виловић у роману "Господар душа" оставио сведочанство чемерног живота католичке цркве на Приморју.

Рад Предрага Ракића је утемељен у старокатоличкој литератури и периодици, на нашем и страним (махом немачком језику). Треба му замерити мали композициони несклад. Општа историја старокатолика је, можда, одвећ наглашена чинећи тако дугачак увод. Увидом у фондове Архива Југославије и њиховим креативним искоришћавањем аутор би могао јако да одмакне од обима књиге која на себе скреће пажњу прегледношћу и вредноћом истрживачких резултата. Књига «Старокатоличка црква» је објављена поводом стогодишњег јубилеја одбране дисертације Св. Владике Николаја на старокатоличком факултету у Берну. Подсетимо и на јубилеј 60 година од обнове старокатоличке јерархије у Југославији, посвећења бискупа Милана Добровољца. Колеги Предрагу Ракићу искрено желимо да настави са продубљивањем овако значајне проблематике. Ову књигу треба прочитати.