Tajanstvena priča iz Srpskog manastira

Sveti Vladika Nikolaj Žički imao je običaj da svoje mudre pouke prenosi putem priča. U „Priči o zloj i dobroj trešnji“ razotkriva ljudske slabosti i pokazuje ljudske vrline.

U „Priči o kobnom petlu“ kaže: „Ovaj stvarni događaj iz života životinja jeste u isto vreme simvoličan za život ljudi.“ U toj priči, lažni petao predstavlja lažno blago sveta o koje se ljudi otimaju, dok orao jeste čovek koji želi ta blaga. U „Priči o dragom kamenu“, kamen nije ništa drugo nego duša čovečja, što sveti Vladika na kraju i objašnjava. U svom delu pod nazivom Tajanstvene priče, posle „Priče o prerušenom caru“, đedu koji je isto pripovedao, slušaoci kažu: „O, seda i mila starino! Ti si nam pričao ovu povest ne kao bajku nego kao stvarnost, i mi smo je kao stvarnost i primili. ... Šta ima što je mašta ljudska snevala, a što stvarnost nije objavila?“
Na ovaj način, Sveti Vladika izražava duhovnu stvarnost ljudi ovoga sveta. Priče Svetog Nikolaja Žičkog na prvi pogled govore o izmišljenim ljudima, životinjama i stvarima, ali nam na taj način bolje objašnjavaju istine duhovne, tj. daju nam bolji uvid u duhovno stanje čoveka.

POREĐENjE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
Ovakav način izražavanja je uobičajen u Crkvi. Da bi izrazio ljudske duhovne osobine, starac Pajsije priča o muvi i pčeli. On kaže:
„Iz iskustva znam da su ljudi podeljeni u dve kategorije. Treća kategorija ne postoji; ljudi pripadaju ili jednoj ili drugoj. Prvi podsećaju na muvu. Glavna osobina muve je da nju privlači nečistoća. Kada se, na primer, muva nađe u bašti punoj cveća prekrasnog mirisa, ona ga neće ni primetiti, i zaustaviće se na nekoj nečistoći koju nađe na zemlji. Počeće da kruži unaokolo i osetiće se sasvim lagodno u smradu. Ako bi muva mogla da govori, a vi zatražili da vam u bašti pokaže ružu, odgovorila bi: ’Ja uopšte ne znam kako ruža izgleda. Znam samo gde da nađem đubre, klozete i blato’. Postoje ljudi koji podsećaju na muvu. Ljudi koji pripadaju ovoj kategoriji navikli su da misle negativno, i u životu uvek traže loše strane, nipodaštavajući i odbijajući prisustvo dobra.
Druga kategorija jesu oni što podsećaju na pčelu, čija je glavna osobina da uvek traga za nečim slatkim i prijatnim da bi na njega sletela. Kada bi se pčela našla u sobi prepunoj nečistoće, sa komadićem bombone u uglu, ona bi zanemarila svu nečistoću i sletela na bombonu. Kada biste od pčele zatražili da vam pokaže gde se nalazi baštensko đubre, odgovorila bi: ’Ne znam. Mogu ti reći samo gde da nađeš cveće, slast, med i šećer’. Ona zna samo za dobre stvari u životu, dok su joj one rđave nepoznate. To je druga kategorija ljudi, koja ima pozitivne misli i vidi samo dobru stranu stvari. Oni se uvek trude da prikriju zlo kako bi zaštitili bližnje; naprotiv, ljudi prve kategorije se trude da izlože zlo i da ga iznesu na površinu.
Kada neko dođe kod mene i počne da optužuje druge ljude, dovede me u tešku situaciju i ja mu navedem ovaj primer. Tada mu kažem da odluči kojoj kategoriji želi da pripada, kako bi mogao da nađe ljude iste vrste i da se sa njima druži.“

NAŠA PRIČA
Jedna kuća beše prepuna predivnog cveća. Cveće beše prekrasnog mirisa, te zato mnoge pčele dolažahu u kuću i sakupljahu nektar koji davaše najmirisnije cveće. Nigde više ne beše mirisnijega cveća. Cveće uvek mirisaše, ali s vremena na vreme mirisaše mnogo lepše i jače. Tada se najviše pčela, sa posebnom radošću, sakupljahu u kuću. Niko na svetu tada ne beše srećniji od tih pčela.
Ali, jednoga dana u tu kuću ulete muva. Za razliku od pčela, koje su sakupljale nektar, muva poče grozničavo da leti tražeći nečistoću. „Gde je nečistoća? Ovde mora biti nečistoće, ja osećam smrad!“ – povika muva i nastavi da leti, udara glavom u zidove i prozore i da zuji. „Gde je smrad?! Moram naći nečistoću!“ – vikaše ona besno. „Šta ti je?“ – upitaše je pčele. – „Ovde nema nikakve nečistoće.“ Ali muva i dalje tražaše smrad: „Gde je smrad?“ No, i pored tog grozničavog traganja za smradom, ona ne pronađe nečistoću jer, zaista, u kući ne beše nikakve nečistoće – beše samo mirisa od nektara koji pčele sakupljahu. Ali muvu nije interesovao blagouhani miris – ona tražaše nešto drugo. Zbog tog njenog ponašanja, kasnije nastade izreka „zuji k’o muva bez glave“.
Posle malo buke i bruke, zastade muva i zamisli se nad svojim ponašanjem. Tada reče sebi: „Možda ovde stvarno nema nečistoće“. I shvati muva odakle dolažaše smrad koji ona tražaše...

TUMAČENjE
O čemu govori ova priča? Kuća puna cveća – to je hram Božji. Nektar koji pčele sakupljahu jesu energije Božje, tj. blagodat Božja, koja se daje vernima u Crkvi. Tražeći blagodat, verni dolaze u Crkvu. Vreme kada cveće najlepše mirisaše i kada se najviše pčela sakupljahu u kuću, jeste vreme bogosluženja i Liturgije. Pčele predstavljaju pobožne Srbe. Muva takođe predstavlja pobožnog Srbina, samo što on ima određene duhovne probleme i tegobe.
„I shvati muva odakle dolažaše smrad koji ona tražaše.“ Smrad dolažaše iz njenih sopstvenih usta. Kako je to moguće? Otkuda to? Otuda, jer usta govore „od suviška srca“ (Lk 6,45). A „iz srca izlaze zle pomisli“     (Mt 15,19). „Jer iznutra, iz srca ljudskoga, izlaze zle pomisli, ... zlo oko, ... gordost, bezumlje“ (Mk 7,21).

SVAKOGA ISKUŠAVA SOPSTVENA ŽELjA     (JAK. 1,14)
Duhovno stanje čoveka može da učini da čovek, iako oko sebe ima razloge za radost, misli samo negativno i u životu uvek traži loše strane, nipodaštavajući i odbijajući prisustvo dobra.
Čoveku koji traži da vidi samo loše strane života, koji želi da čuje samo zle stvari, teško je ugoditi. Takav će sigurno smatrati da mu mnoga iskušenja dolaze od drugih, ali to nije prava istina. Prava istina je da „svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara“ (Jak. 1,14). Ovde dolazimo do istog problema o kojem je davno govorio sveti Ignjatije Brjančaninov, koji kaže: „Čovek koji je vođen telesnim mudrovanjem nikako nije kadar da ispravno sudi ni o svome unutarnjem stanju, niti o stanju bližnjih svojih. On o sebi i o drugima sudi na način na koji on samog sebe zamišlja, i na koji druge zamišlja po spoljašnjosti, po telesnom svome mudrovanju, pogrešno, i zato ga je Reč Božja veoma tačno nazvala licemerom“ (Vidi Mt 7,5; Lk 6,42).
Ovaj problem, da ljudi     (hrišćani) ponekad toliko žele da vide zlo da ga (po svojoj želji) i vide, nije nov u Crkvi. Pre više od hiljadu godina, pripovedao je avva Pimen o monahu koji je, vođen osuđivačkom telesnom i duševnom revnošću, druge video prema svome unutrašnjem stanju – pogrešno. Avva Pimen reče: „Jedan brat se prevari u tako nečemu, pa mu se učini kao da je video brata kako greši sa ženom, te pošto se u njemu povede silna borba, pođe i, misleći da su to oni, gurne ih nogom, rekavši: ’Prekinite već jednom, dokle mislite?‘ Kad, gle, nađe se da su to snopovi žita“. Eto dokle čoveka može da dovede „telesno mudrovanje“. „Telesno mudrovanje vidi u bližnjem i onakve grehe kakvih u njemu uopšte nema; iz toga razloga, oni koji su se zanosili nerazumnom revnošću često su padali u klevetanje bližnjeg i postajali oruđe i igračka zlih duhova“ – rekao je sveti Ignjatije. Ovakvo nastrojenje uma je prava duhovna beda za svakog hrišćanina, a utoliko više za monaha.

ISTINSKA MOLITVA I NAOPAKA ASKEZA
Gde je početak ove umne ostrašćenosti? Kako ga pronaći? Naše molitve, bogoslužbene i lične, pokazuju vapaj same duše. Božanska pomoć silazi shodno veri i revnosti. Ako molitva sadrži veliku silu, kako se može desiti da onaj ko se (očigledno) moli, zapadne u ovakvo duhovno nastrojenje o kojem smo govorili, tj. u nastrojenje traženja bilo kakvog razloga – samo da nekoga osudi?
Isusova molitva, po rečima svetog Isaka Sirina, predstavlja onaj mali ključ pomoću kojeg otključavamo velike tajne koje „oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe“ (1Kor. 2,9). Ona je kadra da um drži pribranim da bi se molio bez maštanja. Čovekovom umu je svojstveno da uvećava ljubav i žudnju prema onome na šta se usredsređuje njegova pažnja. Sveti Maksim Ispovednik kaže da um teži da se proširi na stvari kojima je privržen, te „usmerava svoju pažnju i žudnju na one stvari na koje se širi, bilo da su božanske, njemu srodne i mislene, bilo da su telesne ili strasne“.
Za ljudski um je rečeno da je „oko“ duše. „Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će telo tvoje tamno biti. Ako je, dakle, svetlost koja je u tebi tama, kolika je tek tama!“ (Mt 6,23). Očigledno je da um koji osuđuje posmatra samoga sebe kao čistog, dok je u stvari ostrašćen, te pokušaj spuštanja takvog uma u srce monaha ne može biti ništa drugo nego naopaka askeza čiji je rezultat raspaljenost krvi, tj. pojava „telesne i duševne revnosti“, što zapravo i jeste raspaljenost krvi.
Za razliku od ove „naopake askeze“, molitva istinskog monaha počinje drugačije. On zna da je svest o sopstvenoj nedostojnosti pred Bogom savršeno neophodan uslov da bi molitva Isusova dala ploda. Bez ove svesti nema istinske molitve. Monasi uče da je ulazak u nebo povezan sa silaskom u nas same. Kroz pokajanje dolazi do nizlaženja Carstva nebeskog u um i srce, koje, zahvaljujući tome, postaje raj i nebesa. Monah čuje poziv: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko“ (Mt 3,2). Njemu je svojstveno da postupa u skladu sa rečima starca Pajsija, koji je rekao: „Sve prihvatajte sa pozitivnim mislima i neka ne bude drugačije.“
Dakle, monah koji uvek traži samo loše strane u životu drugih, ili se uopšte ne moli, ili umesto molitve vrši nekakvu drugu tehniku koja nije istinska molitva, jer nije utemeljena na pokajanju i na sagledavanju sopstvene nedostojnosti. Ta đavolja tehnika će ga dovesti do „raspaljenosti krvi“, i nagoniti na nekakvu sumnjivu revnost. Ovu „revnost“ je sveti Ignjatije Brjančaninov još pre par vekova prepoznao – ne kao duhovnu, već kao telesnu i duševnu. U korenu pogrešne revnosti i raspaljenosti krvi jeste odsustvo svesti o sopstvenoj nedostojnosti.
Za razliku od ove pogrešne askeze, istinska molitva se vrši usredsređenim umom, i srcem koje je ranjeno pokajanjem. Molitva je moćno oružje, neprocenjivo blago, nepotrošivo bogatstvo, tiha luka, izvor mira, koren, izvor i majka neizbrojivih dobrih stvari. Ona se vrši bolnom dušom i jasno usmerenim umom. Takva molitva se uspinje na nebo. Ali, duša se zagreva sećanjem na svoje grehe, i biva kao povređena, ne da bi se rastužila, nego da bi se mogla oglasiti, da bi se mogla razbuditi. Ko sebe na takav način molitveno gane, sabira veliku radost u svojoj duši. Zlatoust nam ukazuje na to da čovek zadobija molitvenu smelost jedino ako istinski uspe da smatra sebe najgorim od ljudi.

ZAKLjUČAK
Pogrešna askeza počinje neprimećivanjem sopstvenog duhovnog stanja. Kao njen rezultat, javlja se uzavrelost krvi koja u „podvižniku“ razvija telesnu i duševnu revnost. Ova revnost se prepoznaje kako po nemiru u monahu (i svakom čoveku), tako i po tome što on stiče naviku da misli negativno o drugima i da u životu uvek traži loše strane stvari. Time on, nesvesno, nipodaštava i odbija prisustvo dobra. Ako smo našli početak, ako je nastavak u optuživanju drugih, gde je onda vrhunac kroz koji se ispoljava pomenuta telesna i duševna, a neduhovna, revnost? Da li je vrhunac u priviđenjima kakve je imao monah o kome je u Starečniku govorio Avva Pamvo? Ne. Vrhunac ove strasti (osuđivanja) neminovno će se pokazati tamo gde je najveća blagodat u Crkvi. Tamo gde opšti stvoreno sa nestvorenim, tamo gde su prisutni ne samo pobožni ljudi, nego i sveti i angeli – na Svetoj Liturgiji. Ovo je potpuno logično za očekivanje.
„A zli ljudi i opsenari napredovaće od zla na gore, varajući i varajući se“ (2Tim. 3,13), kaže Sveto Pismo. Krajnji ishod ovog napredovanja u osuđivanju biće taj da osuđivač neće imati mira ni na samoj Liturgiji, i da će težiti da pronađe razloge za svoj gnev čak u samoj Liturgiji, odbijajući i nipodaštavajući blagodat i prisustvo dobra. Ovo može da bude prikriveno raznim izgovorima, kao da se ne služi Liturgija ispravno, kao da se ne peva na određen način, itd. Ali, ovo će biti samo izgovori za nečiji gnev. Suština je da „dobar čovek iz dobre riznice srca svojega iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice srca svojega iznosi zlo, jer usta njegova govore od suviška srca“ (Lk 6,45). Suština je da čovek o sebi i o drugima sudi na način na koji samoga sebe zamišlja.

UPOZORENjE
Govorili smo kako je starac Pajsije rekao da iz iskustva zna da su ljudi podeljeni u dve kategorije, tj. na one koji liče na muve i one koji liče na pčele. Još je rekao: „Treća kategorija ne postoji.“ Ovo direktno poređenje, posle svega što smo gore govorili, jeste istovremeno i upozorenje svima nama da se zapitamo kojoj kategoriji pripadamo, ili težimo da pripadamo.
I reče muva sebi: „Možda ovde stvarno nema nečistoće“.