Gavrilo Stefanović – Venclović

Najverniji sledbenik pripadnika račanske škole jeste Gavrilo Stefanović - Venclović. O sebi je rado govorio kao učeniku „bivšago v Sent Andreje opšteg duhovnika Kiprijana Račanina“. Živeo je u Sent Andreji, a potom delovao u Đuru i Komoranu. I kod njega, kao i kod njegovog učitelja Kiprijana, prisutna je pažnja prema štovanju srpskih svetitelja. Pisao je Žitije Svete Petke 1732. i despota Maksima (oko 1734). Dao je svoju verziju ovog žitija, koja predstavlja jedan korak ka modernoj istoriografiji, a u okviru stare književnosti delo je nastalo na narodnom jeziku. Samo u jednom svom zborniku priredio je pravu antologiju tekstova posvećenih Srbima svetiteljima: arhiepiskopu Arseniju, Stefanu Dečanskom, Svetom Savi, episkopu Maksimu, Majki Angelini, kralju Milutinu, knezu Lazaru... Delimično su poznati i njegovi planovi: „Rad bih i Svetom Savi i Simeonu primetnuti poučenije u savkupljenim, k inim svetima, a ne znam im poreklo, ni koliko su let koji živeli, kojego se goda prestavio, od koliko je let koji u inočestvo unišao i arhijerejstvo, a bez toga se ne može sprilikovati slovo...".

U drugoj deceniji 18. veka Venclović je u Đuru. Tad se morao baviti i gradnjom hrama u ovom mestu. Opština je siromašna pa se on 1715. obraća za pomoć karlovačkom Mitropolitu Vikentiju Popoviću i u ime sveštenika malih i velikih moli za pomoć: „Preteglo siromaštvo i nužda paki nam se rondosala Crkva. Duvar trošan a tavan istrunuo, te pao dole sav te smo započeli paki da bi Bog dao da obnovimo. I siromasi smo i malo nas je a majstori skupi. Što smo imali do polak posla sve smo potrošili...." U isto vreme on se bavi i prepisivanjem knjiga. Pored toga, on i prevodi. Uz ostalo, tu je i prevod skoro celog Svetog pisma, sto godina pre Vuka Karadžića.
Autori su zadovoljni njegovim prevodima biblijskih tekstova, ali ne i prenosima stranih pisaca, jer je prevodio „reč po reč, i rečenicu po rečenicu - ropski, tako da mu je prevod nejasan i pokašto nema smisla. Po svemu se čini da on nije mnoga mesta ni razumeo u originalu“.

Za razliku od ostalih Račana, čiji rad se svodi uglavnom na prepisivanje, Venclović se trudi da se iskaže prvenstveno kao pisac, a tek onda prepisivač. Uz to, prihvaćen je kao antologičar, prevodilac, pesnik, naučnik-enciklopedista i estetičar. Ocenjen je i kao besednik sa „sabljom u jeziku“. Iza sebe je ostavio oko dvadeset hiljada rukom pisanih strana. „Gotovo sve crkvene knjige, od Budima do Sent Andreje, od Gavrila su, čiji rad se prostire od 1716–1747. godine, a možda su i mnoge stare ikonice u Požarevačkoj, Ćiprovačkoj, Preobraženjskoj i Opovačkoj crkvi od njega“.

SRBSKO-PROSTI JEZIK
Deo te zaostavštine nalazi se u Sent Andreji, za koju je ostao vezan celog života. Nije se zadovoljavao da ostane „zanatlija“. Bio je samouk, ali je neprestano učio. Njegova delatnost je spoj truda, dara i, nažalost, malog uspeha. Nije uspeo da se uklopi u život okoline, već ostaje u samoći koju teško podnosi. Njegovi spisi uglavnom ostaju u onakvom stanju kako su izašli ih njegovih ruku, sa vlatima kukuruza od njega ostavljenim - tako ovi zbornici postaju na izvestan način i herbarijum - Venclović se zalaže za korišćenje narodnog jezika. „Srbsko-prostim jezikom... za službu seljano neknjiževnim... na prostom i urazumitelnom znanije srpskoje za seljane i proste ljude." Ovakav stav je i pravdao. „Ne u magli i kroz oblak učiti i govoriti neveštim pismom, nego prosto im se jezikom njihovim obraćati, tako da sve razumljivo ljudima bude." Pri svom radu, Venclović unosi i izreke „koje predstavljaju jedva nešto izmenjene, ili čak, u celini verno zabeležene narodne poslovice“.
Teško je pomiriti ono što Venclović u pismima govori o svojoj popularnosti, kako tamo gde on propoveda, pored njegovih parohijana Srba i Grka, dolazi „Šokac, Madžar, Švaba, Nemac, Španjor..." i činjenicu što takav talenat život provodi na periferiji srpskih prostora gde se bori sa oskudicom jer je tu malo vernika. Kako se desilo da za njega nije bilo mesta južnije u kompaktnijim srpskim sredinama ili u samoj Sent Andreji u kojoj rado boravi i koje se redovno seća. O Sent Andreji se ne može govoriti bez pomena Venclovića, a u njoj za njega nema mesta. „Sve sam lani ožidavao da ćete me odavud promeniti i kad već sustiže zima (kao i sada što sustizuje) ta priznah da mi nije puta“. Iako sebe smatra Sentandrejcem, utisak je da Sent Andreja više živi u njemu, nego on u njoj. Zna se da se sklanja u ovo svoje omiljeno mesto u dva maha - tokom autrijsko-turskih ratova 1716. i 1737. godine. I boravak tokom 1717. u voljenoj Sent Andreji koristio je za stvaranje i o tome ostavlja zapis na mineju za mart-april „spisa mali đakon Gavril u Sveti Andreja više Budima“.
Oskudica ga prati celog života. Danas je teško uživeti se u ondašnje uslove preživljavanja, kad se spor vodi između jednotrećinskog i dvotrećinskog vlasnika knjige. A onda, dolaze i dalje teškoće. „Pisah si zelo skudo... i bez mesta v nuždih domeh. V oskudemi telesnih potreb..."

NEUMOLjIVI MORALNI SUDIJA
Njegove propovedi odaju darovitog autora, koji dobro zapaža, te se stoga mogu primeniti i na druge periode van njegovog i ubrajaju se u najbolja dela celog srpskog besedništva, jer se odlikuju „čistim, tečnim, narodnim jezikom... obrtima i figurama iz narodnog pričanja, pokazuju stvarno i veliko poznavanje narodnog života, razumevanje narodnih potreba, ozbiljno shvatanje pastirske dužnosti...". Utisak je da mu osnovno polazište nije dobro, jer više prekoreva nego što podstiče i oduševljava. Umeo je da nastupi kao „neumoljivi moralni sudija, ali u isto vreme i lekar“. Među slušaocima tih propovedi lako se može neko osetiti prozvanim i tako postati neprijatelj. „Vi, koji se po grehu valjate, kradete, lažete, opijate se, jedan na drugoga mrzite... hoćete da imate a ne radite!" Jedan od njegovih sukoba rešavao je lično karlovački Mitropolit.
Tako Venclović više odbija ljude od sebe nego što ih je privlačio, što bi bilo prirodno za čoveka takvog zvanja i znanja. Socijalni sastav njegovih malobrojnih parohijana ipak nije bio takav da ne bi mogli svom duhovniku da obezbede pristojan život. Nekad je dočekivan sa radošću, „v leto 1730. dođe jeromonah Gavrilo Stefanović, slavni propovednik iz Sent Andreje“. Potom, razočaranje kao da je bivalo obostrano. Ovo je utoliko teže shvatiti kad se sagleda njegovo revnovanje za očuvanje Pravoslavlja, u čemu ga sprečavaju latinske vlasti, te ne dozvoljavaju susret sa Srbima osuđenim na najtežu kaznu. „Ovo je vrlo opasan posao, da koji hrišćanin dopadne tamnice, to već i dušom da propadne."
Ipak, pokazuje više takta i spretnosti od svog nadležnog arhijereja budimskog Episkopa Vasilija Dimitrijevića, koji postojeće nesporazume želi da razreši primenom strogih kazni. Tad Venclović nastupa smirujuće u oba pravca, jer se plaši neodmerene reakcije, pošto se „od zla za inat i u drugu veru prelazi“.
Uz ono što mu pripada kao duhovniku, i obavljanje pisarskog zanata moglo mu je biti od koristi. Pored toga, i sam je bio svestan vrednosti zanata i o tome govorio „vrlo je dobro da ima svaki čovek bar štogod znanja u svojih ruku, štono se veli: zanat, kanat; te, ako mu svega nestane, opet se može malo obživiti gde god uzbude sa svojim zanatom“.

ZBORNICI
Deo svojih spisa sabira u zbornike, na čijem formiranju nekad radi i po više godina. Tako je knjiga, koja je docnije dospela u Moskvu, početa 1711, a dovršena 1716. godine. Naslovi najpoznatijih Venclovićevih zbornika su: „Razglagolnik istinskog života“; „Presađenica“; „Mač duhovni“; „Razlučenije sloves poučiteljnih“; „Velikopostnik“. Dela su mu ostala u rukopisu i po tome on nije usamljen. I profesor novosadske bogoslovije, Dionisije Novaković, poznat i cenjen od savremenika po učenosti, a potom je bio i budimski episkop, većinu svojih dela ostavlja neobjavljenim. Njegova dela i prepisi samo delimično su sačuvani. Većina njih u Beograd stiže zaslugom Gavrila Vitkovića. „Na ovom putu nabavio sam još i drugih šest zbornika koje je napisao jeromonah Gavrilo, koje sam radi dopune onih četiri zbornika što sam prošle 1870. godine pronašao i sobom doneo... da bi učeno društvo u svojoj biblioteci imalo svekolika dela Gavrilova koja su važna što su napisana u prvoj polovini prošlog veka, na čisto srpskog jeziku."
Želja mu je bila da bar skonča blizu Sent Andreje. „Tamo blizu sela Pomaza kod vode što je zovu Sulejmanovac da bi kelicu konačnu spravio“. Tu bi živeo „kano remeta“. Bilo je to onda kad je osetio nemoć jer „koji je mlad i uzda se mnogom životu može boraviti na nuriji“.