www.pravoslavlje.rs


Pitanja vere

Ispovest i Sveto Pričešće

protojerej dr Ljubivoje Stojanović

Ne čitam redovno Pravoslavlje, ali pitam, da li biste mogli da objavite tekst o tome da je pre nego što se pristupi pričešću potrebno da se ispovedite? Već dugo vremena slušam od svojih bliskih ljudi, kolega i prijatelja da se pričešćuju bez ispovesti. Da li je to dozvoljeno?

Pokušala sam u više navrata da objasnim da to nije u skladu s pravilom, a oni opet argumentuju da je to suština pravoslavlja, slobodno tumačenje i pristupanje Sv. Pričešću bez ispovesti. Čula sam da je to moguće za Vaskrs. Da li možete da to pojasnite? Da li neko u Crkvi treba to naglas i da kaže, da bi objasnio ljudima koji neće da se ispovedaju, a pristupaju pričešću? Naročito sad, u toku Božićnog posta, kad ipak svi više manje poste i idu u crkvu. Ne umem da teorijski svedočim, samo znam da nije u redu. Njihovi argumenti su da se sveštenik ne unosi u „slučaj“ da je to kao na traci, da je suviše kratko, da se nema vremena, itd. Ne treba da mi lično odgovorite na ovaj mejl, ali bar navedite u kojim knjigama o tome može da se pročita, ili objavite prigodan tekst o tome. S dubokim poštovanjem.
 Tanja Blosom

Odgovor: Uvažena gospođo (gospođice) Tanja, veoma je dobro to što sa svojim prijateljima raspravljate o veri, i to o samoj suštini vere, vrhuncu blagočašća, pričešću. Naravno, vi se sporite u vezi ispovesti, ali zasigurno će to sporenje doneti na kraju dobre plodove, jer sa obe strane postoji očita dobronamernost i želja da „sve bude ispravno“, samo što svako sve vidi na svoj način, što ne mora biti nešto loše i opasno. Ta različitost shvatanja veoma dobro može da pokrene i osmisli živu komunikaciju, uz valjanu argumentaciju stavova i spremnost na preumljenje i promenu na bolje. Vrlo je bitno reći i to da se negde ne razumete dovoljno, pa otuda imamo pomalo proizvoljne tvrdnje kako neko negira ispovest kao takvu. Da bi sve dobilo svoju pravu meru bitno je znati da pričešće ne sme biti ničim ucenjeno, ni postom ni ispovešću, ali post, molitva i ispovest su bitna sredstva u spasonosnoj sapričasnoj radosti vere. Sve je, dakle, pokrenuto pričešćem i usmereno ka pričešću, koje osmišljava pravim smislom svaku radnju i događaj. Tako je ispovest vrlo bitna, ali treba znati da ispovest nije saginjanje glave pod epitrahilj pred svako pričešćivanje, uz izgovaranje imena i skoro napamet naučenih reči: „Nisam grešan/grešna, nisam ubio, ukrao, ponekad sam slagao...“ Nažalost, neki imaju samo ovakvo iskustvo ispovesti, nikada nisu imali priliku da ispovest dožive kao lep razgovor sa poverenjem i pouzdanjem da sa Bogom zaista razgovaraju, i to ne tako da samo  nešto priznaju ili ne priznaju, očekujući nagradu ili kaznu, nego da to vide i dožive kao novu i dobru odluku za početak novog načina života. Samo tako čovek može da krene stvarno napred, bez tapkanja u mestu, i bez okretanja unazad, ili levo desno.Ali,  umesto tog stvarnog preumljenja, neki su stekli naviku čestog saginjanja glave pod epitrahilj, pa shodno tom mehaničkom pristupu ne mogu da smisle pričešće bez takve „ispovesti“, a moguće je pričestiti se po blagoslovu duhovnika i na Liturgiji na kojoj se nismo ispovedili. To ne isključuje ispovest, nego dinamizira pokajni postupak stvarnim činom, a ne prividnom radnjom ili ritualom izgovaranja imena i unapred sročenih reči. To je posebno teško i neprirodno, pogrešno, da ne kažem grešno, ako se događa u toku liturgijskog sabranja, kada u uglu crkve jedan sveštenik ispoveda one koji stoje u redu budući okrenuti leđima prema oltaru. Tada ono niti učestvuju u liturgijskoj zajednici, niti stižu da razmišljaju o ispovesti, što neminovno dovodi do nerazumevanja suštine pričešća. Znam iz prakse za neke ljude koji su posle takve ispovesti otišli iz crkve misleći da su se pričestili. Lično sam čuo reči: „Pa kad sam klekao i sveštenik mi stavio ono, kako se zove (misleći na epitrahilj), rekao mu ime i da nisam grešan, poljubio krst... Zar to nije pričešće?“. Ovo navodim ne da bih bilo koga ismejao ili omalovažio, nego da ukažem na opasnost ovakve prakse, koja se polako menja u mnogim crkvama. Neki misle da se na ovaj način „kontroliše“ situacija i uskraćuje mogućnost da se ne pričesti neko ko se nije „spremao“, ne razmišljajući da se na ovaj način čini nešto neliturgijsko, tako da niko zaista i nije spreman, i pored ritualne ispunjenosti određenih uslova, koje mehanički nabrajamo. Naravno, neosporan je trud i dobra volja je evidentna, i baš zbog toga je potrebno mnogo trezvenije promišljanje o svemu ovome. Dobru nadu za to daju upravo ove vaše i njima slične rasprave „neistomišljenika“, ali treba reći i to da sa obe strane treba ponešto dodati, a ponešto oduzeti. 
Vi insistirate na „pravilima“, a Vaši sagovornici ističu da je pričešće iznad svega, ne omalovažavajući time ni post, ni molitvu, ni ispovest, ili bilo šta drugo. I oni i Vi ističete važnost ispovesti, samo sa tom razlikom što Vi nekako potencirate više na ispovesti kao preduslovu pričešćivanja, dok oni pričešćivanje doživljavaju kao vrhunac vere, ne osporavajući potrebu ispovesti, ali one stvarne ispovesti. Ne onako kako se ponegde radi, u toku Liturgije i bez suštinskog preumljenja. Takođe je važno ukazati i na instituciju duhovnika, kao nešto veoma važno u crkvenom životu. To je važno pitanje, jer ne može svako kod svakoga da se ispovedi, i ne mogu svi da budu duhovnici, važno je da se prepoznaju ličnosti kako bi se istinski vaspitavala sloboda pomoću savršene vere. Neosporno je da bi ovo, i njemu slična pitanja, imali drugačiju konotaciju kada bi se ispovest praktikovala na predanjski način, i tako da ne ometa liturgijsko sabranje i dekoncentriše sve. Važno je i to da ne bude nametnuti dodatak nego bitan deo zajedničenja u veri, nešto što se podrazumeva i ne svodi na brojke. Pokajna dinamika je celoživotna stvarnost, ne neko povremeno stanje koje se manifestuje naročito pred pričešće, nego je stalno bdenje nad sobom u zajednici vere, gde smo svi sabrani jedinstvom Duha Svetoga u Jedno Telo. Tada ispovest nije ratualna radnja pred pričešće, kao što je to slučaj tamo gde se na Liturgiji staje u jedan red u donjem uglu hrama da bi se celivao krst ili Jevanđelje i trijumfalno izgovorila pohvala sebi u čast, nego je stalna spremnost za napredovanje u dobrodetelji, kao i preispitivanje učinjenog i poverenje u ljubav Božiju. Kada to postane pravilo naša vere onda će prestati sve naše nesuglasice i svi ćemo imati veliku radost, i pored svih naših razlika.
Da zaključimo. Dobro je što pričate sa Vašim poznanicima i prijateljima o svemu ovome, nastavite i dalje da promišljate ove blagoslovene teme znajući da razlike ne moraju uvek da vode u sukob. Strpljivim promišljanjem dođite najpre do onoga što može da bude zajedničko, a to je želja za učestvovanjem u svetinji i svetosti. Kad se suočite sa različitim načinima pristupa ne povlačite se u samoizolaciju nego uvek pokušajte da dođete do dobrog rešenja, budući spremni da rasudite bez predrasuda o svemu. I šta ćete videti? Da razlike nisu nepremostive, postoje određeni nesporazumi formalne, a ne suštinske prirode. Jer, niko ovde ne poriče ispovest, samo se na različit način pristupa toj svetinji našeg života. Sa jedne strane, Vi insistirate na neophodnosti ispovesti pre svakog pričešćivanja, previđajući da način na koji se još uvek negde čini nije baš primeren i umesan, više je formalno otaljavanje nečeg nametnutog, nego što je stvarni doživljaj; sa druge strane Vaši sagovornici ističu svetinju pričešća iznad svega ostalog, ne omalovažavajući na taj način ništa. Naprotiv, svemu daju pravi smisao i dobru meru na taj način, jer ne kažu da ne treba da se ispovedamo pred pričešće nego ukazuju na to da ispovest i blagoslov duhovnika nisu nešto za jednokratnu upotrebu. Znam da je veoma teško ubediti našeg čoveka da promeni navike, ali je potrebno sve staviti u kontekst crkvene dobronamernosti, bez predrasuda i brzopletog zaključivanja. Pa u tom smislu, upitajmo se da li je stvarno dobra dosadašnja praksa pričešćivanja samo četiri puta godišnje, uz post na vodi subotom, pa čak i nedeljom kada ti dani padnu u te četiri sedmice stvarno skraćenog posta, i prekid posta do sedmicu koja prethodi prazniku? Da li i dalje treba da postoje dugi redovi za ispovest u vreme Liturgije u uglu hrama, što ukazuje na neučestvovanje na sabranju? I na kraju, da li je održivo stanje da se bilo šta čini na istom mestu za vreme dok traje Liturgija? Da, nije moguće! Ali, i dalje postoji insistiranje na tome da sve mora biti onako „kako treba“, bez daljeg i dubljeg promišljanja šta stvarno treba. Prosto nas ponekad povede inat i potreba da ne dopustimo drugačije mišljenje, bez da imamo stvarne razloge za to. Jednostavno, tako nam odgovara, što u ovom slučaju ne dovodi do razrešenja. Naravno, Vi ste daleko od svega toga, i mislim da lako možete da se razumete sa sagovornicima, samo je potrebno da i sami uđete u neizmerne dubine vere, i što dublje ulazite postajete sve otvoreniji za druge i spremniji da prihvatite drugoga sa dobronamernošću, što zasigurno i činite. Dakle, dobrim putem idete, učinite Vaše korake sigurnijim tako što ćete biti učesnici u velikom delu ljubavi Božije, a ne samo u raspravama sa drugim.
Verujte, svako ko je osetio lepotu ispovesti u njenom punom sadržaju i ne postavlja ni sebi ni drugima ovo pitanje, ali to je zaista nemoguće doživeti u atmosferi remećenja liturgijskog događaja, te otuda ove rasprave. Dobro bi bilo kada bi sve ovo pokrenulo konkretna rešenja umesto dosadašnjih prepirki koje samo pokreću nova pitanja, često bez namere da se trezveno rasudi i dođe do zajedničkog zaključka. Vi, svojim pitanjem, dajete dobru nadu, i bilo bi dobro kada bi se sve to iz stanja pojedinačnih rasprava pretočilo u živu diskusiju unutar konkretne parohijske zajednice. Tu je neophodan kompromis kao preduslov dogovora, uz neophodnost prvog dobrog koraka, a to je da se pokuša izmeštanje ispovesti iz liturgijskog događaja u neko drugo, tačno određeno vreme, recimo sat vremena pre početka prazničnog i nedeljnog bdenija, a gde ima više sveštenika da se odrede i druge satnice. Tako će sve dobiti na dobroj dinamici, i rasprave i crkvena praksa, a doći će se i do pravih rešenja i novih tema, čega se ne treba plašiti, jer crkveni život podrazumeva stalnost novih događaja, isključuje statizam svake vrste. Neko će se češće, a neko ređe ispovedati, ali svako će se sa radošću žive vere pričešćivati znajući da smo svi ljubavlju Božijom udostojeni tog velikog dara, što neminovno treba da pokrene i naš odgovorni optimizam zdrave vere. Hvala Vam što ste pokrenuli ovu lepu, i potrebnu za crkveni život, raspravu koja treba da nas utvrdi u veri i potvrdi naše bogoljublje i čovekoljublje.


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1003-1004/tekst/ispovest-i-sveto-pricesce/