Збешка црква је посвећена празнику Силаска Светог Духа. Саграђена је 1738, тако да је од данас постојећих седам сентандрејских цркава она „најстарија“.
Године 1802. у ову Цркву пренет је иконостас из Благовештењске цркве који је по запису настао 1721. То би био најстарији сачуван иконостас везан за Сент Андреју.
Сваки храм у Сент Андреји имао је своје гробље и своју малу школу. Училиште при Благовештењској цркви постојало је до 1948. године, која је за српски народ ове епархије била у низу најтежих. Своје храмове Сентандрејци су градили сами, а стизали су да помогну подизање цркава по другим местима ове епархије. Кад се прати свакодневни живот сентандрејских становника, слика о њој је далеко од оне која се стиче само гледањем њених храмова.
Градња седам сентандрејских цркава одвија се у време столовања двојице будимских епископа Василија Димитријевића (1728–1748), и Дионисија Новаковића (1748–67) и стога о њима треба посебно проговорити јер њихово залагање је у темељима онога што Сент Андреју чини особеном. У погледу њиховог ревновања око градње храмова, у Сент Андреји, па и целој Будимској епархији као да није било смене личности на кормилу ове епископије. Сви њихови наследници на трону остају у сенци ова два јерарха.
Строгост епископа према околини код Срба није ретка појава али код Епископа Василија Димитријевића она је присутна у толикој мери и оставља трагова да је доспела и у стручну литературу. Оштре црте и строг израз лица, приметни на његовом портрету, само потврђују оно што се сазнаје из архивске грађе.
Некада главни сарадник Карловачких Митрополита Вићентија Поповића и Мојсија Петровића, доспева на трон Будимске епархије по њеном упражњењу 1728. још за живота свог претпостављеног који је те године боравио у Сент Андреји.
Његова превелика брига око градње храмова по својој епархији оцењена је чак и као славољубивост. У ово време је саграђен храм манастира Грабовца, као и Саборна црква у Будиму. У Сент Андреји тад је изграђен торањ Саборне цркве. Успомена на ову градњу, као и везаност Епископа Димитријевића за Сент Андреју остала је забележена и на његовом портрету (насталом око 1740. године), где се у горњем углу слике кроз отворен прозор види двоспратни торањ подигнут испред мале цркве. За разумевање овога што се дешава у Сент Андреји око 1750. није сувишно подсетити колики напор представља градња овог торња. „Ради торња добро смо се потрудили, дозвали мајсторе и почели пословати. Дали смо готови новаца 83 форинте, па су тек онда почели радити...".
Изнова је подигнута Збешка (1738), Преображењска (1741–46) и Оповачка црква (1746). Епископ се 1734. налази у Бечу и свештеник Нешко Цвејић шаље једанаест писама извештаја о раду у Сент Андреји. Треба ли подсећати да је реч само о градњи звоника. Поред градње, Димитријевић се са истом ревношћу старао о осликавању храмова и изради икона. Посебно се бринуо о градњи храма манастира Грабовца, јер он настаје „Благословенијем и ктиторством преосвјашченаго господина Василија Димитријевича“.
Око градње цркве у Будиму било је и сукоба јер је водећим људима била довољна и обнова ранијег храма из 1697. али је ипак победила одлучност Епископа. Сукоби такве врсте не јављају се само у Будимској епархији. Има их и у Арадској где тамошњи Епископ Синесије Живановић долази у сличну ситуацију приликом градње храма у Батањи.
Будимци се жале на Епископа Василија Димитријевића јер „тражи више, руши тестаменте, не даје опело док се не испуне његова тражења. Ако се нема од куда онда клетве...". Градња будимске цркве је почела 1741. али упорни Владика није дочекао њен завршетак те је освећење храма обавио Василијев наследник 1751.
Василије Димитријевић старао се и о сликању Пожаревачке цркве у Сент Андреји. По препоруци темишварског Епископа Георгија Поповића довео је мајсторе Недељка Поповића и Георгија Раниту.
Даровао је и Часну Трапезу за сентандрејску Преображењску цркву: „Ктитор сеје свјатије и свјашченије трапези преосвјешчениј господин Василије Димитријевич епископ Будимскиј и прочим в лето Господње 1746".
Првобитна намера грабовачких монаха била је, слично Будимцима, да обнове стару цркву што се види из писма игумана Максима. А онда се приступило градњи изнова.
Дионисије Новаковић је најдоследнији настављач свог претходника што се тиче црквеног грађевинарства. За епископа је посвећен 23. јула 1749, а у трон је уведен фебруара 1751. у присуству митрополитског заступника раковачког архимандрита Синесија Живановића, будућег епископа арадског, заслужног за очување националне свести код Срба Карловачке митрополије.
После смрти Василија Димитријевића Будимци и Сентандрејци су на основу својих права успели да на Сабору у Карловцима наметну своје опредељење за Дионисија Новаковића као будућег будимског епископа. Сабор је, и поред неслагања, био принуђен то да прихвати: „Помјанути будимци и сентандрејци всјеми силами и различними рекомендацијами настојали и принуждали Синод архиепископски да би помјанутог Новаковича за епископа будимског посвјатили, јеже и следовало“.
У интерпретацији ове епизоде Будимци се увек наводе пре Сентандрејаца, иако је у стварности однос био сасвим други. На листи потписника петиције налазе се само два Будимца, док је Сент Андреја заступљена са девет имена, а већина осталих места само са по једним представником. Овај успех имао је своју цену, јер се двор осетио погођеним и намеравао да заступнике Будимске епархије искључи из рада следећег народног сабора, а потом да морају поднети накнадну молбу да им се одобри учешће. ВРЕМЕ ЕПИСКОПА ДИОНИСИЈА
За време Епископа Дионисија саграђено је четири цркве у Сент Андреји - Благовештењска (1752), Ћипровачка (1753), Пожаревачка (1759) и Саборна (1756–1763). Доста започетог за време Василија Димитријевића довршено је у време Дионисија Новаковића. Први је Србин који завршава Кијевску Духовну Академију, а затим постаје професор Духовне школе у Новом Саду. Тада је у Кијеву био и јерођакон хоповски и лепавински Арсеније Стојковић и Стеван Станисављевић, као и ђаци Јаков Јовановић и Јован Поповић, али се не зна шта је са њима после било. Из Кијева се вратио са малом библиотеком, руком писаних књига, од којих се већина односи на полемичка и богословска дела, што је један од основних разлога да су она остала нештампана. Био је појам учености. „У Новаковићевој беседи сведена је улога науке у развитку народа и државе у систем сложен, истина и тежак, али систем. Тешко би било наћи иједно поље рада науци приступачно које Новаковић не би истакао.“ Део његове библиотеке доспео је у сентандрејску збирку.
Кратко време, између године склапања Карловачког мира (1699) и Мађарске побуне (1703), представља посебан период и у животу Патријарха Арсенија и за улогу Сент Андреје као патријарашког седишта. Два су основна узрока томе. Први су српске побуне у Славонији против унијатског владике Петронија Љубибратића. Истрагом је утврђен утицај патријарха у тим догађајима. Са тим у вези су покушаји Срба да добију своју посебну област. Ради остварења циља, Патријарх се обраћа за помоћ и Руском двору да би се и он код Беча заложио за остварење плана.
Крајем 1701. Патријарх се нашао у Футогу где представници државе покушавају да спроведу деобу Срба на царске крајишнике и жупанијске поданике. Уследило је наређење Патријарху да се одмах врати у Сент Андреју без права вршења посета по народу. Његова управа се ограничава само на то место, а он лично је под влашћу латинских бискупа. Жеља је била да се ограниче права патријарха и уништи углед у народу. Тада су и остали српске епископи лишени власти над својим народом који је требало да постане потчињен римском клиру. То је значило укидање основних привилегијалних права и конфинирање Патријарха у Сент Андреји. Марта 1703. забрањује се ношење патријарашке титуле, замера му се одржавање веза са Цариградском патријаршијом и са својим сународницима под турском влашћу, као и сазив сабора за мај 1703. на коме је требало да се расправља о избору патријарховог наследника.
Непосредно пре тога Патријарх је живео у кастелу Сечуј који му је после низа перипетија и покушаја да се реши питање резиденције додељен 1697. године. Следеће године добио је право да при овом може устројити манастир са храмом посвећеном Вазнесењу Господњем као што су својевремено посвећене катедрале у Жичи и Пећи. Ту је 1700. одржан сабор на коме је хиротонисан цетињски Митрополит Данило Петровић. Добијени замак требало је тек уредити и оспособити, што је претпостављало велике издатке кад се до новца тешко долазило. Сматра се да је део потребног новца дошао и од других православних народа. Завршетак замка подудара се са одлуком власти да Патријарха веже искључиво за Сент Андреју, а добро Сечуј одузето је без икакве накнаде.
У одговору на овакво поступање државе Патријарх се обраћа Бечу и моли да му се допусти исељење са својим народом, код другог хришћанског владара где ће моћи исповедати Православље. Претпоставља се да је то подразумевало одлазак у Русију. Може се подсетити да су тачно сто година касније и Срби београдске области размишљали на исти начин и планирали помоћ страног владара што је дахијама дало повода за сечу кнезова да би обезглавили народ. ПОБУНА МАЂАРА
Решење заплета дошло је са неочекиване стране. Услед побуне Мађара (1703) Беч је морао позвати Србе у помоћ и аутоматски је принуђен да мења став према Патријарху.
Ово је Патријарху дало прилике да састави листу српских захтева и 1706. непосредно пред смрт поднесе је Бечу. Тражио је да се пониште декрети којима је 1701. и 1703. његова управа ограничена само на Сент Андреју да му се врати право на титулу патријарха и архиепископа које би припадало и његовим наследницима.
Тад је Патријарху понуђено државно добро Даљ за резиденцију, пошто је већ у Пакрацу имао кућу. Уступак је поред даљског добра укључивао околна села и места, селишта, риболов на Дунаву... Пред крај Арсенијевог живота формирано је даљско властелинство у које он није стигао да се усели, али је оно остало под управом карловачких митрополита и патријараха. Изгледа да је уместо везивања за неко одређено место боравка радије био за начелно решење које би давало могућност премештаја резиденције по потреби. У захтеву из 1706, рашчлањеном на 24 тачке, истиче се да жели да се осигура све оно што је одлуком о конфинирању неку годину раније од патријарха овлашћењем поништено. Поред поменутог права избора резиденције тражи се право постављања патријарховог наследника. Затим се помиње захтев сазивања сабора, отварање штампарије и школа, вршење обреда, светковање празника... Ове услове Патријарх подноси јула 1706. Умро је октобра исте године у Бечу.
По избијању побуне, Патријарх због сигурности напушта Сент Андреју и живи у Будиму и манастиру Крушедолу. Крај живота дочекао је у Бечу. Одласком Арсенија Чарнојевића, и Сент Андреја губи карактер престонице. На сцену ступа манастир Крушедол, а потом Карловци.
По улози збега за приспели народ, боравку Патријарха и седам дрвених цркава Сент Андреја из 1700 остала би упамћена и да се после тога ништа ту није дешавало. Тад је то била „станица“ у прихвату српског народа и светиња а, истовремено, и центар српске историје јер сви путеви истраживања воде преко Сент Андреје. Патријарх је ту остао више од једне деценије иако је имао друге планове. Сент Андреја постаје седиште Будимске епископије пошто се центар црквене управе помера према југу а онда средином века долази подизање седам храмова грађених постепено али ипак у кратком року који ће бити предмет дивљења. Нису настали у оквиру истог нараштаја али данас је утисак да јесу јер мале разлике у времену се бришу.
У двадесети век Сент Андреја улази као део будимске епархије али чије седиште је у самој Сент Андреји. Тад је био епархијски архијереј Лукијан Богдановић (1898–1908) - будући патријарх мученик. Епархија добија и свој нови двор (летњиковац). Од њених седам цркава три су парохијалне а четири филијалне. У оповачкој Цркви због оронулости богослужење се није вршило. Тад постоје две парохије; ћипровачка и преображењска.
Завршимо речима рођеног Сентандрејца Павла Софрића: „Од општег српског националног карактера остао им је чист језик српски, који нешто оштријим акцентом говоре но остали Срби - чиста православна вера - национална свест и - национална игра, коло и песме... Седам цркава, религиозне творевине на сваком кораку, заветни дани, високо цењење црквених правила и у практичном животу савесно примењеивање хришћанске науке - све то даје неизгладив печат дубоке и искрене религиозности карактеру Сентандрејаца... Црквени обреди су свима познати. Црквено појање такођер је познато и често учени Срби заузимљу певнице и такме се у црквеном појању. Сада постоји и једно певачко друштво, које својим складним појањем замењује дечије“.
Крај фељтона |
