У то време, Mитрополит Михаило добија из Русије од словенског комитета 80.000 динара за циљеве националне политике.
Ово је разгневило Аустрију, која је тражила да митрополит буде уклоњен са свог положаја. Повод за елиминисање митрополита је био „закон о црквеним таксама“ који је Влада донела без договора са Светим архијерејским сабором. Нису уважени протести Цркве и Mитрополита да та одлука представља симонију, чему се противи учење Христове науке. То је ражестило министра просвете и црквених дела Стојана Новаковића, који је предложио 18. октобра 1881. године кнезу Милану да казни Mитрополита Михаила и разреши га „од администрације Архиепископије београдске и Митрополије српске“. Кнез је истога дана тако поступио. Митрополит Михаило повукао се са светосавског трона у своју кућу на Врачару, где је сачекао проглас Краљевине Србије 22. фебруара 1882. године. Ускоро, 11. априла 1882. године Mитрополит је отишао у Цариград, потом у Палестину, касније у Свету Гору, а нама су остала његова драгоцена дела: „Хришћанске светиње на Истоку“, „Света Гора Атонска“, и „Животопис Пресвете Богородице“. Како му није одобрено да живи у Рушчику (Бугарска), он одлази 1884. године у Русију где је у младости завршио своје школовање и примио монашки постриг, да служи Богу и роду. У Србији су и након одласка митрополита Михаила настављени црквено-политички потреси на релацији Црква – држава, па је дошло до измене црквеног закона о уређењу свештеничког стања 1882. године. Пошто су и остали епископи одбијали послушност, и они су сви збачени са својих положаја, и то без права на пензију. Влада је 1883. изменила поменути закон и увела, поред духовних, и цивилна лица у управу Цркве. Њиховим гласовима, на уприличеном Сабору без архијереја, изабрала је за новог Mитрополита Србије пензионисаног професора богословије Теодосија (Мраовића) (1883–1889). Он је био родом из Баје (Мађарске), завршио је философију у Пешти, а замонашио се у Раковици. Краљ Милан је замолио Беч да Теодосија хиротонише карловачки Патријарх Герман (Анђелић). Ово је лицемерна царска влада, која је свему овоме кумовала, нелагодно одобрила. Теодосије је био благе нарави, племенит човек у чију јерархију је ушао и професор богословије Димитрије (Павловић) као нишки епископ и Никанор (Ружичић), епископ ужички. 
Поред канонског удара, Краљевина Србија је преживљавала и друге потресе. Најпре је избила Тимочка буна коју су подстакли радикали са Николом Пашићем, који је емигрирао у Бугарску. Затим је 1885. дошло до уједињења Кнежевине Бугарске са источном Румелијом, која је била аутономна област Турске, у једну државу, чиме је Бугарска постала два пута већа од Србије, која је, на подстицај Аустро-Угарске, објавила рат Бугарској и на Сливници била поражена. Заузимањем Митрополита Михаила и великих сила (Русије, Аустрије и Немачке), склопљен је мир у Букурешту 1886. без измене граница. Све ово срозало је углед краља Милана, а томе је кумовала и бракоразводна парница са краљицом Наталијом. Њихов брак је под притиском развео митрополит Теодосије, а касније ће Митрополит Михаило потврдити његову валидност.
Митрополит Теодосије је имао само три епархије у Краљевини – Београдску на чијем трону се налазио, Нишку Епископа Димитрија и Жичку Епископа Никанора. Теодосије је био почасни члан многих друштава, између осталих и Друштва за помоћ сиромашне сирочади и деце и Друштва Светог Саве основаног 1886, да буде на бранику српске народности у јужној Србији. Друштво је 1889. одштампало Буквар за Србе јужних простора, помагало из Београдске архиепископије да се отварају књижаре и штампарије у већим градским и духовним центрима да би се неговала и чувала свест нације у Отоманском царству.
Непопуларни краљ Милан, чији се ауторитет због многобројних политичких промашаја рушио, у споразуму са супругом и околином решио је да абдицира и уступи престо сину Александру. Пријатељи су му предлагали да допусти повратак у отаџбину канонској јерархији митрополита Михаила, али је он одбио доделивши им заслужене пензије. Краљ Милан је основао Велики уставотворни одбор, чији је он био председник, а чланови митрополит Теодосије, епископ бивши неготински Мојсије и прота Стеван Величковић, Одбор је 22. децембра 1888. донео слободоумни устав, који је гарантујући право збора, договора, штампе и других слобода био један од најдемократскијих у Европи. Само неколико месеци касније 22. фебруара 1889. краљ Милан се и званично одрекао престола. Малолетном Александру је додељено Намесништво у саставу: Јован Ристић, генерал Коста С. Протић и Јован Бели-Марковић. ПОВРАТАК КАНОНСКЕ ЈЕРАРХИЈЕ
Први акт нове Владе био је упућен Митрополиту Михаилу и његовој канонској јерархији да се врате у земљу на своје положаје, као и неканонској (напредњачкој) јерахији да се повуче са својих епископских катедри. На место Митрополита Теодосија по други пут дошао је Митрополит Михаило, као београдски архиепископ, уместо Епископа нишког Димитрија дошао је Епископ Јероним, а у Жичку епархију, коју је напустио владика Никанор, изабран је Сава Дечанац. Већ следеће 1890. године обновљена је неготинска (тимочка) епархија која је угашена са Шабачком 1866. ради државне штедње, и за њу је изабран и хиротонисан Мелентије, игуман манастира Горњак.
Митрополит Михаило се свом снагом дао на учвршћивање православне вере, како у Краљевини, тако и ван њених граница, не обазирући се на нове дипломатске протесте Беча. И сам краљ Александар, који је владао од 1893. тј. од пунолетства, па све до 1903, обавезао се Митрополиту Михаилу да ће бити одан син своје светосавске Цркве. Ишао је у Грчку на Олимпијаду 1896, одакле је посетио Свету Гору и манастир Хиландар, од када он прелази од узурпатора, бугарских егзархиста, у српске руке. Богато је обдарио манастир прилогом, вратио хиландарске дугове, а на дар од Хиландараца добио је најдрагоценији писани споменик српског рода – Мирослављево Јеванђеље.
Митрополит Михаило је настојао да обнови црквени живот. Највиша црквена законодавна власт био је Свети архијерејски сабор, Синод је одлуке Сабора спроводио у живот, а постојала је и Апелаторска конзисторија – Велики црквени суд, као и епархијске конзисторије. Митрополит се трудио на збрињавању свештеничког подмлатка, и зато је основао деветогодишњу богословију у Београду 1896, а затим катедру за иконопис, коју је водио професор Стеван Тодоровић. Основао је више фондова за удове свештеника и ђакона и њихове породице, као и фонд од 30.000 рубаља за васпитавање српских монахиња у руским академијама, фонд од 37.978 рубаља за штампање књига у одбрану Православља и поуку народа, фонд од 10.680 динара у сребру наменио је за школовање ђака његовог родног места Соко Бање. Једно време, због силних напада радикала, као и сукоба са министром просвете Љубом Стојановићем око избора неготинског епископа, био је спреман да се повуче у мировину.
Митрополит је захтевао од државних службеника да се једном годишње исповеде и причесте. Стално је беседио, у свим приликама, и био један од најбољих оратора свога времена. Апеловао је на свештенство да неуморно раде на том пољу, сузбијајући нови атеистички безбожнички дух, који је код младих сејао некадашњи ректор бањалучке богословије Васа Пелагић. Својом огромном ерудицијом и активношћу иза себе је, за 40 година епископског служења, оставио 49 дела, сјајне богословско-философске радове, који су били инспирација генерацијама. Био је најученија и најзначајнија личност свога века, на читавом балканском простору. Биран је за члана Комитета за одбрану хришћана у Отоманској империји. Једно од његових највећих дела је градња храма Светог Саве на Врачару, од стране истоименог Друштва за подизање ове богомоље, чији је председник био. Камен-темељац је положен 1879, црква је подигнута 1895, а на свечаности освећења храма био је и краљ Александар Обреновић. Нићифор Дучић наглашава да после Светог Саве на трону није било еминентније и комплетније личности од Митрополита Михаила. Сахрањен је у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду, где на гробу стоји записано: „Љубите српство – љубите Православље“. МИТРОПОЛИТ ИНОКЕНТИЈЕ
Настављач Митрополита Михаила на трону београдских митрополита био је Инокентије (Павловић) (1898–1905), син Јована Павловића, угледног шабачког протојереја. По завршеном школовању у Русији, дошао је у Отаџбину и једно време био професор и ректор богословије „Свети Сава“, затим епископ нишки, одакле је изабран за митрополита Србије. У његово време дошло је до измирења „канонске“ и „неканонске“ јерархије. У првој су били епископи Инокентије, Сава и Мелентије, а у другој Димитрије и Никанор. Након избора Инокентија обновљена је Шабачка епархија, а за епископа је постављен Димитрије (Павловић). Године 1900. почела је са радом деветогодишња богословија „Свети Сава“ коју је основао још Митрополит Михаило 1896.
Мајским превратом 1903. године, у коме су убијени краљ Александар и краљица Драга, дошло је смене династија. На престо је ступио Петар Први Карађорђевић (1903–1921), кога је Митрополит Инокентије са епископима и свештенством крунисао за краља пошто га је скупштина позвала да заузме престо. Он је вратио слободоумни устав из 1888, дао је широке слободе народу и убрзо постао омиљен владар. Сама краљевина је била притиснута од моћног северног суседа Аустро-Угарске, која је била кивна због напуштања аустрофилске политике и окретања српске владе Русији. Политички и економски настојала је да блокира нејаку српску краљевину, па је избио Царински рат. То је нагнало Србију да склопи савезе са суседним земљама, Црном Гором и Бугарском, а била је у пријатељству и са Француском и Русијом.
Исцрпљен од животних напора, 1905. је преминуо митрополит Инокентије и сахрањен у Саборној цркви. Нови митрополит Србије постао је Димитрије (Павловић) (1905–1920).
Наставиће се... |
