Медији и Косовско питање

За ово време, српске власти су наставиле борбу на међународном пољу, највише уз помоћ Русије, али и других слободоумних земаља којима није у интересу да се крши право на коме почива данашњи свет. Дипломатски напори, бар према ономе што видимо у медијима, дају одређене резултате, а реторика коју користе наши званичници даје утисак да се они, и поред огромног притиска великих сила, заиста боре за очување Косова и Метохије у српским границама.Али, дипломатски напори су средство борбе само у међународним институцијама, и нису довољни да би се остварио циљ, односно постоји још много напора које морамо да учинимо како бисмо могли да се надамо успеху у најбитнијој борби коју водимо. Унутрашња борба је затајила, другим речима никада није ни вођена, ни пре ни после 17. фебруара. А та борба је исто толико битна колико и она на дипломатском пољу, можда и битнија – то је борба да се у српском народу сачува и оформи свест о Косову и Метохији као најбитнијем делу српске земље. Због полувековне атеизације и васпитања у анационалном духу, код мањег дела народа та свест треба да се сачува, а код већег да се оформи, посебно код млађих генерација. Међутим, у политичкој елити као да нико не увиђа ту потребу. Осим сувопарних реченица представника власти и већег дела опозиције да је приоритет наше политике очување Косова и Метохије, не постоји никакав други допринос да се људима и објасни у чему је значај Косова и Метохије, због чега се они толико напрежу да сачувају ту територију и шта сви ми добијамо њеним очувањем, а шта губимо. Према Косову и Метохији се односе исто као према било ком другом делу државе, и мисле да ће убедити народ у исправност својих поступака и неопходност борбе ако само понављају да чувају „интегритет и суверенитет“. Таква реторика је добра за странце, а за нас је потребна много снажнија прича, утемељена на Светосављу и Косовском завету као изворишту свих историјских прегнућа српског човека, смислу постојања и надасве путоказу ка вечности. Ако такве приче нема, онда је и мотивација за борбу слаба, што у некој скоријој будућности може да доведе до одустајања од борбе под притиском пропаганде и небројених условљавања великих сила. А да је потребно национално, косовско освешћивање српског народа, може да се закључи на сваком месту, у свакој прилици, на пример обичном анкетом на улици или ослушкивањем шта народ говори у било којој установи, предузећу, у најобичнијем разговору познаника. Закључак је један – у најширим народним слојевима присутно је огромно непознавање основних истина, почев од историјских, преко религијских до политичких. Патриотска свест постоји, али врло слабо утемељена на јасним аргументима и самим тим лабава, те је стога склона да прерасте у своју анационалну супротност или да се испољи на непримерен начин, супротан православном учењу. Постављамо питање – да ли неко намерно не жели да се бави националним (косовским) освешћивањем, или је то плод општег непознавања материје од стране одговорних чинилаца власти? Вероватно је у питању и једно и друго. Деценијско васпитање за живот без борбе за националне идеале, а за борбу за задовољавање нагона створило је генерације без икакве свести о националном идентитету и без жеље да нешто конкретно ураде за добробит припадника свог рода који је у невољи. Тек понеког интересује српско национално питање данас и тек понеко је способан да препозна решење наших садашњих проблема – углавном су то литургијски верујући људи, који на верским темељима сагледавају живот и свет око себе, па и национално (косовско) питање. А њих је најмање, можда неколико процената. Остали су оријентисани искључиво ка материјалним вредностима, чему прилагођавају не само оно време које им је дато за то, већ и оно слободно, које би могли да утроше на нешто друго. Како је у народу, тако је и у политичкој елити коју је управо народ изнедрио.

ДУХОВНА ОКУПАЦИЈА

Српски народ је окупиран изнутра, и то од 1945. године, а та унутрашња духовна окупација је много озбиљнија од физичке (политичке и војне). Човек јаког духа слободан је и у тамници, а човек окупираног духа утамничен је на слободи. Ово друго је данас дефиниција српског човека. Духовна окупација се најпре огледа у погрешном тумачењу појма слободе. Та реч никада није изговарана више него данас, а никад није било неслободнијих Срба. Реч „слобода“ је постала синоним за грех сваке врсте, све под видом ослобођења од „застарелих, немодерних и ненапредних“ идеја које „спутавају“ личност у њеним намерама да достигне више нивое среће. У застареле идеје ти „модерни“ и „напредни“ теоретичари „слободе“ сврставају и националне (читај косовске) идеале и хришћанску визију света, на којој су ти идеали и формирани, пошто им такви идеали сметају. А сметају им јер досадно утичу на оне остатке савести која још није успавана и која, као траг Божји у човеку, опомиње на будност и опрез у спровођењу идеала „слободе“. И данас се у Србима одвија борба која постоји од када постоји свет и човек у њему – борба између добра и зла, између идеала праве и лажне слободе, која се рефлектује и на актуелно национално (косовско) питање.

МЕДИЈИ КАО СРЕДСТВО ШИРЕЊА АНАЦИОНАЛНОГ ДУХА

Кључну улогу у формирању било каквог погледа на свет у данашњем времену имају медији, па и у процесу националног (косовског) освешћивања Срба. Да је здраве свести у одговорним круговима, медији би се тиме заиста и бавили. Али није тако, медији се баве свиме, само не националним (косовским) васпитањем. Ако је велики део народа, укључујући и политичку елиту, владајућу и опозициону, стекао своје васпитање у комунистичком систему који је фаворизовао идеале лажне слободе, логично је да су и они који данас управљају српском медијском сценом истих таквих погледа на свет, надограђени демократском мондијалистичком идеологијом, такође утемељеном на лажној слободи. Они одређују каква ће слика доћи у наше телевизоре, како ћемо да мислимо и живимо, на шта ћемо да трошимо време и новац. Њихова је одлука какве ће се серије и филмови снимати, ко ће бити гост у политичким емисијама, на које теме ће се разговарати и на који начин ће се презентовати горућа политичка, економска и друштвена питања, па и питање борбе за очување Косова и Метохије у границама Србије. Коначно, одлука таквих је да се народу не објашњава прави смисао борбе за Косово и Метохију, који би подразумевао дубље улажење у суштину проблема и његово сагледавање са историјског, верског па онда и са политичког становишта. Њихова је одлука да се не снимају садржаји који би осветлили косовско питање са хришћанског аспекта, њихова је одлука да уопште верски садржаји буду заступљени у минималном обиму и у непримереним терминима. Неки од њих то раде намерно, знајући добро да се народу не сме дати могућност да се хришћански и национално (читај косовски) образује јер би то значило и крај њихових анационалних идеала. Њима Космет представља баласт кога се што пре треба ослободити зарад „срећније и богатије“ будућности у „модерном“ свету. Заслепљени туђинским духом, неки и финансирани новцем моћних центара који навијају за оне који отимају Косово и Метохију, они напросто забрањују освешћивање народа. На другој страни, неки потпуно несвесно занемарују такву тематику, мислећи да то и није толико битно и да су други садржаји много важнији, рецимо забавни програм, богат примитивизмом сваке врсте, који доноси новац. Било да су једни или други у питању, резултат је исти, поражавајући по српску националну (косовску) мисао – резултат је национално необразован народ, посебно омладина којој се ускраћује право да сазна нешто више о свом идентитету, а намеће јој се мноштво садржаја који шире ону идеологију лажне слободе на којој су васпитавани и њихови родитељи, у савременом добу много погубнију по духовно здравље него тада.

Овакво духовно стање нације највише одговара нашим противницима, јер је познато да сва сила овога света не може ништа човеку који зна за шта се бори и који је спреман да поднесе сваку жртву за остварење својих идеала. У српској историји има много примера који сведоче о преимућству духа над силом, који би могли да надахну и савремене генерације, о борби која није увек оружана већ се много пута води на пољу културе и духовности. Али савремене генерације нису упознате са тим примерима, напротив, под утицајем медија окренуте су ка сасвим другачијим идеалима, од којих нема користи у данашњој борби за очување Косова и Метохије. Тако духовно обезглављени, постајемо лака мета, што противници обилато користе.

И овако тешка ситуација има излаз, али је до њега тешко да се дође. Најбоље би било када би се појавила личност или групација којој би било јасно како можемо да победимо, али је то у данашњим условима мало вероватно, поготово ако знамо да су они који су се на речима највише залагали за решење косовског питања у српску корист, занемаривали национално (косовско) освешћивање народа док су били на власти, понашајући се потпуно исто као и они који су их наследили. Друго решење захтева више времена и стрпљења, а оно се састоји у васпитавању нових генерација омладине, смене која ће да преокрене догађаје на српску страну. У том послу, без помоћи окупираних медија, највећу одговорност има школа, чији је задатак да младим људима пренесе она знања која ће им користити у борби за Косово и Метохију и остварење оних идеала који су надахњивали њихове свете претке, а на спасење душа.