Читање Мемоара Проте Матије, представља смену радости и туге. Радост долази од сазнања новог, лакоће и ведрине његове приче, зачињене благим хумором, редовно на свој рачун. Уз то иде и добродушност за којом у превратним временима има много више потребе него обично. Често се појављује невоља са мирењем сукобљених појединаца или група и прота ту спонтано наступа као градитељ мира. „Ја виде како зло и пропаст хоће да буде... Рекао бих да нисам отрчао но одлетео к Карађорђу све кажем шта је и каква ће несрећа за све нас отуда произићи, а и сам сам видео где се војска колеба и паради... Потрчасмо молити и Стеву отурисмо те побеже, а он крџалику довати да га убије, а Стева се умеша у војску и тако се спасе.» Од познате еванђелске Беседе на гори у њега је највише уткано „Блажени миротворци, јако синове Божји нарекутсја“.
Туга долази из сазнања како се текст од неких две стотине страница брзо „топи“, непрочитани део књиге се тањи и наговештава близина краја. Српска земља тада није имала позванијег, ученијег способнијег и вештијег да опише оно што се дешавало велике и јединствене 1804. године, а што је он и градио и описивао. Збир таквих и толиких својстава тешко је наћи у једној особи.
Утешно је што свако ново читање даје могућност уочавања недовољно запаженог детаља који може бити од користи. Недостаје критичко издање у историјском погледу попут оног филолошког које се недавно појавило. Оно би допринело пуном вредновању и доживљају Протиног дела, јер су многи важни моменти саопштени на местима у спису где промакну незапажени. Да се доврши оно што је Владимир Ћоровић само започео у своме издању.
Са песмом Филипа Вишњића „Почетак буне на дахије“ списима Вука Караџића првобитно објављеним у његовом календару „Даница“ и „Мемоари“ Проте Матије спадају у остварења преко којих се стичу прва знања о устанку још током општег школовања. Остала дела се користе тек касније током стручног усавршавања оних који се определе за тај позив.
Сведочења ова три савременика односе се углавном на збивања у западном делу устаничке државе јер су она одатле или пореклом или су током устанка везани за те области. Тако постоји очигледно одсуство „равнотеже“ кад су у питању знања о догађајима на западу и истоку српске земље.
Околности настанка Протиних Мемоара нису познате ни његовом сину као најближем сроднику и највише заслужном за његово штампање. Са доста разлога, почетак се ставља у ране тридесете године тога века, кад је прота после прележане болести пензионисан. То се изводи на основу извесних детаља преко којих се поуздано може дати доња и горња граница рада. Писање је сигурно започето пре 1831. и трајало је и после 1837. О свом делу нерадо је говорио, што се од неких аутора тумачи као жеља за скривањем. Ово је само једна од могућности. Сигурно је да се прота колебао у погледу његовог објављивања. По речима сина, онај ко се чешће сретао са протом, у његовим сећањима није имао шта ново да нађе.
Као разборит човек, могао је Прота да зна колики је раскорак између онога што је написано и онога кроз шта су он и његови саборци прошли. Улогу игра и утисак да тада није било повољно писати о ономе што је већини било добро познато, а тешко је, скоро и немогуће, стављати се у положај потомака за које не постоји други начин сазнања, већ једино преко онога што је написано. Стога, оно што је рекао при сусрету са Вуком Караџићем може да буде искрено казано, а не само израз лажне скромности: „Имам понешто написано само као спомен деци, али ја не умем да пишем за труковање.“
Тад је од Вука чуо речи охрабрења: „Напишите Ви тако као што причате, а ако почнете учено писати, ништа неће ваљати!“. Сличне су онима које је својевремено чуо од аустријског граничара, скоро пола века раније, на самом почетку устанка. „Прођи се ти, човече, титула и политике. Ако ти њима политички пишеш, они ће теби политички одговорити, па нећеш знати где си, већ ти напиши онако како си мени казивао.“
Од три ваљевска кнеза - Илија Бирчанин, Никола Грбовић и Алекса Ненадовић - о последњем би се знало највише, и да није било протиних сећања. У тексту карловачког митрополита Стефана Стратимировића, који саставља по налогу бечке владе, о вођама устанка помињу се три имена из куће Ненадовића - посечени кнез Алекса, његов брат Јаков и син Матија, што довољно сведочи колики је углед породица имала. Једна од три водеће куће ваљевског краја пред устанак, Ненадовићи ће касније постати једна од водећих кућа целе државе. Насупрот томе, о Николи Грбовићу говори се сасвим кратко. Односно, он се само помиње код митрополита Стратимировића, Филипа Вишњића и Симе Милутиновића. Пошто се кућа Бирчанина одрекла кнежевског достојанства, она кроз даље ратовање се не помиње. Кнез Никола Грбовић са целом породицом делује кроз устанак, али оставља мало трагова о себи. Тако поменути спис митрополита Стратимировића као да има пророчки карактер, јер, према тексту посвећеном појединим вођама са почетка устанка, као да се одређује и њихово деловање током устанка. Поред Грбовића, то се односи и на Станоја Главаша, коме је такође митрополит Стратимировић посветио само неколико редова, а Прота га у својим сећањима спомиње само једном.
Обично се ово дело доживљава као целовит спис завршен вољом аутора, а не стицајем околности. У штампаним издањима ничим се не означава да је опис остао недовршен и да се објављује онако како је затечен у рукопису. Одговарајуће назнаке чине се и код недовршених дела далеко мање вредности од протиних мемоара. То је недовршен рад као недовршено сликарско платно, које је осликано само на једној четвртини намењеног простора. Од једне деценије устанка, овде су представљене само две и по године. Значи, само једна четвртина, односно само за казивање о устанку могла би настати још три оваква тома.
Спис је иза Проте остао у таквом облику да се бољој судбини могао надати једино захваљујући чињеници што је протин син Љуба био писац и издавач. Без тога, он би се, вероватно, пре загубио него што би угледао светло дана у виду штампане књиге. Па, и поред такве погодности, дело се појављује постепено. Најпре у листу „Шумадинка“ за 1856. објаљујусе делови под насловом „Рукописи проте Матије Ненадовића“, да би се тек после једанаест година појавила посебна књига као „Мемоари Проте Матије Ненадовића“. Био је то последњи моменат за објављивање овог дела, јер већ следеће године, услед онога што је кућу Ненадовића задесило после атентата на кнеза Михаила, када су њена два члана осуђена на смрт. То је тежак потрес за протиног сина, који се повлачи из јавног живота и део своје архиве, по сопственом признању, спаљује. У таквим условима, протина сећања, ако не би била спаљена, вероватно би остала необјављена.
Тако су Мемоари дело у чијем коначном обликовању учествују три генерације. За прву четвртину списа се може рећи да је кнез Алекса „коаутор“ дела, јер оно настаје на основу кнежевих казивања сину који у време очеве смрти има око 26 година. Затим се на протин недовршени рад надовезује старање његовог сина да га сачува и приреди за објављивање, што је срећно изведено скоро у последњи час.
И Прота и његов син могли су да ураде и више. Прота је очеву смрт дочекао у пуној снази и од онога што је уз оца видео и од њега чуо, могао је створити посебно дело. Слично се може рећи и за књижевника Љубомира Ненадовића. Могао се постарати да у спис унесе оно што је од оца чуо, а што је остало незаписано, јер у време објављивања дела преживелих учесника скоро да није било. Стиче се утисак да је Љуба више око дела радио из поштовања према оцу, него што је свестан значаја тог посла. Десило се да Протино дело, и поред свих предности које као аутор има, скоро да остаје на нивоу тополских казивача који су или неписмени или самоуки. Кад Прота није имао снаге да опише цео устанак, не чуди што они нису далеко одмакли од описа само прве године. Уосталом, тад код Срба не постоје обимна књижевна остварења.
Прота се може сматрати најсрећнијим човеком у време пред устанак. Син даровитог и разборитог кнеза Алексе на време је добио школовање уобичајено за оно доба, а затим је врло млад постао свештеник. „После видим како је то лепо бити попа“. Уз оца је наставио да савлађује школу живота и спрема се за вршење јавних послова. Отац му ставља до знања да то што је кнежев син може бити и ризично. „Слушаће те што си њихов попа и што си мој син. И кад што погрешиш, нико ти неће казати: Није тако. Али, сваки ће помислити.» Само захваљујући очевом угледу могао је он као млад, тек постављен свештеник да заводи ред у бранковинској цркви. „Тешко ми је до Бога било, јербо сам у Срему видео како се чиновно по црквама стоји, жене башка, а људи башка. То је исто и отац мој видио и гдекоји наш комшија, који су нам много помагали кад смо ред уводили, доказујући народу.»
Прота Матија није био ничији слуга у младости, као што је то случај са већином устаничких првака. Колико је познато, нико од личности из устанка није имао тако повољан животни пут. Сви остали су међусобно ближи и више слични него у односу на Проту. Одрастали су у тешким, па и најтежим условима и кроз живот су морали сами да се пробијају. Најбољи пример је за то личност самог вође устанка - Црног Ђорђа. Од оца није имао шта да наследи и упућен је на самог себе. Слично се може рећи и за Милана Обреновића и његовог полубрата Милоша, Јанка Катића, а потом и о већини осталих првака. О школовању нису могли да мисле ни они који су донекле у бољем положају.
Прота је своја сећања писао пред крај живота и није могао ни слутити да је своју „биографију“ добио већ у првим месецима устаника, августа 1804. Потекла је, по налогу Беча, из пера самог митрополита Стратимировића, да би читав век стајала одложена у архиву. „Не располаже великим знањем, али је ипак најученији од свију који су око њега. Његов морални карактер засад се показивао увек са најбоље стране. То је уљудан, скроман, свим добрим саветима приступачан и притом врло вредан човек. На почетку устанка био је поред свога стрица Јакова Стефановића, затим је отишао Ђорђу и осталим вођама и одржавао међу њима, било усмено, било писмено, сталну везу. Сва писма која се ма где шаљу, од њега су. Сви хумани и предусретљиви кораци приписују се овом човеку. Својом неуморном вредноћом и некористољубивом усрдношћу за опште ствари, стекао је и код вођа и код осталих нарочита уважења, јер се само по себи разуме да има великог утицаја на све“. Наставиће се... |
