Nad Memoarima Prote Matije

Čitanje Memoara Prote Matije, predstavlja smenu radosti i tuge. Radost dolazi od saznanja novog, lakoće i vedrine njegove priče, začinjene blagim humorom, redovno na svoj račun. Uz to ide i dobrodušnost za kojom u prevratnim vremenima ima mnogo više potrebe nego obično. Često se pojavljuje nevolja sa mirenjem sukobljenih pojedinaca ili grupa i prota tu spontano nastupa kao graditelj mira. „Ja vide kako zlo i propast hoće da bude... Rekao bih da nisam otrčao no odleteo k Karađorđu sve kažem šta je i kakva će nesreća za sve nas otuda proizići, a i sam sam video gde se vojska koleba i paradi... Potrčasmo moliti i Stevu oturismo te pobeže, a on krdžaliku dovati da ga ubije, a Steva se umeša u vojsku i tako se spase.» Od poznate evanđelske Besede na gori u njega je najviše utkano „Blaženi mirotvorci, jako sinove Božji narekutsja“.

Tuga dolazi iz saznanja kako se tekst od nekih dve stotine stranica brzo „topi“, nepročitani deo knjige se tanji i nagoveštava blizina kraja. Srpska zemlja tada nije imala pozvanijeg, učenijeg sposobnijeg i veštijeg da opiše ono što se dešavalo velike i jedinstvene 1804. godine, a što je on i gradio i opisivao. Zbir takvih i tolikih svojstava teško je naći u jednoj osobi.
Utešno je što svako novo čitanje daje mogućnost uočavanja nedovoljno zapaženog detalja koji može biti od koristi. Nedostaje kritičko izdanje u istorijskom pogledu poput onog filološkog koje se nedavno pojavilo. Ono bi doprinelo punom vrednovanju i doživljaju Protinog dela, jer su mnogi važni momenti saopšteni na mestima u spisu gde promaknu nezapaženi. Da se dovrši ono što je Vladimir Ćorović samo započeo u svome izdanju.

Sa pesmom Filipa Višnjića „Početak bune na dahije“ spisima Vuka Karadžića prvobitno objavljenim u njegovom kalendaru „Danica“ i „Memoari“ Prote Matije spadaju u ostvarenja preko kojih se stiču prva znanja o ustanku još tokom opšteg školovanja. Ostala dela se koriste tek kasnije tokom stručnog usavršavanja onih koji se opredele za taj poziv.
Svedočenja ova tri savremenika odnose se uglavnom na zbivanja u zapadnom delu ustaničke države jer su ona odatle ili poreklom ili su tokom ustanka vezani za te oblasti. Tako postoji očigledno odsustvo „ravnoteže“ kad su u pitanju znanja o događajima na zapadu i istoku srpske zemlje.
Okolnosti nastanka Protinih Memoara nisu poznate ni njegovom sinu kao najbližem srodniku i najviše zaslužnom za njegovo štampanje. Sa dosta razloga, početak se stavlja u rane tridesete godine toga veka, kad je prota posle preležane bolesti penzionisan. To se izvodi na osnovu izvesnih detalja preko kojih se pouzdano može dati donja i gornja granica rada. Pisanje je sigurno započeto pre 1831. i trajalo je i posle 1837. O svom delu nerado je govorio, što se od nekih autora tumači kao želja za skrivanjem. Ovo je samo jedna od mogućnosti. Sigurno je da se prota kolebao u pogledu njegovog objavljivanja. Po rečima sina, onaj ko se češće sretao sa protom, u njegovim sećanjima nije imao šta novo da nađe.
Kao razborit čovek, mogao je Prota da zna koliki je raskorak između onoga što je napisano i onoga kroz šta su on i njegovi saborci prošli. Ulogu igra i utisak da tada nije bilo povoljno pisati o onome što je većini bilo dobro poznato, a teško je, skoro i nemoguće, stavljati se u položaj potomaka za koje ne postoji drugi način saznanja, već jedino preko onoga što je napisano. Stoga, ono što je rekao pri susretu sa Vukom Karadžićem može da bude iskreno kazano, a ne samo izraz lažne skromnosti: „Imam ponešto napisano samo kao spomen deci, ali ja ne umem da pišem za trukovanje.“
Tad je od Vuka čuo reči ohrabrenja: „Napišite Vi tako kao što pričate, a ako počnete učeno pisati, ništa neće valjati!“. Slične su onima koje je svojevremeno čuo od austrijskog graničara, skoro pola veka ranije, na samom početku ustanka. „Prođi se ti, čoveče, titula i politike. Ako ti njima politički pišeš, oni će tebi politički odgovoriti, pa nećeš znati gde si, već ti napiši onako kako si meni kazivao.“
Od tri valjevska kneza - Ilija Birčanin, Nikola Grbović i Aleksa Nenadović - o poslednjem bi se znalo najviše, i da nije bilo protinih sećanja. U tekstu karlovačkog mitropolita Stefana Stratimirovića, koji sastavlja po nalogu bečke vlade, o vođama ustanka pominju se tri imena iz kuće Nenadovića - posečeni knez Aleksa, njegov brat Jakov i sin Matija, što dovoljno svedoči koliki je ugled porodica imala. Jedna od tri vodeće kuće valjevskog kraja pred ustanak, Nenadovići će kasnije postati jedna od vodećih kuća cele države. Nasuprot tome, o Nikoli Grboviću govori se sasvim kratko. Odnosno, on se samo pominje kod mitropolita Stratimirovića, Filipa Višnjića i Sime Milutinovića. Pošto se kuća Birčanina odrekla kneževskog dostojanstva, ona kroz dalje ratovanje se ne pominje. Knez Nikola Grbović sa celom porodicom deluje kroz ustanak, ali ostavlja malo tragova o sebi. Tako pomenuti spis mitropolita Stratimirovića kao da ima proročki karakter, jer, prema tekstu posvećenom pojedinim vođama sa početka ustanka, kao da se određuje i njihovo delovanje tokom ustanka. Pored Grbovića, to se odnosi i na Stanoja Glavaša, kome je takođe mitropolit Stratimirović posvetio samo nekoliko redova, a Prota ga u svojim sećanjima spominje samo jednom.
Obično se ovo delo doživljava kao celovit spis završen voljom autora, a ne sticajem okolnosti. U štampanim izdanjima ničim se ne označava da je opis ostao nedovršen i da se objavljuje onako kako je zatečen u rukopisu. Odgovarajuće naznake čine se i kod nedovršenih dela daleko manje vrednosti od protinih memoara. To je nedovršen rad kao nedovršeno slikarsko platno, koje je oslikano samo na jednoj četvrtini namenjenog prostora. Od jedne decenije ustanka, ovde su predstavljene samo dve i po godine. Znači, samo jedna četvrtina, odnosno samo za kazivanje o ustanku mogla bi nastati još tri ovakva toma.
Spis je iza Prote ostao u takvom obliku da se boljoj sudbini mogao nadati jedino zahvaljujući činjenici što je protin sin Ljuba bio pisac i izdavač. Bez toga, on bi se, verovatno, pre zagubio nego što bi ugledao svetlo dana u vidu štampane knjige. Pa, i pored takve pogodnosti, delo se pojavljuje postepeno. Najpre u listu „Šumadinka“ za 1856. objaljujuse delovi pod naslovom „Rukopisi prote Matije Nenadovića“, da bi se tek posle jedanaest godina pojavila posebna knjiga kao „Memoari Prote Matije Nenadovića“. Bio je to poslednji momenat za objavljivanje ovog dela, jer već sledeće godine, usled onoga što je kuću Nenadovića zadesilo posle atentata na kneza Mihaila, kada su njena dva člana osuđena na smrt. To je težak potres za protinog sina, koji se povlači iz javnog života i deo svoje arhive, po sopstvenom priznanju, spaljuje. U takvim uslovima, protina sećanja, ako ne bi bila spaljena, verovatno bi ostala neobjavljena.
Tako su Memoari delo u čijem konačnom oblikovanju učestvuju tri generacije. Za prvu četvrtinu spisa se može reći da je knez Aleksa „koautor“ dela, jer ono nastaje na osnovu kneževih kazivanja sinu koji u vreme očeve smrti ima oko 26 godina. Zatim se na protin nedovršeni rad nadovezuje staranje njegovog sina da ga sačuva i priredi za objavljivanje, što je srećno izvedeno skoro u poslednji čas.
I Prota i njegov sin mogli su da urade i više. Prota je očevu smrt dočekao u punoj snazi i od onoga što je uz oca video i od njega čuo, mogao je stvoriti posebno delo. Slično se može reći i za književnika Ljubomira Nenadovića. Mogao se postarati da u spis unese ono što je od oca čuo, a što je ostalo nezapisano, jer u vreme objavljivanja dela preživelih učesnika skoro da nije bilo. Stiče se utisak da je Ljuba više oko dela radio iz poštovanja prema ocu, nego što je svestan značaja tog posla. Desilo se da Protino delo, i pored svih prednosti koje kao autor ima, skoro da ostaje na nivou topolskih kazivača koji su ili nepismeni ili samouki. Kad Prota nije imao snage da opiše ceo ustanak, ne čudi što oni nisu daleko odmakli od opisa samo prve godine. Uostalom, tad kod Srba ne postoje obimna književna ostvarenja.
Prota se može smatrati najsrećnijim čovekom u vreme pred ustanak. Sin darovitog i razboritog kneza Alekse na vreme je dobio školovanje uobičajeno za ono doba, a zatim je vrlo mlad postao sveštenik. „Posle vidim kako je to lepo biti popa“. Uz oca je nastavio da savlađuje školu života i sprema se za vršenje javnih poslova. Otac mu stavlja do znanja da to što je knežev sin može biti i rizično. „Slušaće te što si njihov popa i što si moj sin. I kad što pogrešiš, niko ti neće kazati: Nije tako. Ali, svaki će pomisliti.» Samo zahvaljujući očevom ugledu mogao je on kao mlad, tek postavljen sveštenik da zavodi red u brankovinskoj crkvi. „Teško mi je do Boga bilo, jerbo sam u Sremu video kako se činovno po crkvama stoji, žene baška, a ljudi baška. To je isto i otac moj vidio i gdekoji naš komšija, koji su nam mnogo pomagali kad smo red uvodili, dokazujući narodu.»
Prota Matija nije bio ničiji sluga u mladosti, kao što je to slučaj sa većinom ustaničkih prvaka. Koliko je poznato, niko od ličnosti iz ustanka nije imao tako povoljan životni put. Svi ostali su međusobno bliži i više slični nego u odnosu na Protu. Odrastali su u teškim, pa i najtežim uslovima i kroz život su morali sami da se probijaju. Najbolji primer je za to ličnost samog vođe ustanka - Crnog Đorđa. Od oca nije imao šta da nasledi i upućen je na samog sebe. Slično se može reći i za Milana Obrenovića i njegovog polubrata Miloša, Janka Katića, a potom i o većini ostalih prvaka. O školovanju nisu mogli da misle ni oni koji su donekle u boljem položaju.
Prota je svoja sećanja pisao pred kraj života i nije mogao ni slutiti da je svoju „biografiju“ dobio već u prvim mesecima ustanika, avgusta 1804. Potekla je, po nalogu Beča, iz pera samog mitropolita Stratimirovića, da bi čitav vek stajala odložena u arhivu. „Ne raspolaže velikim znanjem, ali je ipak najučeniji od sviju koji su oko njega. Njegov moralni karakter zasad se pokazivao uvek sa najbolje strane. To je uljudan, skroman, svim dobrim savetima pristupačan i pritom vrlo vredan čovek. Na početku ustanka bio je pored svoga strica Jakova Stefanovića, zatim je otišao Đorđu i ostalim vođama i održavao među njima, bilo usmeno, bilo pismeno, stalnu vezu. Sva pisma koja se ma gde šalju, od njega su. Svi humani i predusretljivi koraci pripisuju se ovom čoveku. Svojom neumornom vrednoćom i nekoristoljubivom usrdnošću za opšte stvari, stekao je i kod vođa i kod ostalih naročita uvaženja, jer se samo po sebi razume da ima velikog uticaja na sve“.

Nastaviće se...