Законодавац је у Закону о свјетковању вјерских празника прописао новчану казну за одговорна лица у предузећу, установи, другом правном лицу, државном органу и предузетнику који запосленом не обезбиједи плаћено одсуство за свјетковање вјерских празника.1 Није нам познато да је, за 15 година важења овог закона, некоме изречена новчана казна због кршења овог закона, што може, а и не мора много да значи. Само се на Васкрс ове године могло видјети, а и лично смо се увјерили, колико је радника у области трговине и малопродаје – припадника православне вјероисповијести – морало да ради на тај највећи хришћански празник.
Да не говоримо да Закон о планирању и уређењу простора2 не третира на прави начин духовне потребе грађана као један од референтних услова приликом планирања и уређења простора.
Већ година уназад јављали су се проблеми приликом регулисања пензионог и здравственог осигурања свештеника и вјерских службеника, не само због тога што државна власт у том погледу није поштовала своје обавезе, него и због тога што фондови нису прихватали уплате од управа православних манастира и црквених општина. О третману црквених и других вјерских великодостојника, као и о непримјереном мијешању државних органа у унутрашња питања Православне Цркве у Црној Гори, најбоље свједочи чл. 2. Правилника о утврђивању основица за пензијско и инвалидско осигурање за свештенике и вјерске службенике, којим је прописано да се „основице осигурања за обрачунавање и плаћање доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за осигуранике из чл. 1. овог правилника (свештенике и вјерске службенике – прим. В. Џ.), утврђују се према стручној спреми, и то: поглаварима православних цркава, надбискупу барском и примасу српском, бискупу которском и предсједнику Исламске вјерске заједнице у Републици Црној Гори у висини од 2,5 просјечних зарада у Републици у претходној календарској години“.3 Државни орган, тј. Министарство рада и социјалног старања је, игноришући чињеницу да о томе ко представља Православну Цркву на једном простору одлучује Црква, а не држава или било каква друга власт, констатовало да у Црној Гори постоји неколико православних цркава и неколико њихових поглавара, при чему је избегло да их титуларно именује, пошто је већ на волшебан начин утврдило да они постоје. При томе, тачним навођењем вјерских титула поменути су великодстојници Римокатоличке цркве и Исламске заједнице. При том, исти државни орган у потпуности игнорише чињеницу да у Црној Гори постоји и Епархија будимљанско-никшићка са својим епископом, чиме је прекршена обавеза државне власти да поштује право цркава и вјерских заједница на самосталну унутрашњу организацију. Наведени правилник је дискриминаторан и због тога што игнорише и чињеницу да у Црној Гори постоје и тзв. мале вјерске заједнице које имају своје вјерске службенике, предсједнике и пасторе (Хришћанска адвентистичка црква, Хришћанска евангелистичка црква, Јеховини свједоци итсл.). Оне у Црној Гори имају статус правних лица.
Сумирајући резултате овог уставно-правног модела регулисања (како односа између цркава и вјерских заједница и државе, тако и положаја и права цркава и вјерских заједница у држави), посебно ако се упореди са моделима у савременим европским државама, може се констатовати да он није правно квалитетан и прихватљив, те да је неопходно приступити његовој системској и квалитативној промјени.
Не смије се губити из вида да је, прије свега, друштвени, а потом и правни положај цркава и вјерских заједница у свакој држави веома комплексан и вишеслојан, пошто је ширина дјеловања цркава и вјерских заједница у једној држави и друштву ограничена не само њеним уставом и законима, него и ратификованим међународним документима и уговорима. Усудио бих се да констатујем да су идеје о томе да се једним законом или једним уговором може ријешити правни положај цркава и вјерских заједница, ретроградне и понижавајуће за сваку цркву и вјерску заједницу. Закони једне државе важе за све њене грађане. Грађани истовремено као вјерници по слободној вољи могу припадати и црквама и вјерским заједницама. Закони у једној држави дјелују erga omnes. Правно је недопустиво и логични неприхватљиво да се на цркве и вјерске заједнице, као правно признате заједнице грађана, односи само један закон о правном положају вјерских заједница. Ово неминовно упућује на закључак да се правни положај цркава и вјерских заједница не може ријешити једним законом о њиховом положају или истовјетним типским уговорима које би државна власт потписала са легитимним представницима сваке односне цркве и вјерске заједнице, и који би заправо регулисали све оно што регулише и закон, али на другачији начин (сагласношћу воља уговорних страна умјесто једнострано изражене воље законодавца). Још је недопустивије да закон о правном положају цркава и вјерских заједница прописује једно, а да остало законодавство не буде усклађено са одредбама тога закона. У Црној Гори би, чак и када би био усвојен најбољи и најдемократскији закон о правном положају цркава и вјерских заједница, управо дошли у такву ситуацију. У том случају, неопходно би било приступити измијени осталог законодавства, или би закон о правном положају цркава и вјерских заједница био непримјенљив.
Поставља се питање: који су задаци нормативе о црквама и вјерским заједницама? Наглашавам да под том нормативом подразумијевам норме из устава и свих закона које се тичу слободе вјероисповијести и положаја и живота цркава и вјерских заједница у једној држави.
Прије свега, закон којим државна власт регулише правни положај цркава и вјерских заједница, представља израз само једне воље, и то воље државне власти. На тај начин се суштински доводи у питање суштина начела одвојености државе од цркава и вјерских заједница. Рјешавање узајамних односа Цркве и државе, али и других вјерских заједница и државе, уговором представља бољи, прихватљивији и правно логичнији модел.
Уколико се државна власт, као она која се налази у позицији супрематије на својој територији, одлучи да правни положај цркава и вјерских заједница регулише законом, онда задатак тих норми може да буде, уколико је то интерес законодавца, и у функцији омогућавања кршења начела одвојености цркава и вјерских заједница од државе, нарушавања аутономије цркава и вјерских заједница кроз мијешање државне власти у њихова унутрашња питања, онемогућавања извођења реституције имовине која је одузета за вријеме недемократског комунистичког режима, спрјечавања увођења вјерске наставе у факултативном облику у школама и предшколским установама, спрјечавања увођења службе војних, болничких и затворских свештеника итсл. Уосталом, то је деценијама и била функција два комунистичка закона о правном положају цркава и вјерских заједница.
Најбољи примјер модерног и прихватљивог дефинисања задатака једног закона о црквама и вјерским заједницама налази се у чл. 1. украјинског Закона о слободи савјести и вјерским организацијама. У наведеном члану се, између осталог, дефинише да је задатак тог закона „да одреди обавезе државе према вјерским организацијама, да превлада негативне посљедице државне политике према вјери и цркви и да гарантује повољне услове развоја јавног морала и хуманизма, грађанског разумијевања, сарадње међу људима, независно од њиховог погледа на свијет или вјеру“.
Поставља се питање смисла једног закона о правном положају цркава и вјерских заједница уколико најмоћнији човјек у Црној Гори и носилац веома важне државне функције јавно (пр)оцијени „да није реално да у Црној Гори постоји једна Православна Црква“4 те „да ће СПЦ и убудуће имати своје организационе дјелове у Црној Гори као што их има и у Америци и Аустралији“.5
Поред постојеће и веома тешко премостиве препреке кроз атеистички дух многих закона, не могу да прескочим чињеницу да је Влада Црне Горе највећи носилац законске иницијативе. Скоро сви закони се припремају у министарствима, а предлози, примједбе и сугестије из јавних расправа, како се показало у пракси, остају мртво слово на папиру, као и амандмани опозиционих странака у парламенту. Вриједило би погледати колико је, и да ли је уопште, у Скупштини Црне Горе од увођења вишестраначја усвојен закон који није предложила Влада, али и проценат усвојених амандмана које је у истом периоду предложила парламентарна опозиција.
Вриједно је напоменути да је босански Закон о слободи вјере од 2004. г. неколико година припремало Међурелигијско вијеће Босне и Херцеговине у сарадњи са бројним стручњацима из различитих области. Њихови предлози су усаглашавани са надлежним министартвом, и тек су након тога ушли у јавну расправу и процедуру усвајања. И тај закон, иако у себи садржи и промовише дух поштовања према црквама и вјерским заједницама, као и дијалога између државе и цркава и вјерских заједница, има бројних недостатака. Посебан и највећи недостатак тога закона је у томе што нема ниједну казнену одребу, тј. не прописује никакве санкције за дјела која прописује као забрањена (напади и увриједе вјерских службеника; напади и оштећења вјерских објеката или друге имовине цркава и вјерских заједница; омаловажавање или изгругивање било које вјере; јавна употреба симбола, знамења, атрибута и назива цркве или вјерске заједнице без сагласности надлежне власти цркве или вјерске заједнице; оснивање удружења вјерских службеника или вјерника без одобрења надлежне власти цркве или вјерске заједнице. Једино је, и то по одредбама другог кривичног закона, санкционисано дјело изазивања и распиривања вјерске мржње). У праву се веома често поставља питање смисла и значења правне норме без санкције за њеног прекршиоца. Посебно је интересантан Закон о вјерама Бугарске од 2002. године, који је, кроз четири члана, нормирао административне и казнене одредбе за кршење норми из тога закона. Бугарски закон о вјерама је веома користан за проучавање и примјену у Црној Гори.
Постоје и друге примједбе начелне природе за скоро све модерне законе о правном положају цркава и вјерских заједница. Сви закони о правном положају цркава и вјерских заједница нормирају слободу вјероисповијести, и то углавном на начин како је већ зајемчена у уставима. Иако такав приступ није штетан, ипак се не може правно оправдати потврђивање једног људског права нормираног у уставу као акту најјаче правне снаге, законом као актом слабије правне снаге.
Сматрам да класификовање и прављење подјеле на традиционалне цркве и вјерске заједнице са једне и нове вјерске заједнице са друге стране само доприносе стварању искривљене слике о дискриминацији, а из таквог традиционалне цркве и вјерске заједнице не извлаче никакве посебне привилегије. Отуда такве подјеле цркава и вјерских заједница додатно оптерећују нормативни текст. Такви подаци могу да се налазе у државним регистрима цркава и вјерских заједница. Од подјела цркава и вјерских заједница већи значај би имало поглавље са казненим одредбама.
У условима који су веома проблематични у Црној Гори, с обзиром да је једна мала група бивших свештеника у нерегуларним условима и погрешном примјеном закона добила статус правног лица под називом тзв. ЦПЦ, не смије се губити из вида да њихови представници изражавају наду да тзв. ЦПЦ „кад већ није нашла мјесто у Уставу нађе своје мјесто у новом Закону о правном положају цркава и вјерских заједница у Црној Гори, чија припрема и усвајање неминовно мора доћи на дневни ред“.6 У том правцу је већ одавно почела медијско-логистичка припрема намјене тога закона, тј. изношења става и потребе да је њиме „неопходно обуздати Српску Цркву у Црној Гори“7 што би у слободном преводу могло да значи да је треба лишити правног субјективитета, идентитета, имовине, богословске школе и њене свештене мисије. ЗАКЉУЧАК
Доношење или потписивање будућег правног акта о правном положају цркава и вјерских заједница у Црној Гори унапријед је оптерећено бројним неријешеним питањима и проблемима. Посебно питање будућег правног акта о статусу цркава и вјерских заједница биће питање рјешења правног статуса и назива тзв. ЦПЦ. Чињеница је да је држава дужна да поштује право сваког грађанина на слободу вјероисповијести и слободу религиозног удруживања. Међутим, ниједна новооснована вјерска заједница не може без сагласности постојеће цркве или вјерске заједнице узимати вјерско учење, пуни или дио назива, симболе и атрибуте. Отуда се питање сљедбеника бившег свештеника Мираша Дедеића правно може ријешити тако што ће се најприје констатовати грешка надлежног органа, поништити издато увјерење цетињског Одјељења безбједности од 17. јануара 2000. године, а потом и пререгистрацијом и промјеном назива њихове организације (као могући и за њих сасвим прихватљив службени назив видим – „Вјерска заједница Црногорска хришћанска црква“, пошто су се једно вријеме називали „Вјерска заједница православнијех Црногорацах“). Државна власт не смије губити из вида чињеницу да се вјерске заједнице не стварају и у животу не одржавају различитим политичким, правним и финансијским „медикаментима и инјекцијама“ режима.
Сматрам да Епископски савјет Православне Цркве у Црној Гори са цјелокупним свештенством, монаштвом и вјерним народом, али и двије дијецезе Римокатоличке цркве у Црној Гори и Исламска заједница Црне Горе имају много разлога да заузму јасан и јединствен став да се питање односа између државе Црне Горе и сваке појединачне цркве и вјерске заједнице, као и питање правног положаја цркава и вјерских заједница ријеши истовјетним уговорима који би од стране Владе Црне Горе били потписани са легитимним представницима сваке цркве и вјерске заједнице у Црној Гори. Уговори ни у ком случају не би смјели да представљају једнострани израз воље било државе било цркава и вјерских заједница, пошто би се то противило природи уговорног односа. Садржај уговора би припремала посебна мјешовита комисија у коју би ушли правни експерти, представници Владе и представници легитимних цркава и вјерских заједница.
Садржајем тих уговора црквама и вјерским заједницама би се морало признати право јавности, тј. вратити им јавно-правна овлашћења која су им укинута 1945. године, што би значило да оне престају да буду грађанско-правна лица попут ловачких удружења и спортских клубова, него би постале sui generis институције у држави. Уговор би морао да поштује правни субјективитет и идентитет сваке цркве и вјерске заједнице, али и све оно што слобода вјероисповијести подразумијева у друштву и државама на основу међународних докумената о људским правима (право на вјерску наставу, вјерску службу у војсци, затворима, болницама, реституцију имовине, неповриједивост богослужбеног мјеста итсл.). Након припреме, потписивања и ратификовања уговора, држава би била дужна да, опет у сарадњи са експертима и представницима легитимних цркава и вјерских заједница, у разумном року обезбиједи измјене донијетих закона и њихово уподобљавање духу и одредбама потписаних уговора, као и да обезбиједи досљедну примјену свих одредаба уговора и закона у духу правне државе и владавине права.
Доношење закона или потписивање уговора без измјене постојећег законодавства само би још више унијело забуну и доводило до нових понижења цркава и вјерских заједница, али и кршења права на слободу вјероисповијести како грађана тако и свештеника и вјерских службеника који су, такође, грађани у држави, што се веома често превиђа и заборавља. ФУСНОТЕ: 1. чл. 5 Закона о светковању вјерских празника, ''Службени лист Републике Црне Горе'', бр. 56/93, 27/94
2. Закон о планирању и уређењу простора, ''Службени лист Републике Црне Горе'', бр. 28/05
3. чл. 2. Правилника о утврђивању основица за пензијско и инвалидско осигурање за свештенике и вјерске службенике, ''Службени лист Републике Црне Горе'', бр. 34/04
4. Интервју Мила Ђукановића, ''Било би добро, али није реално'', ''Вијести'', 19. 5. 2007.г.
5. Интервју Мила Ђукановића, ''Не слажем се са Светом и Филипом'', ''Дан'', 19. 5. 2007.г.
6. Н. Аџић: ''ЦПЦ изгубила битку да уђе у устав'', ''Вијести'', 10. 4. 2007.г.
7. Текст без аутора, ''Дистанцирање државе од СПЦ'', ''Република'', 17. 1. 2005.г. |
