Свет књиге

ДЕЛО ЈОСИФА, ТРОНОШЦА

ЈОСИФ ТРОНОШАЦ: ТРОНОШКИ РОДОСЛОВ, ПРЕВЕО ПРОФ. ДР Д. ПРОТИЋ, ШАБАЦ, 2008.

Светло дана је угледао дуго ишчекивани превод Троношког родослова, дела које је у знатној мери утицало на домаће историчаре друге половине 19. века и почетка 20. века приликом излагања о историјским догађајима српског Средњег века. Дело аутора који се потписао као Јосиф Троношац, први је објавио др Јанко Шафарик у Гласнику Друштва српске словесности (1852), редиговао Милош Милојевић у Гласнику српског ученог друштва (1872), и коначно, учинио доступним у преводу – др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду (2008). Сада су међу корицама исте књиге објављени текст Родослова на црквенословенском и његов превод, заједно са пратећим текстовима.

У 19. веку историчаре је посебно занимало излагање о светом краљу Драгутину Немањићу, на чијим територијама почиње обнова српске државности под династијама Карађорђевића и Обреновића. И данашње историографе надахњује Троношчево излагање о појединим личностима и догађајима. Троношки родослов је нестао у вихору 2. светског рата, али се понеки листић може наћи у рукописној заоставштини др Јанка Шафарика.

Текст Троношког родослова (у оригиналу: Родословље српско) одаје писца ерудиту, који веома добро познаје српски Средњи век. Писац Родослова је најпоузданији када користи црквене изворе (Доментијан, Теодосије, свети Данило Други Пећки, белешке преписивача) и Хиландарску хрисовуљу светог цара Уроша. Његово излагање је мање поуздано кааа се ослања на народну традицију, Хронике грофа Ђорђа Бранковића, Орбинијево Краљевство Словена, или позне родослове (попут Шафариковог). Након спајања више извора у јединствено дело, Троношац је податке које су недостајали у познатим изворима, покушао да допуни сопственим расуђивањем, што није увек давало добре резултате. Његово излагање дотиче се тема којих не налазимо у другим доступним изворима, као што су: рударство у доба св. краља Уроша Првог, задужбинарство чланова породице св. краља Драгутина, убруси нађени крај моштију св. цара Уроша, број „равд“ на телу св. кнеза Лазара, учешће Захумца Радича у косовском боју итд. Да би летопишчево излагање могло да се користи у историјске сврхе, др Јанко Шафарик је, у штампаном издању Родослова, одвојио заградама своје напомене од основног текста. Посматрано из савременог угла, Јосиф Троношац је остварио дело препознатљивог стила и аутентичне снаге, с местимичним елементима благог хумора, што је дало извесну било свежину приповедања. Дело је разумљиво не само српском читаоцу 19. века, него и љубитељима књижевности 21. века.

Др Ђорђе Т. Вуковић

СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ И ПРЕТЕЧА ГОСПОДЊИ

СВЕТИГОРА – НОВОСТИ, ЦЕТИЊЕ – БЕОГРАД, 2009, 160 СТРАНА

Ново издање Светигоре, Издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске и компаније Новости књига Свети Јован Крститељ и претеча Господњи представљена је у Београду уочи празника овог светитеља. О књизи су говорили Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско- приморски Амфилохије, Александар Бацковић, директор издавачке делатности Новости и Мирко Тољић, декан Академије уметности у Требињу.

Монографија „Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи“ штампана је у тврдом повезу на луксузној хартији, а богато је илустрована фотографијама, мапама, цртежима у боји. Штампана је у тиражу од чак 50 хиљада примерака. Предговор је написао Митрополит Амфилохије, а књигу су уредиле Весна Никчевић и Весна Тодоровић са сарадницима. Ово дело, јединствено по својој концепцији и садржају, Митрополит Амфилохије је назвао плетеницом или шареницом, и упоредио га са великим зрелим, гроздом са мноштвом слатких зрна.

Према речима Високопреосвећеног Митрополита, аутора предговора овом делу, књига „Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи“ није само житије светитеља, већ и историја са подацима о путевима његовог светачког култа који се поштује на Истоку и Западу. Говорећи о личности светитеља који је припремио путеве Господње и нову историју човечанства, о личности бескрајног смирења, Митрополит је истакао да је празник Сабора светог Јована Крститеља прави тренутак да се објави књига богатих записа и предања везаних за почетак историје хришћанства.

У предговору под насловом Глас вапијућег у пустињи, уз подсећање да је Свети Јован највећи од жене рођени, Митрополит пише: „Свети Јован једна је од најчешћих крсних слава у Срба и њему је у нашим земљама посвећено или било посвећено преко 300 цркава и манастира. Име Крститељево, у својим различитим облицима веома заступљено у нашем народу, чује се често у кратким народним молитвама и заклетвама особито везаним за крштење и кумство, некада тако поштовано у нашем народу, које је веома доприносило и свенародној слози, будући да се међу окумљеним породицама ништа зло није смјело дешавати ... Али, као што је константа светојовањског култа у нашем народу било страдање, када треба и до саме смрти, због вјерности својим хришћанским завјетима, тако је константу, бар до ових наших несрећних времена, представљала и жилава истрајност нашега рода у обнови разрушених цркава и манастира, села и градова, као израз живе вјере кадре да Божијом силом у себи помјера горе разорене баштине у свим крајевима раскомаданог српства. Тако је завјетна Светојовањска црква Самодрежа, разрушена 1898., обновљена свенародним прилозима, васкрснула 1932.г., на Видовдан, свечано освећена руком српског патријарха Варнаве, седам година касније, у време државног наметања конкордата са Ватиканом мученички умореног усред Београда. Васкрснула је Самодрежа чудесно баш исте оне године када је десница Претечина поново, по други пут стигла међу Србе, као завјетни поклон мученички пострадале царске породице и њене посјечене главе, цара Николаја Другог Романова, двије године касније такође превратничком руком убијеноме краљу Александру Карађорђевићу. Одмах по избијању Другог светског рата у бјекству младога краља Петра, часна десница стигла је до Острошког манастира у Црној Гори, у коме се и зауставила, похрањена у манастирске скривнице заједно са другим двијема светињама - честицом Часнога Крста и иконом Филермске Богородице.“

Ово је пета књига из едиције „Светитељи“ коју су покренули Светигора и Новости. Објављене су до сада књиге о Светом Сави, Кнезу Лазару, Светом Николи и Светом Ђорђу које су продате у укупном тиражу од 150 хиљада примерака. На пролеће ће се појавити и књига о Светом Василију Острошком.

Сања Лубардић