Светковање и просвећивање

Идемо напред креативно усклађујући јуче, данас и сутра, остварујући тако стварну прогресију живота у вери. Нисмо одушевљена публика која странпути између равнодушних констатација и фанатичне занесености, него смо креативни ствараоци увек нове и боље стварности.

СТВАРНИ МИР

Почнимо своје добро промишљање од Божића, основним питањем: да ли смо стварно мирбожили, или су и даље у нама остале старе свађе, злобе и зависти? Да ли смо „наручили“ положајника, изменили поклоне са онима који су нам узвратили, или смо примили у своје домове и неке од „најмањих“ Христових, препознавајући у њима Богомладенца, Богочовека Христа? Или смо „чували“ лични и породични мир по својој мери, желећи да се одморимо од свакодневице затварањем у круг најближих сродника? Па смо, после свега тога, и даље уморни и поново незадовољни стањем у свету око нас, не желећи да дубље завиримо у себе и своју саможивост која неминовно доноси страхове и несигурност. Тако смо „обележили“ датум, али празник нас се није дотакао, празнични дани су истекли, прошли поред нас и нестало је све склањањем обележја (свеједно да ли јелке или бадњака). Остали смо ми са својим празнинама, поклоне смо отворили, начели или потрошили, одушевили се или разочарали, свеједно. Некако је све остало иза нас, заправо прошло поред нас, иако ми мислимо да је другачије. У ствари, то што мислимо да је ипак другачије, јесте добра нада да је могуће да све буде боље, јер очито је да скоро сви имамо добру жељу и намеру. То, наравно, није довољно али је показатељ постојања добронамерности која је битан предуслов остваривости.

Да би се ишло даље од само постојања лепих жеља, потребно је осмислити промишљање о могућем добром стварним чињењем. У конкретном случају, то значи излажење из уобичајених навика прослављања у кругу породице и са најближим, и старање о другоме, приближавање са свима кроз Христа. Наравно, остаје овај начин слављења у дому као нешто што постоји и чему се додају нови стваралачки чиниоци. Не ради се о рушењу постојећег, већ о отварању и продубљивању и стварању новог и бољег начина који осмишљава постојеће стање. Тако се радост увећава новим чињењем, давањем без чекања узвраћања, што нас чини стварним свечарима богочовечанског догађаја љубави. Значи, радост Божића најбоље ћемо осетити онда када, после наученог „обележавања празника“, у дому обрадујемо другога човека, који нам није ближњи по пореклу и припадности, радујући се због тога, не доживљавајући то као сабирање позитивних поена.

Такође, кад успемо да убедимо себе да је праштање другоме највећа храброст, којој претходи победа над себичношћу, разумели смо смисао Богорођења, и у свом бићу смо створили позитивну Витлејемску атмосферу, имајући мудрост мудраца са Истока, чистоту пастира и светост анђела. Тада се нећемо лаковерно поводити за Иродовим незнањем које рађа страх и покреће злодејство. Знамо добро шта је тај несрећни цар учинио у дане Христовог рођења, сви то осуђујемо као мрзак чин детеубиства, јер је тај зли цар побио на хиљаде деце, све у жељи да убије Христа, Кога је Ирод доживљавао као наследника који га може угрозити. Станимо са осуђивањем безумног чина, упитајмо се колико смо успели у себи да обуздамо Иродов страх од будућих догађаја, нових идеја и могућих наследника? Нажалост, на свим животним пољима сами себе обеснажујемо Иродовим страхом. Што је најтрагичније, ми то тако не доживљавамо, док нас изједа тај страх рађајући у нама несигурност и мржњу. Много времена и простора би требало да се ово поброји, али свако од нас најбоље зна шта га мучи и где је слаб и уплашен на појаву другог и другачијег, новог и неизвесног. Зато, сиђимо у себе и победимо све те страхове живом љубављу и сигурношћу вере знајући да „савршена љубав изгони страх напоље“ (1Јн 4,18). Треба знати да је реч о сталном силажењу у себе и излажењу из себе у заједничење са свима, не само о једнократном поступку. Празнични дани представљају добре подстицајне могућности за све ово, али је недовољно само тада размишљати, ако не постоји чињење и пре и после. У сваком случају, добро је знати сопствено стање, како би се могле предузети конкретне радње којима се исправљају одређени промашаји. Без тог знања и таквог приступа све остаје затворено, постоје одређене пројаве, али нема живих плодова вере. Заправо, сви смо негде у доброј жељи, неко је искоракнуо са беспућа на пут, неко је мало домакао на путу, неко се још увек двоуми, неко и дволичи, али скоро сви стојимо чекајући да се догоди добро. То треба да буде позив верујућим свечарима да искоракнемо још сигурнијим кораком према Богу и према човеку. Да покажемо конкретне резултате живота у вери. Не да било шта некоме супростављамо, наше празнике њиховим, него да стрпљиво и са љубављу поступамо, не доказујући себе него показујући свима љубав.

СВЕТОСАВСКИ ПУТ

Прославили смо и највећег међу нама, Светога Саву, што опет треба да нас покрене да се изнова упитамо, разумемо ли ми његово дело и поруку? Како доживљавамо став нашег првосветитеља: „Ми смо исток на западу и запад на истоку“? Видимо ли у томе позив на креативну прогресију, или мислимо да треба да будемо затворени у себе и своје страхове од других и другачијих? Да бисмо све ово промислили на прави начин, потребно је да разумемо светитељски пут младог принца и његову стваралачку слободу коју није хтео да подреди синовском покорношћу према родитељској вољи. Будући послушан Христовој љубави, одмах је кренуо „уским путем“ крстоношења, улазећи кроз „тесна врата“ у Царство Небеско. За нас ће то бити само једна лепа прича све док ово не разумемо на прави начин, у духу оне јеванђелске љубави која је несводива само на себе и своје, него је шира и дубља тако што нас орођује са Христом и светима и чини „домаћим Божјим и суграђанима са свима светима“. А остварује се тако што смо слободни у потпуности само онда кад творимо вољу Божју, која гласи: „Бог жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине“. Дакле, то је један свагда живи процес, не пасивно стање у које можда неко некад дође, стално напредовање „из славе у славу док не дорастемо у човека савршена по мери раста величине Христове“, христољубиво Светосавље.

Све наведено доводи нас до закључка да је наш живот осмишљен добрим слављењем и прослављањем тако што смо делатни учесници у свему томе, а не пасивни посматрачи, повремени конзументи или острашћени припадници. Прослављањем се прикључујемо делатности многих и осмишљавамо своје животне поступке. Тада све обредно и обичајно добија нову димензију, није нешто најважније, постоји тако што је придодато као допринос неког времена или простора. Смисао и суштина светковања јесте и биће увек просвећење свих и осмишљавање нових релација. Јер, хришћанско славље није евоцирање успомена на велике догађаје и славне претке, него је заједничење многих у непролазној слави, ход кроз историју ка вечности, тако што се вечност већ догађа овде и сада. То даје историји посебну динамику и све наше вредности увећава на боље и више, несводиво је на циљано срочене приче о некоме или нечему, него је живи живот у љубави Божјој. Знајући то, ипак можемо да закључимо да нисмо далеко од правог славља, али смо још увек на почетку доброг пута. Зато, не стајмо да бисмо се дивили самима себи, корачајмо храбро, не одустајмо ако још нисмо искорачили на пут, препознајмо пут и кренимо напред. Успећемо сигурно, јер све је могуће ономе који стварно верује.