Предмети који се уче од првог дана поласка у школу наредних дванаест година (са изузецима појединих стручних школа) јесу математика и српски језик. Разлог томе је чињеница да они конституишу основу човековог знања, а такође чине и метод за стицање знања.
Математика и језик се непрекидно уче током читавог школовања што указује на непрестано надрастање, усавршавање и праћење развоја психофизичких особина човека. Жалосна је чињеница да из различитих разлога током времена ђаци запостављају неки од та два предмета изговарајући се већом надареношћу за онај други, без обзира што савремена наука и једно и друго човеково својство, говор и апстрактно промишљање лоцира у исте мождане центре. Један од разлога јесте савремено поимање света које парцелише научно сазнање у мноштво раздвојених дисциплина, између којих често, ма колико биле сродне, не постоји чак ни сарадња. Различите научне дисциплине, уместо да све воде ка истом извору, дају различите представе света, а математика и језик су такође одвојени од њих, и савремени свет их најчешће своди искључиво на инструменте за стицање знања. Када се математика сведе на инструмент, као и сваком другом знању, одузет јој је животодавни дах, који је целокупној творевини удахнуо Творац. Наш саговорник је ђакон СПЦ Глигорије Марковић, који је ових дана одржао предавање у Математичкој гимназији у Београду, чији су ђаци најталентованији математичари у Србији, освајачи златних медаља на светским такмичењима, што их сврстава у будуће носиоце научног прогреса човечанства. Дипломирани теолог, ђакон Глигорије је говорио управо о проблемима поимања математике и људског знања уопште.
Уобичајено се математика и верско поимање света сматрају супротстављеним, толико да се чак и међусобно потиру. Отуда изгледа необично да један свештеник математичарима говори о математици.
Мени лично је то била и највећа мотивација а истовремено и изазов, да одем и представим математику на начин на који они, који су се определили за математику, сигурно нису навикли, а могу да кажем ни очекивали. Данас је уобичајено да једни друге посматрамо у оквиру професије којом се бавимо, ограничавајући на тај начин наше поимање човека и света у коме живимо и ставови о тобожњој супротстављености су последица оваквих ограничених погледа на свет. Хришћанство није супротстављено математици, као уосталом ни једној научној тековини човечанства. Када бисмо покушали да набројимо само свештенике, а камоли хришћане који су допринели развоју науке то би била веома дугачка листа. Без одласка у древност довољно је да споменемо оца Павла Флоренског, руског теолога убијеног након бољшевичке револуције који је био изузетан математичар. Не морамо ни толико да идемо у прошлост, довољно је да се подсетимо пре неколико година преминулог београдског протојереја-ставрофора Лазара Милина који је био зналац многобројних области међу којима је и математика. Један од данашњих еминентних руских литургичара ђакон Желтов је инжењер електротехнике, а шеф катедре за патристику у Бирмингену, свештеник Руске Заграничне Цркве отац Ендрју Лаут се бави вероватноћом и статистиком. Савремена професионализација знања их свакако сврстава међу аматере, што никако није исправно када је у питању знање које води ка Истини. Листа оваквих свештеника и теолога је многобројна. Оно чему хришћанство може да буде супротстављено је приземно тумачење сврхе и циља како математике, тако и било којег научног знања, када знање тежи да само себи буде сврха или да служи ономе што је лажни прогрес а заправо је непрестано удаљавање човека од самог себе, света и истинског знања.
Шта је тачно била тема вашег предавања?
Када сам позван у Математичку гимназију постављено ми је питање о теми о којој бих говорио и области мог интересовања, што је само по себи наметнуло мој избор, а то је одбацивање оваквих ограничења из простог разлога што ме као православног хришћанина интересује све што се дешава у овом свету и са овим светом. Православни хришћани су самим својим именом у које су се „обукли“ позвани на посебан однос према свету, на посебно сагледавање света. Мени је било важно да тим младим људима покажем да опредељујући се за математику никако не треба да одбаце сагледавање света као целине што је данас правило када је реч о професионалном опредељењу. Данашњи систем школовања подржава овакво парцијално сагледавање света у коме се свако знање мери сврсисходношћу. Човечанство је прешло пут од Бекамове објаве „знање је моћ“ до закона да је знање новац, чиме је практично и прокламован циљ учења и стицања знања – остваривање новчане користи. Није само у питању математика, већ свеукупно знање човечанства, које се мери употребном вредношћу и новчаном исплатљивошћу. Ови критеријуми диктирају интересовања, опредељења и посвећености чиме негују искључивост и спречавају сагледавање света и човека као целине.
Зато сам и изабрао да говорим о сврси знања и покушао да представим ђацима како изгледа оно што уче и чему су посвећени, а то је математика, у светлу хришћанског поимања знања, не као неку далеку причу о људима који су дали допринос математици или кроз историју математичке идеје, већ на конкретним математичким примерима. Међутим, када данас неком ђаку желите да објасните нешто, проблем који се јавља је отуђеност од тековина људске мисли. Оно што на први поглед делује чудновато, а уствари није јер је последица система вредности, је то да већина гимназијалаца чак није ни чула за ствари које су познате човечанству већ хиљаду или две хиљаде година. Не кажем да и ученици математичке гимназије спадају у такве ђаке, али је чињеница да су законитости савременог света, пре свега плурализам и деконструктивизам раскинули везе између епоха. Чињеница је да се поимање математике у античко време веома разликује од поимања у 17. веку, а и једно и друго се разликују од данашњег.
Ми данас можемо да говоримо о математици инжењера, математици физичара, математици философа, математици економиста или математици професионалних математичара, а сваки од ових приступа је заинтересован за решавање конкретног проблема, а не за идеју која је довела до трагања и решења. Чињеница је да математиком изражавамо све законитости овог света и управо је она омогућила технолошки прогрес којим су постављени гранични изазови човечанству и свету. Економски захтеви савременог друштва су засновани на математици, а глобализација са својим последицама је постала могућа управо математиком, што је чини страшним оружјем у рукама њених зналаца када се користе њом према сврси а не према циљу. Одвајање математике од трагања за истином чини је најобичнијом техничком вештином и оном који јој на такав начин приступа затвара поглед за истине овог света. Такав приступ је стран хришћанству које свако људско дело посматра у контексту не сврхе већ коначног циља према узроку, а знање искључиво у функцији служења. Ово хришћанско поимање знања о свету у који спада и математика, у функцији службе сам покушао да представим ученицима математичке гимназије.
У чему видите посебност хришћанском приступу знању и да ли ту опште има места математици?
Као што сам вам рекао, ми хришћани имамо посебан задатак када је реч о свету око нас, пре свега због чињенице вере у Бога који је због света и човека, а не само човека сишао са небеса и страдао и васкрсао. Целокупна наша вера је заснована на овој љубави коју је Бог испољио према свету и човеку. Божанско Откривење о тајнама света и човека које је хришћанима дато у Светом Писму Старог и Новог Завета нам саопштава истину управо о једној бескрајној љубави у којој је све створено. Стварањем човек је позван на познање свега онога што га окружује, самог себе преко Еве, самог Бога са којим је у Едеме пре пада говорио лицем у лице, свету који је целокупан пред њим, пазите све створено што је пред очима човека њему је познато, човек има истинско знање о томе, он му даје име, потпуно га зна само да га је видео. Па и питање пада није ништа друго до питање знања и начина човековог приступа познању, ту се савршено огледа колико је сазнавање за човека драматичан чин који га целокупног потреса јер тим погрешним приступом човек све губи и однос са собом и са светом и са Богом.
Погледајте ово на нивоу свакодневног постојања човека. Знање које савремена наука има о човеку нам показује да се у самој човековој структури налази знање, као имформација, знате у маленом семену је све и каква ће бити боја очију и косе, дужина руку, квалитет зуба, али и који ће му органи бити слабији, оно што су Свети Оци Цркве још у четвртом веку без садашњег научног знања називали „мешавина стихија“. Видите они су то знали без ових великих достигнућа научно – технолошког прогреса. Значи у самом човековом бићу је покрет ка знању. Али када се човек роди да ли постоји нешто, а да човек не научи без уложеног напора, од хода, говора, па свега осталог? За човека је стицање знања пресаздавање које носи са собом страшне потресе. Зато је учење везано за карактер, јер да бисте учили ви морате да се самопревазилазите. Након пада све потраге за знањем су историја палог човечанства, које живи са супротстављеним светом у порођајним мукама, обливено знојем. Када је Черчил тражио „крв, зној и сузе“, он је само навео оно што пали човек и има да да.
Да ли је то античка, просветитељска, позитивистичка или било која друга потрага за знањем, свеједно то је потрага палог човечанства, које не одступа од грешке. Најбоље се огледа у томе што човеку никако није боље без обзира на све удобности које му је знање пружило. Тиме што данас човек може да своју спознају приведе до природно–научног узрока и чак да га изазове у некаквим условима није одгонетнуо узрок узрока, као ни циљ, човек размишља о употреби тог знања. Коначно, ни једно од знања му не омогућује оно због чега је и начинио преступ, а то је да буде „као Бог“, и да више не умире. Хришћанство је човечанство које је враћено на пут истините потраге за знањем, у Цркви која није ништа друго до Христос сам, а то је Богочовек, открива се знање о човеку, свету, узроку и циљу. Христов позив за узимање јарма и полазак за њим није ништа друго до позив на истинито знање. Апостол Павле позива на знање оног у шта верујемо, као и небројени Оци Цркве. А човеку је тешко то сазнање јер мора све своје слабости да уноси и превазилази непрекидно суочен са питањем како он смртан може толики јаз да премости и сазна истине бесмртног. Тај напор откривања трансцедентног познаје и математичка наука која је стално на граници свега што нас окружује, али истовремено га и потпуно надилази. Тиме што своје сазнање света и себе црпи из богослужбеног односа хришћеанство сваком знању даје истинити смисао, јер му се оно открива према циљу, а не према сврсисхосности. На тај начин, као што сам већ рекао, хришћани су позвани на познање света у коме живе. А математика без икакве сумње је део овог света.
Хришћани немају неки други свет, они имају само другачији однос према њему, јер им се открива у истини постојања, и зато је њихов однос према знању другачији. Хришћани су примили задатак не да конзумирају свет, већ да свет њих конзумира, они су „со свету“. И историја Православне Цркве је историја „осољавања" света.
Какве су биле реакције ђака на ваше излагање?
Ова предавања су уобичајена и њихов организатор, професор философије Олга Даковић, је вероучитељу господину Павлу Аничићу предложила да препоручи неког за предавање. Поред ђака који похађају веронауку, предавању су присуствовали и ђаци који прате грађанско васпитање као и неколико професора. Без обзира што су они помно пратили предавање и на крају упутили громки аплауз, питања су изостала, а такође није се нашао ниједан добровољац да изађе пред таблу да заједно изведемо неколико математичких трикова. Вероучитељ Павле Аничић ме је обавестио да је предавање оставило добар утисак на ђаке, али чињеница је да је то само 45 мин у животу ове деце која свакодневно бораве у другачијем систему вредности, а сетимо се Христових речи да тек једно од четири семена даје плод. |
