Вера ме води и даје ми снагу и за рад и за живот

Наш први саговорник на ове теме је Светлана Велмар-Јанковић, књижевник и академик

 Који су изазови духовности 21. века пред којима се налазимо као хришћански народ?

 – Изазови, или – можда би било тачније ако употребимо реч „позиви“ – духовности који нас, као хришћански народ у 21. веку, очекују да их поново откривамо и откријемо, морали би се остварити у препознавању моралних и духовних вредности што нам повремено изгледају потиснуте или, чак, и сасвим изгубљене у току последњих шездесет година прошлога столећа. Подразумевамо древне вредности које су хришћани издвојили и истакли као битне и себи својствене још пре два миленијума, и које је – осветљен тајанственим блеском свог говора – народу представио и упутио прво Христос, а затим његови ученици. Првенствена је вредност љубав према људском бићу, ближњем своме, љубав ојачана добротом, милосрђем и племенитошћу – то је вредност давања себе другима. У овој нашој садашњости, ваљало би почети с основним а заборављеним вежбама давања себе, и то у обичном, свакодневним животу. То су најтеже вежбе, поготово што оскудевамо у онима који би нам могли бити узори, и што се најчешће сматра да су огледи са давањем себе другима не само превазиђени и штетни, него и опасни. Уместо давања себе, савременом човеку много прихватљивије изгледа узимање себи, односно узимање за себе, и са том наопако преокренутом моралном вредношћу испречио се громадни терет на путу ка духовности. А има и других препрека на истом путу, чекају на најодважније личности да их уклоне.

Какав је био духовни живот Срба у 20. веку а какав се назире на почетку 21. века?

– Повест нашег народа у 20. веку је, као што добро знамо, драматична и трагична, обележена историјски одсудним менама и променама. Из тог разлога се 20. век не може посматрати као духовно јединствена целина, јер су се у том времену догађали сурови прецепи и процепи историјских збивања, који захтевају сложена проучавања како бисмо допрли до што суштинскијих сазнања. Не треба заборавити да су једне моралне и духовне вредности преовлађивале у младој Краљевини Србији у првој деценији 20. стролећа, као и током Балканских и Првог светског рата; да су се, измењене, обликовале у новој, првој југословенској држави у периоду између два рата; и да су, најзад, у послератној, социјалистичкој државној творевини, старе моралне и духовне вредности биле одбачене, док су нове израстале на идеолошким темељима, на којима је грађен један нов свет без вере у Бога, али са вером у апстрактног човека. Кад се тај свет, највећим делом, урушио сам од себе, остало је много крхотина старих моралних и духовних вредности које се сад морају споро и упорно, али дуготрајно обнављати. Истовремено јача, и он измењен, атеистички свет који се свесно лишио божанске милости, још срећан због празнине у којој се нашао. Стрепим да ће у некој будућности, надам се не у скорој, поново доћи у сукоб они који верују у моћ Господа и они који су слободни од вере у невидљиво божанство. Тај сукоб би могао бити судбоносан и по једне и по друге, јер победника неће бити.

Ваше романсиране историјске теме изведене су, осим романа Нигдина, из порекла и корена српске традиције и спадају у најпревођенија дела модерне српске књижевности. Зашто влада уверење да без традиције не можемо у Европу?

– Изгледа ми да се олако схвата уверење да су се чланице држава које су образовале Европску Унију морале одрећи традиционалних вредности, што није тачно. И данас је могуће следити – ту подразумевам оне који су за то заинтересовани – процес у којем се одређују одлике европског заједништва, али истовремено и одлике националних идентитета. До сада се, колико ми је у знању, ниједна од чланица-држава није одрекла суштинских обележја сопственог идентитета, напротив. Пред нашим народом, кад буде стигао до уласка у ЕУ, стоји тежак задатак: да одреди битна својства националног индентитета, што ће рећи битне вредности народне традиције са којима ћемо приступити удруживању традицијама и идентитетима других земаља.

Да ли је СПЦ спремна да одговори на кризу духовности, морала и етике народа, Цркве, друштва?

– Мислим да нисам спремна да одговорим на ово питање. Могла бих само да искажем свој утисак: чини се да је СПЦ потребно још много енергије да би савладала опречности и међу највишим свештенством и да, затим, у смирености, ради на обнови опале духовности нашег народа. У свим областима нашег друштва неоходно је морално учвршћивање – што је превасходна улога Цркве, ако јој је на првом месту спас и спасење народа.

НАПРЕДАК У ВЕРИ

    Да ли видљив напредак прихватања вере у српском народу, истовремено значи и есхатолошко преумљење, или је ипак на нивоу обичајности?

– Још је кратко време што нас дели од недавног комунистичког периода, и стога не могу да будем сигурна да ли је, у нашем народу, реч о стварном прихватању вере или није. Није мало остатака у начину размишљања преузетих од комунистичких идеолога, ти остаци су сачувани чак и код оних који су се мисаоно обликовали супротстављајући се комунизму – али се неочекивана нит туђе мисли увуче у сопствену главу, и неосетно ровари. Осим тога, неки наши филозофски и теолошки писци не једном су истицали да српски народ показује мању меру аутентичне посвећености вери од, рецимо, Руса, Грка, Румуна – да останемо код примера православних народа. Можда сам и стога склонија уверењу да је још прерано да појаву несумњивог напретка вере у српском народу, после комунизма, схватимо као есхатолошко преумљење – као што сте Ви рекли – него бих тај напредак видела као обнову верских обичаја што се може тумачити и као први корак на путу повратка посвећености вери.

Атеистичка-комунистичка владавина је утрнула обележја српског народа и урушила ауторитет хришћанске цркве, о томе говоре Ваши романи. Да ли смо на путу обнављања здраве религиозности српског народа, и колико је модерном човеку блиска спасењска Тајна Царства Божјег? Како данас живети практичним хришћанским животом?

– Сагласна сам са Вама да је владавина комунизма допринела да, с једне стране, ојачају атеистичка убеђења а ослаби приврженост вери и, с друге стране, да се из основа пољуља ауторитет Цркве. Али не треба да пренебрегнемо податке који сведоче да у Европи, код свих народа у Заједници, опада стварно – не она формална – везаност за све хришћанске цркве. Хришћанство је ослабило, иако се то не признаје. Док је млад и здрав, модеран човек, европски опредељен, обузет је, у већини, изазовима савременог живота: присутна је журба и жудња за стицањем, за успехом, за богатством. Сувише често, духовне и моралне вредности не значе му претерано много и, самим тим, не чини му се ни нарочито привлачним практичан живот у сагласју са хришћанским учењем. Сазнање о томе у којој мери вера може да допринесе богатству унутарњег живота и смислу постојања, открива се најчешће у искушењима у које човек доспева током телесне и душевне патње, после великих губитака или у приближавању смрти.

Тада површност, тако погодна и удобна за још младог човека, пуца као танка опна пред искушењима и открива неслућене слојеве сазнања, од којих су они религиозни најдубљи и најбитнији. Али, налазе их само они који се спремни да их нађу. Сећамо се да сваки човек може да каже, заједно са субјектом Дисове песме, ако га заиста схвати и прихвати – ТО ЈЕ ОНАЈ ЖИВОТ ГДЕ САМ ПАО И ЈА/ С НЕВИНИХ ДАЉИНА, СА ОЧИМА ЗВЕЗДА – и то као појединац, упућен да иде сам самцат својим путем којим мора да пролази сам, до краја. Свети Сава нас је упозорио на навод из Новог завета, којим се помиње уска стаза што нас чека при удизању ка Господу, док нас је Јунг учио да је важно определити се за спознају дубина сопственог бића, које, безмерне, трају до краја живота, што значи одабрати индивидуацију. „Суштина процеса индивидуације“, тумачи психолог Жарко Требјешанин, „јесте да личност кроз самоспознање постане свесна себе саме као јединствене, различите личности од свих других“. Разумемо да нас, дакле, и давнашњи Божји човек Свети Сава и скорашњи истражитељ душа, Јунг, не претерано убеђен као верник – усмеравају сродним духовним циљевима, ка тегобним духовним стрминама живота.

Са нескривеним одушевљењем сте дочекали 5. октобар 2000. године. Где смо данас, осам година после, и који је излаз из кризе садашње историјске драме?

– Знамо одавно да, у политици, велике наде које се разгоревају уочи крупних промена, постепено хлапе док се те промене остварују. Али то што знамо, нас обично не спречава ни да се надамо, напротив, као што нам ни не омогућава да наде остану сачуване а, још мање, испуњене. Хоћу да кажем да се и мени догодило – као и многима – да, у току ових година после 5. октобра 2000, присуствујем променама које нису биле сагласне са ранијим очекивањима. Налазим да, као обичан грађанин, неупућен у политичке игре и надметања, бивам разочарана похлепом за новцем која се жестоко распламсала код многих владајућих личности, али још више неефикасношћу напора – оних који треба да се о томе старају – да нас изведу из тог процепа у којем се већ дуго батргамо. Стрепим од тога што се показујемо неспособни да учимо колико и из сопствене историјске прошлости (што нас, изгледа, недовољно занима), толико и из актуелне политичке стварности и наше, али и страних држава од којих би се штошта могло научити. Често се наводи пример из искуства држава које су, раније од нас, прошле кроз такозвану транзицију: пребацује нам се да нисмо похитали да се упознамо и са њиховим успесима, али и са њиховим неуспесима, него смо, неспремни да сазнајемо, тапкали за њима, глуви за опомене очигледних промашаја, брзо сплетени последицама насталим после очигледних сопствених пораза. Тако нисмо, кажу, и то једини од бивших комунистичких европских држава, донели битан закон о повраћају узете – да не кажем отете – имовине некадашњим власницима, односно њиховим наследницима, нисмо донели закон о денационализацији који успоставља меру једног од облика праведности битне народу. Нисмо то урадили.

Пошто није корисно истицати одсудне промашаје, него покушати да се исправи оно што се може и колико се може исправити, можда се ваља задржати на могућим поправкама у успостављеном систему. Свакако би много значило када би се осетно смањила јагма за новцем која доприноси да преостале народне наде све брже испаравају: тако се напушта то тле без наде, тле сопствене земље, јер оно не може више бити плодно ни за какве усеве. Они који би, сада, успели да моралне вредности нашег живљења поново успоставе и ојачају – а то никако не би могао бити брз успон ка себи, односно, ка друштву - помогли би да наша земља изиђе из кризе коју ви помињете, а ми је сви осећамо. Можда се можемо спасти колико преданим радом, толико и одрицањем од отимачине, спречавањем да се и даље пљачка туђа имовина – колико је још има, и да се закони изграде у поуздане стубове друштва. Нећемо моћи да дуго још опстајемо у ваздуху загушеном несигурношћу пред пољуљаним моралним и духовним основама нашег постојања.

Српски владари позног Средњег века су били исихасти и окренути монашкој духовности, градили су и темељили есхатолошки исихастички дух народа који је јачао саборну свест. Садашња политичка елита је без смисла за историчност. Шта може да преузме из традиције?

– Наши средњовековни владари које призивамо у помоћ сад, пошто се завршило доба њиховог егзила из сопствене историје, заиста су умели, готово сви, да се посвећују монашкој духовности и великим делима задужбинарства. Али не би требало да заборављамо ни оне судбоносне делове њихових биографија које бележе борбе што су они водили за опстанак и бољитак и свој, и својих наследника, и свог племства и сопственог племена. Током тих борби које су, у свим вековима о којима је реч, биле необично тешке и увек неизвесне, били су принуђени да упознају гласове у себи који нису долазили увек од стране добра: гласове крајње себичности, дивље суровости, склоности ка неправди, жудње за материјалним добрима. Тако су упознавали, и упознали, многе врсте сопствених огрешења и према ближњима као и према пријатељима и непријатељима, огрешења о Божју Милост.

Кад би им та Милост допустила да стигну у старе дане, са ојачалом жеђи за спасењем од грешних дела – сад покушавам да следим њихове облике мишљења и говора – настојали су да се спасу посвећивањем монашком животу и великим давањима „земаљског блага“, намењеног и потомцима и свем племену. Посебно су били заокупљени подизањем манастира, места посвећених молитви и покајању, трагању за духом Божје Речи. Данас би нам можда било битно – кад се већ враћамо сећању на њихове личности као удаљене али моћне узоре – да се уистину упознамо са путевима њихових искушавања и искушења при лутањима у повратку ка Даху Божје Милости. Неће нам бити препрека то што је наше доба столећима удаљено од њиховог и сасвим измењено, у очигледној стварности: али су у неочигледној, душевној стварности остали јаки и врло сродни пориви добра и зла и код њих и код нас, разлике су готово незанемарљиве и зато се препознајемо кроз време које нас спаја више но што нас раздваја, само ако не пристанемо уз површност посматрања.

Изјавили сте: „Ја сам хришћанка и одавно се учим вештинама самосавлађивања и разумевања других“. Како сте духовно јачали и колико је вера важна за Ваш рад?

– У раној младости сам много сумњала и лутала. Дуго нисам схватала шта ја то тражим и од кога тражим, и да ли заиста пристајем уз просторе невидљиве, Божанске Моћи. Силно сам грешила, опирући се слутњи која је сазревала у мени. Било ми је задано – како би то рекао мој пријатељ и духовни сродник Иван В. Лалић, наш велики песник кога сам већ овде поменула, нимало случајно, одавно га нема – да зађем и прођем кроз просторе згуснутог бола и патње, до дна, чинило ми се, до црног искушења – а онда сам изронила призвана чудом светлости до неке смирене ведрине. Спознала сам шта могу да тражим. Не треба помислити да, и сада, не наилазе часови слабости, човек је крхко биће, препозната „трска која мисли“, биће краткотрајно – још се збуним кад се сетим својих година које су се прилично нагомилале, па ме њихов број повремено препадне. Вера ме води и даје ми снагу и за рад и за живот.

Какав епилог има данас затирање и деградација српске грађанске класе од Другог светског рата, настављено током комунизма, што је тема „Лагума“?

– Мислим да више готово да не постоји, можда само у неким остацима, она танушно исплетена грађанска класа која се почела стварати у Србији од четрдесетих година 19. века, а потрајала једва једно столеће, до четрдесетих година 20. века. Можемо је оспоравати и критиковати, али морамо признати да је, у том прекратком трајању, доста успела да постигне. Клецала је и посртала у жељи да народ освоји за себе високу меру морала, духа и душевности, али је у исти мах постизала и врхунске домете, пре свега у науци. Срушена је, успешно, новим политичким и идеолошким режимом под којим су се преживели припадници те класе морали преображавати у новим животним условима и приликама. За социологе би могла бити занимљива појава која до сада није довољно пажљиво проучавана: у првим годинама и, чини се, нарочито у првим двема генерацијама успостављања социјализма у новој Југославији, упркос најстрожим забранама, промицао је, једва приметан, дух грађанског морала који се служио друштвеном мимикријом чије су облике неки теоретичари назвали кетманом, али мени тај појам изгледа веома сужен и не сасвим одговарајући.

ЗАТИРАЊЕ СРПСКЕ

ГРАЂАНСКЕ КЛАСЕ

– Парадоксално је то да је тај треперави дух грађанства коначно ишчезао када је срушен комунизам: сада живимо у међувремену које је појело и грађански и социјалистички морал, што су се на самим ивицама, неспретно, дотицали. Ипак би се рекло да се остаци комунистичког начина мишљења успешно данас обнављају, толико успешно да ме не би чудило да ускоро постане приметан тврди тон социјалистичког расуђивања о крупним друштвеним проблемима, мада и он потпуно спреман за мимикрију, саображену демократском режиму. Тај тон обновљене мисаоне и идеолошке тврдине, мада недовољно скривен мимикријом, може да буде оптерећење за могуће религиозно и духовно уздизање код Срба.

Почињени усташки злочини остали су без казне, покајања и обележја и 1941. и 1991. год. Колико је за то крива и српска склоност ка заборављању?

– Не мислим да се може најтеже окривити српска склоност ка заборављању, иако она заиста постоји, и о томе сам много пута говорила. Ипак се бојим да не престанемо да памтимо да је, у социјализму, нарочито негована дисциплина заборављања непријатних делова историје, нарочито кад је био у питању однос Хрвата и Срба. Захтеви Срба да се испитају и проуче усташки злочини почињени над српским народом у Независној Држави Хрватској, годинама су потискивани и преименовани – требало је створити лажну слику о великој братској љубави између два највећа народа у социјалистичкој заједници. Ту лажну слику је наш народ скупо платио током последњих Балканских ратова, на крају 20. века, и још је плаћа. Али то се, по мом мишљењу, није догодило зато што су Срби пожурили да забораве страхоте геноцида у хрватским крајевима током 1941. и 1942. године, него што су, после Другог рата, терани да ћуте о својим душевним мукама: терали су их у намерни заборав најжешће њихови саплеменици, Срби из рода црвених револуционара, понесени сном о постигнутом смиривању опасних националних страсти које ће, постепено, заувек утихнути. Признајем да сам, у једно време, али кратко, била и сама спремна да поверујем у тај сан, много пре но што се претворио у крвопролиће и пораз. И тај сан смо платили, скупо.

СВЕ ЈЕ У БИБЛИЈИ

Изјавили сте да је најважнија књига коју сте прочитали Библија. Зашто?

– Као један од основних религијских списа света, Библија је извор свеколиког сазнања и спознања, Књига мудрости свих времена, говорио је мој пријатељ, Иван В. Лалић, песник. Настојим да сваког дана прочитам један пасус, најчешће насумце изабран – али никад то није насумце, Библија ће знати шта ми је потребно баш данас, шта тражим, ако ја то и не знам – како бих наслутила тајну тог чуда које је постојање, моје, твоје, наше. Што више читам, потпуније слутим, а мање знам.

Како видите будућност српског Косова?

– Да би српско Косово освојило будућност, мислим да је потребно велико улагање у енергију за очување српских енклава и повећану бројност тамошњег српског живља. Они су нам најважнији, баш зато што их је толико мало остало. Римљани, моћни војници, велики освајачи, истицали су да треба учити од непријатеља, пре свега од побеђених непријатеља. Вероватно би било мудро и далековидо учити од оних који се сада представљају као наши победници, то јест проучити како су Албанци, од привидно скромне мањине, али увек опасне и агресивне, постали у сваком погледу надмоћни живаљ на нашој територији коју многе државе више не признају за нашу. Умели су да се, својевремено, вешто користе и нашим новцем, и нашим политичким слабостима, и многим дипломатским промашајима, и одсуством одбрамбене агресивности, и сада то раде. Од свих нас зависи будућност Косова, у сваком тренутку. Од наше заокупљености судбином тамошњег дела нашег народа – свакако више од него силних а испражњених речи које им се упућују као охрабрење и утеха. Мудрост делања им је потребна, и стварна приврженост у страхотама њиховог живљења.

Језик и култура српског народа данас?

– Одговор на ово питање захтевао би испитивање и накнадно изучавање које би морало да прерасте у студију или у књигу. Зато Вас молим да пристанете да искажем, кратко, један свој утисак: имамо изузетне, и међу младима, посленике на пољу лингвистике, књижевности, свих области у култури и у науци, такође. Али требало би да држава – а не само ово, садашње, Министарство културе које значајно доприноси опстанку те маргинализоване делатности – у тренутку просветљења схвати оно што јој се непрекидно и узалудно, понавља: да култура прва прелази и осваја границе свих држава Европе. И свих држава света.

И да јој ваља здушно помоћи у том освајању.