Две сузе за баћушку Јована

Два краља, белгијски (онај што кћери на све стране поудаваше, па га „европским тастом“ прозваше), и српски (јер му рођена сестра и две тетке беху удате за Велике руске царске кнезове), највише страдалника из Русије Царске примише. Они најимућнији, рода богата и племенита, слојеви „највиши“, у Белгију пођоше. А у Србију скромни подвижници пристигоше. Река једна напаћена, ојађена, продуховљена, колона тужна, за оцем својим врлим, духовним, Антонијем (Храповицким), Високопреосвећеним. У Сремске Карловце, Београд, свуда стигоше... Радосно дочекани, по Краљевини се размилеше. Браћу злосрећну, поносну, у невољи великој, Срби радосно примише. А њих – на хиљаде! Од словенске носталгије сустанули, домаћини честити, официри, уметници, свештеници, учени и они простодушни... Некад весели, све више тужни. Здрави тек понеки, изнурени, болесни, тифусари, кужни... Добри и поштени људи. Сви побожни, православни. По ко зна који пут, два народа, једна трагедија. Србија и Русија, две сузе у оку православноме.


Златна јесен блистала је крајем септембра месеца 1938. године Господње по Сремским Карловцма, где се се тих дана одржаваше знаменити Други сверуски сабор, црквени. А већ почетком октобра, прота Виталије Тарасјев, парох београдски и његови укућани, силно се обрадоваше кад старог пријатеља, оца Натанаила, из Шангаја архимандрита, на вратима свога дома угледаше. (Иначе, одмах крај улаза, у овом веома лепо уређеном стану, салонском, у Београду, у улици Иванковачкој број два, велика, пространа соба бејаше, „владичанска“. У њој архијереји одседаше, кад у престоници боравише). А још кад се, одмах за архимандритом Натанаилом, и владика Јован Шангајски на вратима појави, насмејан, (он, иначе, секретар Другог сабора беше), две искрене сузе, детиње, засијаше у очима Андрејке, мајушног, буцмастог сина протиног...

БАЋУШКА ЈОВАН СТИЖЕ У СРБИЈУ

Београд, ратом раскрвављени, слободом насмејани, поратне 1920. године, у недра своја прими питомца негдашњег пука кадетског, из Харкова правника, из Русије прогнаника, Михајла Максимовича. И Србија му матерински понуди да са њим свој скромни дом православни подели. А у њему – срце словенско, безмерно, широко. Ухљебије своје Михајло нађе овде, убрзо,. „Политику“ поче да продаје. И сви радо од њега куповаше угледне новине. И Михајло, једне поратне године, мало по мало, чак би проглашен за најбољег продавца новина („колпортера“, како се то тад звало). Тако је, од срца, српски савладао, да се сваки запитао: из ког је то села, шумадијског, тај Миша стигао?

У Кнез Михајловој, насмејан, новине нудише, али га зими мало загледаше. Срби се чудише, јер на ногама његовим босим, само скромне сандале бише. А онда неки, како их Бог даде, добродушни и сажаљиви, прилог скупише, те му чарапе купише. Да би ноге огрејао, мишљаше. А он ће на то: „Не, не, тамо је много хладније, па ја не носих чарапе!“. И при том, све показује поврх Калемегдана, преко Саве и Дунава. То му се, ваљда, од бескрајне Српске Војводине, још бескрајнија степа руска привиђаше. И Миша своју гледаше Србију – као другу Мајчицу Русију.

Неколико година прође, а онда, 1924, Божјим призивом и архипастира Антонија благословом, Миша манастиру Миљкову пође. У омаленој Светињи знаменитој – као у кошници. Све сами Руси, паћеници и посвећеници. Од подвига духовних и световних, све ври, сија под руком очинском авве Амвросија. То Миљково себе занавља. Светињи древној у славу и част, Светиња нова себе обнавља. Убрзо, Михајло је овде постриг монашки добио, на Ваведење Богородичино. Тако се подвижник нови, угодник Божји, отац Јован родио.

А затим, од 1927, посвећеност црквено-просветном раду, што у Кикинди, што у Београду. И онда се Јован, јеромонах и професор смерни, учени, у Битољ упути, ка тамошњој богословији, Светоме Николају Охридском и Жичком, под жезал очински.

ОДЛАЗАК ИЗ СРБИЈЕ

И дође време, 1934. године, на Ваведење, да професор Јован Владика постане, Руске цркве, „заграничне“. Путем бескрајним, који је само Творцу знан, из Србије, пут белог света, пође Преосвећени Јован. И то прво у Европу Западну, учену, грешну („Други Јерихон“, што би Свети Владика Жички рекао). У Брисел и Версај. Из тога доба приповедаше како благослов, сред Париза, од владике Јована један Немац и један Србин замолише. А баћушка благослови Немцу оно што је наумио. Србину благослов не даде. Рече: „Немац овај у свему ће тачан бити, а Србин ће увек по своме урадити!“. И онда се у Кину упути, у далеки азијски бескрај, у град велики, Шангај. И међу Кинезима предано, у име Господње, пастироваше и Мајку Цркву уздизаше. А онда 1945. године Господње, ево нове пошасти црвене. Шангај комунисти преплавише, и преосвећени Јован и сабраћа његова, преко Филипина, у Америци, у Сан Франциску граду се обреше. И, опет, тамо велепни храм саборни отац Јован подизаше. И Господ га прослави делима чудесним, многим. И, гле, поново наиђе овде на оног Србина из Париза, што му благослов не даде. И, како Светоме и доликује, сад он опрост затражи од оца Данила (Крстића, потоњег Владике из Будима). И баћушка, наравно, лако опрост доби од брата Србина. А баћушка му поклоном неизмерним узврати – своју одежду владичанску му поклони (ону исту што, касније, преосвећени, блаженопочивши Данило у Соколицу проследи, мати Макарији).

Али, пред крај живота свог, овоземаљског, године 1964, преосвећени Јован искушење доживе какво ни земља, ни небо, не виде. Његов пород духовни, Црквеног одбора чланови, оца Јована за проневеру некакву оптужили. На суђењу бесрамном, Преосвећени је само ћутао. И, гле, опет се један Србин јавио и истину о Светоме пројавио. То се Преосвећени Сава (Сарачевић) Едмонтонски некадашњега посла свога, адвокатскога, сетио. И пред судом америчким, од „верника његових побожних“, вешто и неустрашиво, оца Јована бранио. И одбранио! И мирно, 1966. године преосвећени Јован у Христу усну, у одеждама свечаним, у храму Божјему, у Сан Франциску.


А кад 1993. године Господин Павле, Свјатјеши Патријарх наш српски, наше Србе америчке обиђе, он у Сан Франциско дође. И у храм руски, саборни пође. И доле, у крипти, блаженоупокојеноме Јовану у славу и част, Свјатјејши Патријарх наш српски Павле, са домаћинима и пратњом часном његовом, први пут тропар отпојаше. И гроб потом отворише и његове мошти Свете, мироточиве, извадише и горе, код олтара, у кивот положише.

БАЋУШКА ЈОВАН ПОНОВО МЕЂУ СРБИМА

Пола века отац Дејан Дејановић, („наш прота“, као га зову чеда његова духовна) Литургије безбројне неуморно служи, у славу и част Светитељима православним, у храму Светога Трифуна, на гробљу Топчидерском. И још: Српским и Руским, од реда свим, данима и словима, „црвеним и црним“. И међу њима, наравно, 19. јуна/ 2. јула, светоме Јовану Шангајскоме. И баш на празник баћушкин, Андреј, ипођакон при храму овоме Светоме, пожеле да целива делић моштију Светих, његових. И зато прозбена писма многа у Сан Франциско посла. И отац Петар Перекрјостов, старешина храма Саборнога санфранцисканскога, одговори љубезно да благослов од Архиепископа западноамеричког и санфранциског Господина Кирила има, али да и Свјатјеши Паријарх српски наш Павле треба благослов дати. И још: да свештеник мошти у Србију прати. Тако у децембру 2008. године Господње, благословом Високопреосвећенога Архиепископа Кирила, и трудом Владике нашега Максима, мошти светога Јована Шангајскога стигоше у храм Светога Трифуна. Али, Господ благослови, те Свете мошти, ту милост Божју из Америке, безмилосне, у Србију донесе благочестива Српкиња Мирјана Јоковић, уметница. А у храм Светога Трифуна донесе их Господин Порфирије, преосвећени Владика јегарски.

У недељу, 15/28. децембра 2008. године Господње, веома свечано беше у храму Светога Трифуна. Саслуживаше свештеници и ђакони бројни, сви ученици Протини. Храму Светоме, икону предивну, са Светим моштима уграђеним, ђакон др Петар Дабић и супруга Сандра дариваше. И онда икону на налоњ ставише и целиваше. На крају, све присутне јелејем освећеним помазаше, што у Сан Франциску просијаваше над Светим моштима баћушкиним.

Са брда Топчидерског, низ падину гробљанску, сред снега светлуцавог, децембарског, са торња црквеног, звуци звона се сливаше. У храму маленом, том топлом, чудесном срцу православном, икона баћушкина и делићи моштију његових Светих, прве целиве, безбројне, примише. А Светитељ нештедмице, очински, благошћу неком, само Светитељима својственом, узвраћаше. Али, тамо, код олтара, крај певнице женске, сред гужве велике, некако осамљен и сетан, професор Андреј стајаше. И тада, видело се лепо, у очима детињим ипођакона Андреја Тарасјева, две сузе за баћушку Јована заблисташе. Како их је само дуго и вешто скривао... Још од далеке 1938. године!