Постоји један народ који се са Богом срео давно, толико давно да се вријеме тог сусрета не може одредити никакавим мјерењем историчара, археолога и других земаљских истраживача. Просто, памти се и сви знају да је почело од сусрета од упознавања, оног упознавања лицем ка лицу. Бог се јавио, и није се цио народ у један мах са Богом упознао, него је све почело од једног човјека. Тај први, тај један је повјеровао, одговорио на Божији позив, а за њим су следовали и други.
Све је од једног човјека почело. Он је своје познанство са Богом повјерио другима, и тако се тај круг пријатеља Божијих ширио до мјере цијелог једног Божијег, небеског народа. Касније готово цио један народ је кренуо за Богом као за старим знанцем, као за оним ко је упознао њихове претке, ко се са њиховим прецима дружио и био им добар пријатељ – ослонац од повјерења. Тај један, тај први коме се Бог јавио, растао је на царском двору, али је знао да сва раскош, и сва земаљска моћ тог двора није оно што му припада, оно на шта је призван, него је чекао и био спреман за час када ће га Бог позвати. МИ СВИ ОВДЈЕ САБРАНИ, КАО ДА ПРЕПОЗНАЈЕМО О КОМ ЈЕ НАРОДУ РИЈЕЧ.
Настало је пријатељство, једна љубав, између Бога и његовог народа, која је попут свих правих љубави, тржила провјеру, кушање, а кроз њих усавршавање и све већу љепоту. Народ је живио окружен другим народима, посматрао њихов напредак, раскош њихових држава – и у једном моменту није му била довољна Божија близина. Тај је народ тражио од Бога да му да царство. Јако земаљско царство. Иако је Бог и прије тога, овом по бројности малом народу, увјек показивао своју наклоност и чинио му што није другима, у народу је ослабила вјера и чинило се несигурним остати међу другим царствима без свога цара. Цара су добили, и раскошно велико царство – које није дуго трајало, трајало је до смрти цареве, а недуго затим кренула су многа и бројна страдања. Огромна војна сила са југа и са истока растргнула је народно царство на комаде, срушила царску палату и царски храм. Народ је побијен, али и расијан по туђим царствима. Оставши без политичких вођа, народ су предводили свештеници. И у тој изгубљености, сјећали су се својих светих предака, и оног првог од кога је све почело. Чували су законе и ријечи које им је тај први оставио, прослављали су његово име, трпјели муке у нади да ће доћи час избављења. МИ СВИ ОВДЈЕ САБРАНИ, КАО ДА САД СИГУРНО ЗНАМО О КОМ СЕ НАРОДУ ОВДЈЕ ГОВОРИ. ПРИЧА НАМ, НАИМЕ, ДЈЕЛУЈЕ ПОЗНАТО.
Народ се кајао, постио, молио се Богу да му опрости гријехе који су довели до распада царства и вјековног робовања под туђинима, и тај народ је већ знао да, ако му се Бог икада врати, више неће гледати у земаљску силу, коњицу и војску, него ће се једино држати Бога. И Бог је дао ослобођење, дао је велике јунаке, храбре борце, који су ударали на неколико пута бројнију силу завојевача, и дешавала су се, у тим ослободилачким биткама, права Божија чуда. Мала војска је побјеђивала већу. Стигла је слобода, политичка и духовна. Обнављани су храмови, читане молитве... И иако је било вријеме великих свјетских ратова и смјена царстава, овај наш мали али Божији народ, на трен се осјетио јаким и слободним. Обећања да ће Бог дати коначну и сигурну побједу над свим непријатељима, коначно избављење – сви су осјећали да је то избављење, та коначна побједа... да су близу и да су могући.
Међутим, друга невоља је била на помолу. У вријеме кад су осјетили прве плодове слободе и некакаве сигурности, неке обновљене близине са Богом, тада је у свијету завладало једно велико, јако царство – које није имало премца ни такмаца. То царство ширило је доминацију над другима, не више само путем војне силе, него путем културе, путем спорта, путем доминације само једног језика, једне, у својој суштини, многобожачке али јако примамљиве религије, питке и необавезне. У култури, музици и пјесмама тог новог великог царства доминирали су разврат, обоготворење љепоте људског тијела, бројне настраности и разузданост – и народ из наше приче, поготово његова омладина, заборавио је на свете списе својих предака, окренуо се новом свјетском тренду, почео да мијења свој језик, да својим народним именима додаје туђинска имена, свештеници су чак заборавили на молитву, трчећи по свјетским вревама и аренама новог доба. И тако је наш народ још једном поражен, без оружија и рата, овог пута још страшније него прије, још више заборавивши на Бога. Само су ријетки и скрајнути остали у истрајном надању у Божију милост.
Убрзо је нестало и мале, тек ослобођене, државе, све је постало дио једне уједињене, свесвјетске међународне владе. Готово се нико више није сјећао ни Светиње, ни оног првог светог претка који је народ просвјетлио Божијим законом, нити се ико надао свијетлој будућности. Ако је неко и размишљао о великим обећањима које је Бог дао свом народу, реалност је била сурово другачија од тих обећања. Народ је скрајнут на периферију историјских збивања, други, моћнији су управљали његовом судбином. У најтежим тренуцима великих ратова, народ је буквално вођен на покољ до истребљења, чиме се остварило Божије пророштво дато једном народном пророку: „Предаћу те, због твојих гријеха, у руке народу вјештом у убијању...“
ПИТАМ СВЕ: КО ОД НАС ОВДЈЕ САБРАНИХ, НЕ БИ ГАРАНТОВАО ДА ЈЕ ТО НАШ НАРОД? КО НЕ БИ РЕКАО ДА ЈЕ ОВО БИЛА ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ, О ДУШАНОВОМ ЦАРСТВУ, О ТУРСКОМ РОПСТВУ, О ХРАБРИМ УСТАНИЦИМА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ И КАРАЂОРЂА И КОНАЧНО О САВРЕМЕНОЈ ДОМИНАЦИЈИ АНГЛО – АМЕРИЧКЕ ПОП КУЛТУРЕ НАД ЦИЈЕЛИМ СВИЈЕТОМ?
Међутим, била је ово на првом мјесту прича о старозавјетном Израиљу, о изабраном јудејском народу, о пророку Мојсију, о слому Соломоновог царства, о вавилонском ропству и расијању, о храбрим устаницима Макавејима и њиховом ратовању, о доминацији јелинске (грчке) културе и језика који су у посљедњим вјековима Старог завјета покорили читав свијет, па и изабранике Божије. Ето, како су ствари из приче о Богу и човјеку свуда сличне, готово исте. Запањујућа је истовјетност историје Јевреја у Старом, и Срба у Новом завјету!
Оно што ипак ову старозавјетну, јеврејску причу разликује од наше српске и било које савремене новозавјетне грчке, руске уопште православне – јесте крај приче. Видљив и извјестан крај. Видите браћо и сестре, приче су ама баш исте, само се прича о Израиљу завршила, и знамо како се завршила, а ова наша није још. А завршиће се сигурно. Како?
Мисли ли неко да ће крај бити другачији од старозавјетног? Неће, сигурно!!! А какав је био старозавјетни крај ове наше врло препознатљиве приче?
Бог је истинит.
Ако човјек није био вјеран – Бог јесте. Ако човјек није одржао обећања – Бог је био од ријечи. Иако ништа није говорило томе у прилог, иако земаљска и политичка кретња нијесу ни слутила такав крај, Спаситељ се родио... Не на највећој, ни на првој, ни на последњој планети Сунчевог система, већ на Земљи, не у средишту Римског (тада највећег земаљског) царства, већ у јудејској провинцији, не у Јерусалиму већ у Витлејему, не у кући него у пећини... И као што смо већ чули, не у вријеме кад је Божији народ био политички слободан, нити богат и економски просперитетан, него кад је био најмање уважаван и цијењен, када ни вјера није цвјетала, и када је свако народно надање било на измаку. Тада, када није било никакве, ничим видљиве земаљске наде – Господ је дошао.
Господ ће сигурно опет, одржати што је најавио, и неће му препреке бити НИ ВИСИНА, НИ ДУБИНА, НИ ЈАЧИНА ОВОГА СВИЈЕТА, НИ КОМУНИЗАМ, НИ КАПИТАЛИЗАМ, НИ АТОМСКЕ БОМБЕ, НИ ЕКОНОМСКЕ КРИЗЕ, Он ће доћи тамо гдје се завјетовао Светоме Сави и другим нашим светим прецима, као што се договорио и завјетовао Мојсију и старозавјетним пророцима.
И то је једино сигурно. На нама је да одаберемо страну на којој ћемо га дочекати. Оне Јевреје који су се клели у Мојсија и Аврама, а нијесу творили њихова дјела, оне који су се називали Божијима, а били маловјерни и очајни, Господ је такве осудио. Ми данас славимо Светог Саву, у Светом граду Херцег Новом, па да видимо јесмо ли међу клонулима и разочаранима, међу онима који више ни у какво добро не вјерују, или ће и међу нама бити некога који ће Господа дочекати кад Он дође по своје...
Тајна је ово велика, али треба издржати до краја. Тада, на крају, када дође Господ, тада треба да свијетле наша стара кандила, да засијају цркве наших предака, да се очисте наше Трпезе од лажних приноса, да Господ уђе међу своје, међу старе знанце. Вјекове за нама најбоље ћемо чувати и поштовати, ако САДА И У БУДУЋЕ останемо чисти. |
