Митрополија почетком двадесетог века

После неколико година супруга му се упокојила и његов живот креће новом стазом. Уписује се на Велику школу са које одлази за професора богословије, потом л. Г. 1884. бива изабран за епископа нишког у напредњачкој јерархији, а по повратку митрополита Михаила у Србију 1889. л. Г. добровољно се повлачи са епископске катедре и одлази у далеку Француску, где студира философију, књижевност и агрономију. У отаџбину се враћа после пола деценије и постаје члан Државног савета, а са овог положаја је постављен за епископа шабачког 1898. л. Г, где је остао до избора за наследника митрополита Инокентија 1905. У то време Србија бележи видан економски, културни и политички успон. Овај напредак је пореметила анексија Босне и Херцеговине 1908. л. Г. Митрополит Димитрије се жестоко успротивио узурпаторским намерама северног суседа и вапајном посланицом руском митрополиту Антонију од 12. октобра л. Г. 1908. молио да се он заузме код цара да се одбије смртни ударац намењен храбром српском народу и његовом светом православљу наводећи да су Босна и Херцеговина класичне српске земље. Србија се, под притиском великих сила, тешком муком помирила са анексијом.Младотурска револуција 1908. прокламовала је девизу Отоманско царство Отоманима. Уместо обећане религијске једнакости, дошло је до још тежег стања поробљених хришћана. То је балканске народе – Србе, Грке и Бугаре – нагнало да склопе савез и Турској 1912. л. Г. објаве рат. Митрополит Димитрије је благословио хришћанске војске и одговорио на питање знатижељника камо иду војници балканских савезника: иду да помогну својој браћи која већ 500 година сваког дана лију сузе пред престолом Божијим и моле се Господу за ослобођење из ропства у коме су се рађали и умирали. Убрзо су ослобођени Куманово, Скопље и цела Македонија. Српске трупе су помогле освајање Једрена под командом војводе Степе Степановића, Грчка је освојила Јањину и Солун, Црна Гора је проширила своје границе. До склапања мира је дошло у Лондону 17. маја 1913, када је Турска изгубила територије западно од линије Енос – Мидија, а Албанија први пут добила своју државу. Нападом Бугарске на Србију почео је Други балкански рат, који је трајао кратко и завршио се победом српске војске. Неслога балканских савезника омогућила је Турској да окупира Једрене. Завршетком балканских ратова, Стара Србија и Македонија улазе у састав Краљевине Србије, а Београдска митрополија је, поред дотадашњих, добила и Рашко-призренску, Скопску и Велешко-дабарску епархију. И Црна Гора је проширила своје границе, у које су ушли Санџак, Пљевља, Бијело Поље, Пећки округ, чиме је извршена обнова Пећке епархије, Метохија, Рожаје, Плав и Гусиње, што је условило и проширење Митрополије на Цетињу.

Увећањем Краљевине Србије увећао се до тада незнатан број римокатоличких верника, којих је после Берлинског конгреса било мало више због доласка страних радника за изградњу пруга, као и радника у рудницима Мајданпека и Бора. Они су имали своје духовнике, под управом бискупа Штросмајера. После балканских ратова римокатолички свештеници из Скопске надбискупије – на челу са надбискупом Лазаром Медијем – нису прихватили да примају плате од Србије, него су у храмовима и школама још увек држали знаке царске власти из Беча. После саветовања са Светом столицом пристали су да примају плате од Србије.


Постојали су планови да Србија склопи конкордат са Ватиканом, против чега је био митрополит Михаило, као и његови настављачи Инокентије и Димитрије. Црна Гора је склопила конкордат 1866, а Србија је – да би отклонила силне притиске Беча – то учинила четири дана пре почетка Првог светског рата, 24. јуна 1914. л. Г.

Сарајевски атентат на аустроугарског престолонаследника на Видовдан л. Г. 1914. био је повод за избијање Првог светског рата. Србија се после балканских ратова нашла на путу Двојној монархији која је тежила да овлада Вардарском долином до Солуна, па је атентат био добар изговор да Србија буде нападнута. Аустро-Угарска је 28. јула 1914. Србији објавила рат у који су ускоро ушле и друге велике силе, чиме је сукоб постао светски. Аустро-Угарска је са 220.000 војника продрла у Србију, где је на Церу 16–18. августа претрпела страховит пораз од српске војске коју је предводио генерал – потоњи војвода – Степа Степановић. Следећи продор и велики пораз Аустроугара збио се почетком децембра на Колубари. Малена Србија је – попут библијског Давида – поразила силног европског Голијата. Трећи продор на српску земљу непријатељ је извршио 1915, а тада је и Бугарска пришла Централним силама. Српска влада је одлучила да се повуче ка југу, али пошто су Бугари пресекли одступницу ка Македонији, војска и народ су морали да преко албанских планина крену до Јадранског мора. Са војском, краљем и владом одступао је и митрополит Србије Димитрије. Црногорска војска је помогла у борби против Аустро-Угарске и почетком л. Г. 1916. на Мојковцу однела сјајну победу. После напорног преласка преко Албаније, српска врховна команда се са краљем и владом сместила на острво Крф не прихвативши капитулацију.

Српска Црква је у Првом светском рату претрпела велика страдања. Од 1915. до 1918. убијено је 217 свештеника, као и митрополит Вићентије, док је у Аустро-Угарску било интернирано 357 свештеника, међу њима и митрополит пећки Гаврило, епископ рашко-призренски Нићифор и нишки Доситеј, а шабачки епископ Сергије је био заточен у Албанији. За то време изгнани српски ђаци и студенти су похађали наставу у савезничким школама и факултетима. У Енглеској је – на колеџу Кадесдон – била основана и богословија Свети Сава, у којој су предавали и наши еминентни теолози Николај (Велимировић), Јустин (Поповић) и други.

ПАТРИЈАРХ ДИМИТРИЈЕ

По завршетку рата створена је нова јужнословенска држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1. децембра 1918). У новој држави је 26. маја 1919. дошло до обједињавања митрополија и епископија српског православног народа: Београдске, Црногорске (Цетињске) и Карловачке митрополије са епископијама које су биле у Јужној Србији и Македонији (до тада под влашћу Цариградске Патријаршије), као и у Босни и Херцеговини. Све је било у сагласности са Цариградском Патријаршијом. Обједињене митрополије и епископије прогласиле су уједињење и васпостављање Пећке Патријаршије 30. августа (12. септембра) 1920, што је потврдио краљ Петар Први, а за првог патријарха је 12. новембра изабран Димитрије (Павловић), који је устоличен већ сутрадан, 13. новембра, у Саборној цркви у Београду. Васељенски патријарх Мелетије Четврти је 2. априла 1922. својим томосом потврдио обнову и самосталност српске Патријаршије. Патријарх Димитрије је 1924. л. Г. уведен у трон пећких патријараха, када је краљ Александар одликовао Панагијом свих српских светитеља.

Патријарх Димитрије је – са свештенством оба реда – видао ране искрвављене нације и разорене отаџбине после отаџбинских ратова. У рату је страдало око 26% становништва. У новоосновану краљевину је дошло неколико десетина хиљада руских избеглица које су, спасавајући се животе од бољшевика, нашли уточиште у Краљевини СХС. У Сремским Карловцима су створили своје црквено средиште. Патријарх Димитрије је био посебно близак са Антонијем, духовним поглаваром Руске Православне Заграничне Цркве.

Патријарх Димитрије је посветио 16 архијереја који су били постављани на упражњена места упокојених или несталих епископа у отаџбини и расејању, а осниване су и нове епархије. Хиротонисао је и поглавара новоосноване Чешкословачке Цркве архиепископа Горазда (Павлика), који ће обновити православну мисију међу Чесима и Словацима који су изразили жељу да се врате у прадедовску веру засејану од Свете браће Кирила и Методија и њихових ученика. Још у доба Јана Хуса Чеси, Моравци и Словаци су се обраћали својој мајци Цркви да им опет пошаље духовне пастире за просвећење, али је Византија тада била у опасности од Турака, па обећана помоћ није стигла. Беч је у 17. веку (1620) поробио Чехословаке, који су тек распадом Аустро-Угарске стекли своју слободу. Тада је епископ Горазд – кроз организовање нових парохија, штампање књига и мисионарску делатност – на овим просторима изнова васпостављао православље.

Патријарх Димитрије је основао Богословски факултет у Београду и Загребу, као и богословију у Битољу. Богословски факултет је 1926. покренуо своје гласило Богословље, које је доносио веома квалитетне текстове из богословско-философских наука.

У спомен на 1600-годишњицу Првог васељенског сабора васељенски патријарх Мелетије Четрврти је маја 1923. л. Г. иницирао одржавање Свеправославне конференције у Цариграду. На овој конференцији нису учестовали представници свих аутокефалних цркава, а дискутовало се о монашким заветима, другом свештеничком браку, о светим тајнама, о новом календару и његовој важности за сав православни народ и шире, који би се усвојио у јубиларној 1600-годишњици. У расправи о новом календару, односно о изједначавању јулијанског календара из доба Цезара Јулија и реформског из времена папе Григорија (1582), најбоље мишљење дао је наш астроном Милутин Миланковић.

Разговарало се о одржавању новог васељенског сабора. Српска Црква је предложила да се сабор одржи у Нишу, родном месту првог хришћанског цара, који је сазвао Први васељенски сабор, док је Васељенска Патријаршија предлагала да то буде свети град Јерусалим или Света Гора. Цариградски патријарх Василије Трећи се 1928. лета Господњег – поводом сазивања васељенског сабора – обратио турској влади, али није добио никакав одговор. Патријарх Василије Трећи се надао да се кроз васељенски сабор може доћи до измирења са Римском Црквом. Његов настављач Фотије Други је 1930. сазвао предсаборску конфернцију, која је одржана у Ватопеду (на Светој Гори). Српску Цркву су представљали – и веома активно учествовали – охридски епископ Николај и тимочки епископ Емилијан.

Патријарх Димитрије је имао снажан духовни ослонац у Богомољачком покрету, чији је први председник, док је духовно вођство уступио епископу Николају (Велимировићу). Захваљујући овом покрету, обновљене су многе старе цркве, многа црквишта и манастири, а подизане су и нове светиње. Велики број светиња на просторима Београдске митрополије је освештао патријарх Димитрије, а у саставу митрополије су биле Сремска, Шумадијска и Браничевска епархија. Покренути су многобројни листови у издању Православне народне хришћанске заједнице, која је имала штампарију у Крагујевцу. У време патријарха Димитрија обновљена је Његошева капела на Ловћену, а 1927. л. Г. обављена је канонизација деспота Стефана Лазаревића.

Бивајући у дубокој старости, патријарх Димитрије је л. Г. 1926. сачинио свој животни тестамент, којим је милион динара оставио храму Светог Саве на Врачару, по 200.000 динара Саборној цркви у Београду и Сремским Карловцима, манастиру Раковици и монашкој школи у њему, храму Свете Петке у Лапову и Ратковићима. Велике суме је оставио и другим храмовима и хуманитарним фондовима. Патријарх Димитрије се упокојио у Господу у пролеће 1930, а сахрањен је у манастиру Раковица.

Наставиће се...