За разлику од скупа одржаног истим поводом у децембру месецу 2008. године на Институту Светог Сергија у Паризу где је средишња тема било животно дело оца Александра, њујоршки домаћини су се одлучили да пруже увид у савремена кретања литургијске науке и њихове везе са Шмемановом богословском мишљу.
Особеност овог симпосиона који се одржава сваке године већ 26. пут за редом јесте да је уприличен у склопу прославе храмовне славе Световладимирске Семинарије – празника Света Три Јерарха. Тако су се излагања учесника симпосиона складно преплитала са богатим богослужбеним садржајима и заједничким трпезама захваљујући којима је омогућен и непосреднији сусрет и комуникација свих присутних.
Уводна и завршна реч на скупу, према овде устаљаној пракси, припада епископима, чиме организатори настоје да садржај симпосиона што више доведу у везу са животом и потребама Цркве. Владика Максим (Васиљевић), епископ Епархије западноамеричке и професор патрологије на Богословским факултетима у Београду и у Либертивилу крај Чикага, отворио је симпосион. Владика је истакао да је значај овога и сличних литургичких симпосиона да подсећају и непрестано преиспитују нашу утемељеност у Литургији у којој и он као епископ-предстојатељ и сви Хришћани задобијамо „смисао свог постојања“. Као својеврсна „јерургија“ (Рим. 15, 16), подсетио је епископ Максим, из Литургије извире и са њоме се поистовећује и сама проповед Јеванђеља и од ње неодељива сва друштвена и културна (култ=Литургија) делатност нас као Хришћана. Он је додао да сами литургијски текстови сведоче о Евхаристији као о тајни која нас кроз Оваплоћење Христово уводи у Светотројични живот, чиме је посведочен дубоки космички значај Литургије. Управо због тога се о „Евхаристији не може говорити одвојено од Литургије“, упозорио је владика Максим и указао на често потцењивање и занемаривање литургијског символизма и Типика, као и недовољног рада на њиховом правилном размевању од стране савременог академског догматско-еклисиолошког па чак и самог литругичког богословља – често ушанченог у историографији и археологији. Он је подвукао да је отац Шмеман био пионир у борби за превазилажење овог раскорака.
Симпосион је затворио Високопреосвећени Јона (Jonah Paffhausen) новоизабрани митрополит Америчке Православне Цркве (некадашње Митрополије за Северну Америку Московске Патријаршије).
Предаваче су представљали и дискусијама руководили професори литургике са Светог Владимира, Пол Маједорф и отац Александар Рентел, и декан оближње Јерменске Семинарије, свештеник Данијел Финдикиан. УЧЕСНИЦИ СИМПОСИОНА
Учешће на симпосиону узели су најзначанији протестантски и католички литургичари из Америке, као и православни литургичари из Европе. Ђакон Михаил Желтов, професор литургике на Светотихоновском институту у Москви, у последњи час је био спречен да дође, те је симпосион остао ускраћен за једно несумњиво значајно сведочење о литургијским кретањима у Русији.
Организатори су посебно место дали професору Роберту Тафту, римокатоличком архимандриту рођеном у Америци, једном од најутицајних литургичара данас, некадашњем професору источне литургике (1970–2002.г.) на римском Папском Источном Институту (Pontificio Istituto Orientale), а такође и професору (од 1974.г.) на престижном Универзитету Нотр Дејм (University of Notre Dame) у америчкој савезној држави Индијани, аутору преко двадесет литургичких књига и неколико стотина стручних чланака.
У свом излагању насловљеном „Литургички подухват двадесет и пет година након Александра Шмемана“ (The Liturgical Enterprise Twenty-five Years after Alexander Schmemann (1921–1983): The Man and His Heritage) професор Тафт је у препуној свачаној сали Световладимирске академије, пред око 400 присутних, најпре указао на лик оца Александра „богослова проповеди“ (’kerygmatic theologian’) који је „знао да искаже истинско значење Литургије... као радосног догађаја живота у Христу“. Врло опсежно анализирајући најзначније богословске одлике дела оца Александра, Тафт је подвукао да за историју литургичког богословља, и источног и западног, оно представља „ураган и цунами несравњиво већи од урагана Катарина“ чији ће се плодни утицај још дуго осећати. Тафт се такође осврнуо на најзначаније моменте у развоју литургике након Шмемана, и подсетио на радове Матеоса, Аранца и своје сопствене. Затим је посебно указао на руске литургичаре из 19. века, али и на фасцинантно буђење и препород данашњег руског литургијског богословља и нагласио да је данас без познавања руског језика и радова споменутих руских научника бављење литургиком „сањарење“. Тафт је подсетио и да је литургијска теологија још увек у почетној фази („infant discipline“) и навео пример проналаска синајских рукописа средином седамдесетих година који дају сасвим нова светла литургијској науци. Посебно је истакао недавне резултате истраживања ових рукописа од стране млађег православног литургичара Стига Симеона Фрејшова (Stig Symeon Fröyshov) из Норвешке, некадашњег студента Светог Владимира који је докторску тезу радио истовремено на Сорбони и на Институту Светог Сергија. Осим овог предавања које је представљало средишњи моменат научног дела симпосиона, професор Тафт је био веома активан у дискусијама које су следиле након сваког предавања.
Веома запажено је било предавање Мајкла Аунија (Michael Aune), професора литургике и декана Лутеранске Семинарије при познатом калифорнијском Универзитету Беркли (Berkeley). У свом излагању на тему „Текућег стања у литургијском богословљу: Мноштвеност особености“ (The Current State of Liturgical Theology: A Plurality of Particularities), он се пре свега осврнуо на тезу по којој је постао запажен у америчким литургичким круговима (чланак објављен из два дела у специјализованом литургичком часопису Worship n.81 и n.82 (2007)) о потреби превазилажења методолошког приступа литургијском богословљу који су успоставили неки од водећих северноамеричких литургичара (двојица римокатолика Aidan Kavanagh, David Fagerberg – и лутеран Gordon Lathrop), сви под утицајем оца Александра Шмемана. Проблем који Ауни види у њиховом приступу, тренутно доминантном у америчком академском бављењу литургиком, могао би се сажето представити као занемаривање Божанске иницијативе у Литургији и потпуни нагласак на активност сабране заједнице. На тај начин се потпуно замагљује нераздвојива веза између теологије и Литургије због које везе је литургијско богословље у 20. веку и израсло у богословску дисциплину од посебног значаја. Ауни указује на могуће нове путеве и даје примере за њихову примену.
Архимандрит Јов (Геча), некадашњи декан Института Светог Сергија у Паризу одржао је предавање „Од учитеља до ученика: Појам литургијског богословља код оца Кипријана Керна и код оца Александра Шмемана“ (From Master to Disciple: The Notion of ’Liturgical Theology' in Father Kiprian Kern and Father Alexander Schmemann) ШМЕМАНОВО НАСЛЕЂЕ У ЗАПАДНИМ ЦРКВАМА
Брајан Спинкс (Bryan D. Spinks), професор литургике на Универзитету Јејл (Yale) говорио је на тему „Од литургијске теологије до литургијских теологија: Шмеманово наслеђе у Западним Црквама“ (From Liturgical Theology to Liturgical Theologies: Schmemann’s Legacy in Western Churches). Он је дао веома сажет преглед литургијског препорода у широком спектру различитих хришћанских деноминација произашлих из Реформације. Посебно је указао да је до пораста свести о значају богослужења и литургике дошло и у појединим евангелистичким заједницама, које одликује изричита и дословна усредсређеност на проповед Јеванђеља.
Грчки свештеник Стефан Алексопулос професор у атинском Међународном центру за јелинске и медитеранске студије представио је свој рад на тему „Да ли је дело оца Александра Шмемана утицало на савремену грчку богословску мисао?“. Отац Стефан је врло исцрпно приказао најзначајније сусрете Шмамановог богословља са савременом грчком теолошком мишљу. Почев од првог Шмемановог чланка преведеног на грчки од стране, тада још студента, будућег великог имена грчке литургике Јована Фундулиса, преко утицаја оца Александра на грчко братство Зои, кроз објављивање готово свих чланака и књига на грчки, отац Стефан Алексопулос указује на допринос Шмеманове мисли. Посебан осврт дат је данашњем стању и врло сложеном али несумњивом присуству Шмеманових средишњих идеја код аутора као што су Металинос, Фундулис, Дзерпос, Филјас, Василиадис и нарочито новији приступ Шмеману који је израдио Атанасије Папатанасиу.
Монахиња из Руске Заграничне Цркве, сестра Васа Ларин (Vassa Larin), ученица Роберта Тафта и данас професор литургике на Бечком Унивезитету говорила је о виђењу монаштвa од стране оца Шмемана (Father Alexander Schmemann and Monasticism).
Последњи предавач био је Давид Фејгерберг (David W. Fagerberg), професор литургике на без сумње највећем америчком центру за литургичке студије при Унивезитету Нотр Дејм у Индијани. У свом веома амбициозном и захтевном излагању говорио је о значају и месту литургијског богословља за неке од најдубљих и најактуелнијих тема којим је заокупљена данашња богословска мисао. Његово предавање носило је изазован наслов „Цена да се појми Шмеман на Западу“ (The Cost of Understanding Schmemann, in the West).
Сва предавања су снимљена и доступна на интернет страници http://ancientfaith.com/specials/svs_liturgical_symposium, а ускоро ће бити објављена у богословском часопису Семинарије Saint Vladimir’s Theological Quarterly.
Споменимо присуство на овом симпосиону великог броја српских свештеника из Америке који су свој редовни састанак Одбора свештеничког братства Српске Цркве у Америци одржали у Њујорку ускладивши своје седнице са предавањима на Академији Светог Владимира. |
