Преговори у Земуну

Још као ђак у Купинову пронашао је и сачувао списак српских првака из 1735. године, који је тек пред крај живота уступио историчару Исидору Стојановићу. Читао је записе Хаџи-Рувима, кога је и лично морао познавати. Помиње и „књигу“ хећима Томе, где су били описани догађаји у Београду 1800. године. Ту је и помен Максима из Крнића, који је, изгледа, по договору са протом водио белешке о текућим догађајима. „Све је редом бележио, но тефтер у бегању пропадне." Затим ствара своју архиву, на коју се чешће кроз писање позива и упућује онога кога буде занимало. По томе би се могло закључити да се умни Прота рано почео припремати за историка свог времена, чију величину је изванредно осећао. У повољнијим личним и општим приликама, Прота би, вероватно, своје планове о писању и остварио и не би се његов рад свео само на неколико стотина страница. Тад се морао помирити са тим да неће моћи створити оно што је некад замишљао. „Не тражите у мом приповедању историчке свезе.
Ја не могу догађаје овде све по реду забележити, него ћу их писати кад се ког опоменем. Ја знам да ће исте догађаје доцније много перо описати вештије, али истинитије неће."О свом школовању Прота говори донекле на подсмешљив начин, као да је у томе он неки изузетак, иако добро зна да ни код других у том погледу није боље, и то не само јужно од Саве, већ и по Срему. „Онда биле су у Срему врло ретко школе и српске науке, а и сам после видео сам млоге старе свештенике који су са науком мало од наших србијанских свештеника разликовали се." Просечном читаоцу обично измакне овај завршни део протине приче, а памте се само његове муке на почетку школовања. На сличан начин се за свештеника спрема и Пантелија, син бранковинског попа Станоја, „који је учио мало у манастиру Студеници“, а поп Мата „код Светогораца путујући’". Поред тога што врши дужност свештеника, Прота уз оца улази постепено у јавне послове. Са важним догађајима се упознаје посредно. Лука Лазаревић, синовац шабачког кнеза Ранка, обавештава кнеза Алексу о убиству свог стрица и тражи помоћ, а Прота ће о томе сазнати касније од оца. Тако је и кад пашин човек из Београда долази код кнеза Алексе, коме „из уста говори“. Кнез ће разговор пренети сину касније.

Пред његовим очима се одвија смена генерација и то на два нивоа, и кад је реч о 1790. и о 1804. години. „Посебно су на гласу били у оно дванаест година наша три кнеза ваљевска и кнез Ранко (шабачки) из Свилеуве, кнез Никола из Рудника, кнез Петар из Ћуприје, (Стеван Андрејић) Палалија из Београда; и за друге сам слушао, које мој отац фали, али сам им имена поборавио. Али су Алекса из Бранковине и Петар из Ћуприје најпребранији код везира били." Нико од овде поменутих није дочекао почетак устанка, а камоли да у њему учествује.

СЛОЈЕВИТОСТ ДОГАЂАЊА

Као мало где, код Проте се осећа „слојевитост“ догађања оличених у смени водећих људи током самог устанка. „Кад смо ми с ваљевском војском марта 1804. године на Шабац дошли и Шабац умуасерили (опсели) и почели тући, онда је био Остоја Спуж старешина и неки Андрија Витомировић, а после настане Лука Лазаревић и јошт после Стојан Чупић. Од Мишара и Милош Поцерац." У научном приказу тешко је постићи овако динамичну презентацију из које избија ритам текућег живота. У литератури, услед недостатка података, све је „чвршће“ и „трајније“.

Од скоро осам деценија Протиног живота најважније време од десет устаничких година и за читаоце најзанимљивије. То није случајно. Године устанка спадају међу пресудне у целој српској историји и могу се сврстати у ред само са временом Светога Саве. Тад се на малом простору београдске области, насељеној са око пола милиона људи, од којих се могло прикупити војске око педесет хиљада бораца, опкољеном са три стране снагама противника, одиграва драма којој је тешко наћи аналогију у целој историји. Величину устаничког периода најбоље изражава Вук Караџић у свом поређењу Хајдук Вељка Петровића са старим јунацима.

Кроз огањ борбе стварана је држава чију праву вредност није могуће у потпуности доживети због њеног пада 1813. Када Прота каже како је у време писања својих мемоара срећан што „отечество моје напредује и ја радосно и задовољно повраћам се у ово скровито мало селце на огњиште мојих дедова“. Србија је далеко иза оног, као што ће бити још дуго, него што је она била у првој деценији 19. века. По значају и последицама време пропасти устанка може се сврстати уз страшну Косовску битку.

Прота Матија је један од ретких примера где члан кнежевске куће учествује у спремању отпора а затим се налази међу водећим људима устанка кроз цео период као борац оружјем и пером за стварање нове српске државе. За разлику од њега, већина сродника предустаничких кнежева, који су постали жртве дахијске сече се радије повлачи из првих редова у вођењу народних послова тако да почетак устанка доноси смену и појаву нових људи дотле скоро непознатих.

Оно што се данас сматра устанком Црнога Ђорђа, за протекла два века добијало је различита имена. Вук подједнако користи израз „буна“ колико и „устанак“. Стихована хроника земунског књиговесца Гаврила Ковачевића, штампана већ у јесен прве године устанка, користи израз „возмушченије“. Срећу се и називи „Карађорђева крајина“ или „Карађорђев збег“. Прота на неколико места користи израз „Карађорђев рат“, скоро кроз цео спис: „Мој отац и мати имали су још више деце, но ја их упамтио нисам, а читуља је изгорела кад су нам уз Карађорђев рат куће изгореле." Иако је за покретање устанка заслужан скоро колико и Црни Ђорђе, увођењем овог израза, прота као да се одриче своје заслуге за покретање устанка.

Слично је и са именом Вожда устанка, Црним Ђорђем. И Вук и Прота скоро подједнако користе и реч „Карађорђе“ и „Црни Ђорђе“. За познанике и сараднике вожда из времена пре устанка и у његовом почетку он је једноставно само „Ђорђе“, као за Станоја Главаша или Јанка Катића, који у разговору са протом током опсаде Београда каже: „Алекса и ја кнезујући, а Ђорђе тргујући, и заједно са Хаџи Муста-пашом на дахије војујући, врло смо се пазили и као браћа живели и разне разговоре водили." И за буковинског проту Атанасија Антонијевића, будући вожд је само „Ђока“, као што је и сам себе радо називао. „Виче вама Ђоко, не идите даље, преварише Турци, али ви Ђоке не слушате."

Једна од епизода у приповедању Проте односи се на преговоре одржане у Земуну 28. априла 1804. године са представницима београдских Турака под покровитељством барона Генеја команданта „Краљевине Славоније и Војводине Срема". Она се овде обрађује међу првима јер може да се узме као параметар и узорак за оцену вредности Протиних сведочења. Поред онога што се о том догађају зна од Проте сачуван је и званични записник аустријске команде која је домаћин сусрета. Тако постоји могућност поређења два сасвим независна извора.

Ту се показало колико је Протина прича сажета, сведена, улепшана и непотпуна што не чуди с обзиром на карактер списа. Прича је „редукована“ јер у акцију уводи само четири човека: Црни Ђорђе, Јанко Катић, Прота и Антоније Пљакић као пратилац. Из акта се зна да је било шеснаест чланова српске депутације јер су сачувана њихова имена. Ту је Прота тек на петом месту – после Црног Ђорђа „из Тополе“, Јанка Катића „из Рогаче“, Симе Марковића „из Борка“ па чак и Младена Миловановића „из Ботуње“ који нема скоро никакве заслуге за покретање устанка.

Наступ српског изасланства није ни приближно онако свечан како то Прота представља. Од стране аустријских званичника Турцима је посвећена пуна пажња као представницима суседне државе, а Срби су само примљени као „толерисана“ страна.

Значајно је истаћи да се на овом скупу стало на становиште како је буна почела. 24. јануара, дакле са даном када су посечени ваљевски кнезови Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. Био је то тада општеприхваћен став водећих људи устанка. Питање је колико је оправдано што се касније од тога одступило и за почетак узет празник Сретења Господњег (2. фебруара) и поред сазнања да сигурних доказа за такву тврдњу нема већ је тај датум узет као „средње“ решење.

Прота говори како су се за ту прилику устаници послужили лукавством тако што су баш у току преговора по договору поред београдског града запаљене неке напуштене куће, а у том моменту ово је приписано турским војницима. Та паљевина у акту је само наговештена али више као нека „метафора“ него стварни догађај те из тих речи никако се не би могло разазнати шта се стварно десило на десној обали Саве. „И данас кад овде дахије мир траже, толико су непоуздани, да су њихових четири стотине Турака послали да хришћанска села пале, и да секу Србијанце које би тамо застали докле се српске старешине баве овде као депутати“.

Речено је да је овде Протино казивање „половично“ јер по немачком акту преговори се одвијају у две фазе. У другој су „актери“ само Црни Ђорђе, Јанко Катић и Сима Марковић који се појављују поново пред аустријском командом и моле за разумевање и помоћ од швапске стране. Прота можда за то није ни знао а можда се овај детаљ није уклапао у замисао његовог списа.

ПЕСМА У ПРОЗИ

Кроз цело Протино писање и ван његовог основног дела истиче се уважавање Јанка Катића али је преговоре у Земуну искористио да створи о Јанку песму у прози. Цео сусрет протиче у знаку овог човека чија је вредност, поред осталих општепознатих способности, и знање турског језика па је он поред тога што је члан депутације и преводиоц. Сви остали па и генерал Генеј као домаћин или српски Вожд ту су сасвим у другом плану. „Скочи Катић аки би не знао. Рекло би се зграну и рече: „Нуто господине, ви нас на царски и ваш образ преведосте преко Саве, а дахије пале куће и робе сиротињу... Ђипи Катић између седећи Турака и Немаца, као би се помами, ватра му из уста сева. Сирома командирендер нађе се у чуду... и све једнако виче: 'Полако, Јанко, полако, Јанко!'“ Поводом тврдње да се ови преговори у Земуну могу узети као параметар при оцени Протиног писања, овде се може додати и његов однос према датуму. По Проти, преговори би били Велике недеље, значи пре Ускрса, који је те године био 23. априла. Међутим, акт коме се сигурно може веровати, наводи 28. април. Давно је уочено да Протино сведочење о датумима није поуздано.

Скоро пола века после устаничких догађаја прота жали што Србија нема учене људе који би могли да опишу оно што се збило током устаничке деценије: „Кад би за Карађорђа, бар у Срему (кад у Србији није било могуће) оволико било учени Срба, каква би Карађорђа и његови војвода и све Србије славна историја била и не би нам наши синови сада, а и потомство од страни списатеља преписивали и по туђим архивама истраживали као ми сад!“

Можда би се могло рећи и другачије – Србија је ипак имала и тада даровитих људи бар онолико колико је довољно да време Црном Ђорђу отргну од заборава. Али, они нису имали услова за рад или је недостајало сазнање о потреби да се што више сачува за потомство кроз записивање сећања преживелих учесника. Сам Прота Матија, Вук Караџић, митрополит Стратимировић, својим радом су показали да су дорасли том задатку али из разних разлога нису учинили довољно. Колико би значило да је прота описао у својим сећањима целу устаничку деценију као што је учинио за њене прве две и по године, дакле само четвртину тог периода.    Поред тога имао је немару да напише и више али ти планови су стварани у годинама кад се тешко могло очекивати и њихово остварење.

Наставиће се...