Pregovori u Zemunu

Pored ličnih zapažanja, koja nosi u pamćenju, i razgovora sa ocem i učesnicima ustanka, Prota se za pisca spremao i na poseban način.

Još kao đak u Kupinovu pronašao je i sačuvao spisak srpskih prvaka iz 1735. godine, koji je tek pred kraj života ustupio istoričaru Isidoru Stojanoviću. Čitao je zapise Hadži-Ruvima, koga je i lično morao poznavati. Pominje i „knjigu“ hećima Tome, gde su bili opisani događaji u Beogradu 1800. godine. Tu je i pomen Maksima iz Krnića, koji je, izgleda, po dogovoru sa protom vodio beleške o tekućim događajima. „Sve je redom beležio, no tefter u beganju propadne." Zatim stvara svoju arhivu, na koju se češće kroz pisanje poziva i upućuje onoga koga bude zanimalo. Po tome bi se moglo zaključiti da se umni Prota rano počeo pripremati za istorika svog vremena, čiju veličinu je izvanredno osećao. U povoljnijim ličnim i opštim prilikama, Prota bi, verovatno, svoje planove o pisanju i ostvario i ne bi se njegov rad sveo samo na nekoliko stotina stranica. Tad se morao pomiriti sa tim da neće moći stvoriti ono što je nekad zamišljao. „Ne tražite u mom pripovedanju istoričke sveze.
Ja ne mogu događaje ovde sve po redu zabeležiti, nego ću ih pisati kad se kog opomenem. Ja znam da će iste događaje docnije mnogo pero opisati veštije, ali istinitije neće."O svom školovanju Prota govori donekle na podsmešljiv način, kao da je u tome on neki izuzetak, iako dobro zna da ni kod drugih u tom pogledu nije bolje, i to ne samo južno od Save, već i po Sremu. „Onda bile su u Sremu vrlo retko škole i srpske nauke, a i sam posle video sam mloge stare sveštenike koji su sa naukom malo od naših srbijanskih sveštenika razlikovali se." Prosečnom čitaocu obično izmakne ovaj završni deo protine priče, a pamte se samo njegove muke na početku školovanja. Na sličan način se za sveštenika sprema i Pantelija, sin brankovinskog popa Stanoja, „koji je učio malo u manastiru Studenici“, a pop Mata „kod Svetogoraca putujući’". Pored toga što vrši dužnost sveštenika, Prota uz oca ulazi postepeno u javne poslove. Sa važnim događajima se upoznaje posredno. Luka Lazarević, sinovac šabačkog kneza Ranka, obaveštava kneza Aleksu o ubistvu svog strica i traži pomoć, a Prota će o tome saznati kasnije od oca. Tako je i kad pašin čovek iz Beograda dolazi kod kneza Alekse, kome „iz usta govori“. Knez će razgovor preneti sinu kasnije.
Pred njegovim očima se odvija smena generacija i to na dva nivoa, i kad je reč o 1790. i o 1804. godini. „Posebno su na glasu bili u ono dvanaest godina naša tri kneza valjevska i knez Ranko (šabački) iz Svileuve, knez Nikola iz Rudnika, knez Petar iz Ćuprije, (Stevan Andrejić) Palalija iz Beograda; i za druge sam slušao, koje moj otac fali, ali sam im imena poboravio. Ali su Aleksa iz Brankovine i Petar iz Ćuprije najprebraniji kod vezira bili." Niko od ovde pomenutih nije dočekao početak ustanka, a kamoli da u njemu učestvuje.

SLOJEVITOST DOGAĐANjA
Kao malo gde, kod Prote se oseća „slojevitost“ događanja oličenih u smeni vodećih ljudi tokom samog ustanka. „Kad smo mi s valjevskom vojskom marta 1804. godine na Šabac došli i Šabac umuaserili (opseli) i počeli tući, onda je bio Ostoja Spuž starešina i neki Andrija Vitomirović, a posle nastane Luka Lazarević i jošt posle Stojan Čupić. Od Mišara i Miloš Pocerac." U naučnom prikazu teško je postići ovako dinamičnu prezentaciju iz koje izbija ritam tekućeg života. U literaturi, usled nedostatka podataka, sve je „čvršće“ i „trajnije“.
Od skoro osam decenija Protinog života najvažnije vreme od deset ustaničkih godina i za čitaoce najzanimljivije. To nije slučajno. Godine ustanka spadaju među presudne u celoj srpskoj istoriji i mogu se svrstati u red samo sa vremenom Svetoga Save. Tad se na malom prostoru beogradske oblasti, naseljenoj sa oko pola miliona ljudi, od kojih se moglo prikupiti vojske oko pedeset hiljada boraca, opkoljenom sa tri strane snagama protivnika, odigrava drama kojoj je teško naći analogiju u celoj istoriji. Veličinu ustaničkog perioda najbolje izražava Vuk Karadžić u svom poređenju Hajduk Veljka Petrovića sa starim junacima.
Kroz oganj borbe stvarana je država čiju pravu vrednost nije moguće u potpunosti doživeti zbog njenog pada 1813. Kada Prota kaže kako je u vreme pisanja svojih memoara srećan što „otečestvo moje napreduje i ja radosno i zadovoljno povraćam se u ovo skrovito malo selce na ognjište mojih dedova“. Srbija je daleko iza onog, kao što će biti još dugo, nego što je ona bila u prvoj deceniji 19. veka. Po značaju i posledicama vreme propasti ustanka može se svrstati uz strašnu Kosovsku bitku.
Prota Matija je jedan od retkih primera gde član kneževske kuće učestvuje u spremanju otpora a zatim se nalazi među vodećim ljudima ustanka kroz ceo period kao borac oružjem i perom za stvaranje nove srpske države. Za razliku od njega, većina srodnika predustaničkih kneževa, koji su postali žrtve dahijske seče se radije povlači iz prvih redova u vođenju narodnih poslova tako da početak ustanka donosi smenu i pojavu novih ljudi dotle skoro nepoznatih.
Ono što se danas smatra ustankom Crnoga Đorđa, za protekla dva veka dobijalo je različita imena. Vuk podjednako koristi izraz „buna“ koliko i „ustanak“. Stihovana hronika zemunskog knjigovesca Gavrila Kovačevića, štampana već u jesen prve godine ustanka, koristi izraz „vozmuščenije“. Sreću se i nazivi „Karađorđeva krajina“ ili „Karađorđev zbeg“. Prota na nekoliko mesta koristi izraz „Karađorđev rat“, skoro kroz ceo spis: „Moj otac i mati imali su još više dece, no ja ih upamtio nisam, a čitulja je izgorela kad su nam uz Karađorđev rat kuće izgorele." Iako je za pokretanje ustanka zaslužan skoro koliko i Crni Đorđe, uvođenjem ovog izraza, prota kao da se odriče svoje zasluge za pokretanje ustanka.
Slično je i sa imenom Vožda ustanka, Crnim Đorđem. I Vuk i Prota skoro podjednako koriste i reč „Karađorđe“ i „Crni Đorđe“. Za poznanike i saradnike vožda iz vremena pre ustanka i u njegovom početku on je jednostavno samo „Đorđe“, kao za Stanoja Glavaša ili Janka Katića, koji u razgovoru sa protom tokom opsade Beograda kaže: „Aleksa i ja knezujući, a Đorđe trgujući, i zajedno sa Hadži Musta-pašom na dahije vojujući, vrlo smo se pazili i kao braća živeli i razne razgovore vodili." I za bukovinskog protu Atanasija Antonijevića, budući vožd je samo „Đoka“, kao što je i sam sebe rado nazivao. „Viče vama Đoko, ne idite dalje, prevariše Turci, ali vi Đoke ne slušate."
Jedna od epizoda u pripovedanju Prote odnosi se na pregovore održane u Zemunu 28. aprila 1804. godine sa predstavnicima beogradskih Turaka pod pokroviteljstvom barona Geneja komandanta „Kraljevine Slavonije i Vojvodine Srema". Ona se ovde obrađuje među prvima jer može da se uzme kao parametar i uzorak za ocenu vrednosti Protinih svedočenja. Pored onoga što se o tom događaju zna od Prote sačuvan je i zvanični zapisnik austrijske komande koja je domaćin susreta. Tako postoji mogućnost poređenja dva sasvim nezavisna izvora.
Tu se pokazalo koliko je Protina priča sažeta, svedena, ulepšana i nepotpuna što ne čudi s obzirom na karakter spisa. Priča je „redukovana“ jer u akciju uvodi samo četiri čoveka: Crni Đorđe, Janko Katić, Prota i Antonije Pljakić kao pratilac. Iz akta se zna da je bilo šesnaest članova srpske deputacije jer su sačuvana njihova imena. Tu je Prota tek na petom mestu – posle Crnog Đorđa „iz Topole“, Janka Katića „iz Rogače“, Sime Markovića „iz Borka“ pa čak i Mladena Milovanovića „iz Botunje“ koji nema skoro nikakve zasluge za pokretanje ustanka.
Nastup srpskog izaslanstva nije ni približno onako svečan kako to Prota predstavlja. Od strane austrijskih zvaničnika Turcima je posvećena puna pažnja kao predstavnicima susedne države, a Srbi su samo primljeni kao „tolerisana“ strana.
Značajno je istaći da se na ovom skupu stalo na stanovište kako je buna počela. 24. januara, dakle sa danom kada su posečeni valjevski knezovi Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Bio je to tada opšteprihvaćen stav vodećih ljudi ustanka. Pitanje je koliko je opravdano što se kasnije od toga odstupilo i za početak uzet praznik Sretenja Gospodnjeg (2. februara) i pored saznanja da sigurnih dokaza za takvu tvrdnju nema već je taj datum uzet kao „srednje“ rešenje.
Prota govori kako su se za tu priliku ustanici poslužili lukavstvom tako što su baš u toku pregovora po dogovoru pored beogradskog grada zapaljene neke napuštene kuće, a u tom momentu ovo je pripisano turskim vojnicima. Ta paljevina u aktu je samo nagoveštena ali više kao neka „metafora“ nego stvarni događaj te iz tih reči nikako se ne bi moglo razaznati šta se stvarno desilo na desnoj obali Save. „I danas kad ovde dahije mir traže, toliko su nepouzdani, da su njihovih četiri stotine Turaka poslali da hrišćanska sela pale, i da seku Srbijance koje bi tamo zastali dokle se srpske starešine bave ovde kao deputati“.
Rečeno je da je ovde Protino kazivanje „polovično“ jer po nemačkom aktu pregovori se odvijaju u dve faze. U drugoj su „akteri“ samo Crni Đorđe, Janko Katić i Sima Marković koji se pojavljuju ponovo pred austrijskom komandom i mole za razumevanje i pomoć od švapske strane. Prota možda za to nije ni znao a možda se ovaj detalj nije uklapao u zamisao njegovog spisa.

PESMA U PROZI
Kroz celo Protino pisanje i van njegovog osnovnog dela ističe se uvažavanje Janka Katića ali je pregovore u Zemunu iskoristio da stvori o Janku pesmu u prozi. Ceo susret protiče u znaku ovog čoveka čija je vrednost, pored ostalih opštepoznatih sposobnosti, i znanje turskog jezika pa je on pored toga što je član deputacije i prevodioc. Svi ostali pa i general Genej kao domaćin ili srpski Vožd tu su sasvim u drugom planu. „Skoči Katić aki bi ne znao. Reklo bi se zgranu i reče: „Nuto gospodine, vi nas na carski i vaš obraz prevedoste preko Save, a dahije pale kuće i robe sirotinju... Đipi Katić između sedeći Turaka i Nemaca, kao bi se pomami, vatra mu iz usta seva. Siroma komandirender nađe se u čudu... i sve jednako viče: 'Polako, Janko, polako, Janko!'“ Povodom tvrdnje da se ovi pregovori u Zemunu mogu uzeti kao parametar pri oceni Protinog pisanja, ovde se može dodati i njegov odnos prema datumu. Po Proti, pregovori bi bili Velike nedelje, znači pre Uskrsa, koji je te godine bio 23. aprila. Međutim, akt kome se sigurno može verovati, navodi 28. april. Davno je uočeno da Protino svedočenje o datumima nije pouzdano.
Skoro pola veka posle ustaničkih događaja prota žali što Srbija nema učene ljude koji bi mogli da opišu ono što se zbilo tokom ustaničke decenije: „Kad bi za Karađorđa, bar u Sremu (kad u Srbiji nije bilo moguće) ovoliko bilo učeni Srba, kakva bi Karađorđa i njegovi vojvoda i sve Srbije slavna istorija bila i ne bi nam naši sinovi sada, a i potomstvo od strani spisatelja prepisivali i po tuđim arhivama istraživali kao mi sad!“
Možda bi se moglo reći i drugačije – Srbija je ipak imala i tada darovitih ljudi bar onoliko koliko je dovoljno da vreme Crnom Đorđu otrgnu od zaborava. Ali, oni nisu imali uslova za rad ili je nedostajalo saznanje o potrebi da se što više sačuva za potomstvo kroz zapisivanje sećanja preživelih učesnika. Sam Prota Matija, Vuk Karadžić, mitropolit Stratimirović, svojim radom su pokazali da su dorasli tom zadatku ali iz raznih razloga nisu učinili dovoljno. Koliko bi značilo da je prota opisao u svojim sećanjima celu ustaničku deceniju kao što je učinio za njene prve dve i po godine, dakle samo četvrtinu tog perioda.    Pored toga imao je nemaru da napiše i više ali ti planovi su stvarani u godinama kad se teško moglo očekivati i njihovo ostvarenje.
Nastaviće se...