Јерусалим – Свети Град, место где је почела и где ће, изгледа, и да се заврши људска цивилизација, бар она какву је ми данас познајемо.
Јерусалим, данас град берлинских зидова, који на парам-парчад дели јеврејски и палестински народ. На стотине граничних прелаза, на хиљаде наоружаних војника и полувојника-цивила; једни носе америчко наоружање, други руско, случајно, свакако, случајно...
Упадају у аутобусе, контроле су строге, напетост и нервоза на све стране. Израелци финансијски и организационо на високом нивоу, Палестинци сиромашни, али бескомпромисно решени да остану и опстану. Падају тешке речи, псевдопророчке, а у ствари митоманске и нацистичке.
Посматрано из друштвено-политичке перспективе, Јерусалим постаје темпирана бомба чији детонатор постаје све осетљивији.
Посматрано са духовне стране – Свети Град је далеко од свега смртног и пролазног, далеко од бомби и ракета, псовки и мржње, он је Град Неба, он је прозор или аутобуска или железничка станица Царства Небеског ка Царству Небеском, његова најлепша и најбоља пројава овде на земљи. Света места, којима је Свети Град начичкан као семење нара, као да кроз Истину коју нуде, миленијумима уназад, вајају људске душе не само поклоника, него васколиког човечанства.
Управо ту, у Светој Земљи, у Светом Граду, у организацији Међународног фонда јединства православних народа, од 11. до 15. фебруара одржана је конференција на тему Улога традиционалних религија у тражењу мирних решења у регионалним и глобалним конфликтима.
Више од стотину учесника из двадесетак земаља: Русије, Украјине, Белорусије, Јерменије, Америке, Литве, Летоније, Пољске, Чешке, Словачке, Румуније, Бугарске, Грчке, Јордана, Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе... После Руса, Срба има највише, представљамо три земље. Ето бар неке предности од распарчавања српства. Редом: Митрополит дабробосански Николај, Епископ захумско-херцеговачки Григорије, ректор Цетињске Богословије отац Гојко Перовић, представник Фонда за Црну Гору Славко Крстајић, оперативни уредник Православља и главни уредник Двери српских Бранимир Нешић, члан Главног одбора Српског сабора Двери Владан Глишић, представник АБС-холдинга Дарко Голубовић, као и Владимир Вељковић из Херцеговине.
Сви представници конференције имали су прилику да обиђу најзначајнија света места у Јерусалиму: храм Христовог рођења, храм Христовог гроба, храм Богородичиног гроба, Маслинову гору итд, као и да буду примљени од стране Његове Светости Патријарха јерусалимског и све Палестине Теофила III и председника Палестинске националне аутономије Махмуда Абаса.
Митрополит Николај је говорио о ангажовању Српске православне цркве у помирењу након последњег рата у БиХ и значају формирања Међурелигијског вијећа у БиХ. Одмах након окончања рата 1996. године, у име Његове Светости Патријарха српског Павла, укључио се у процес настанка Међурелигијског вијећа које окупља традиционалне Цркве и вјерске заједнице у БиХ: СПЦ, Исламску заједницу, Римокатоличку цркву и Јеврејску заједницу.
Господин Николај је истакао да су верске вође у БиХ својим заједничким деловањем у послератном времену биле пример политичарима, јер су се, уместо пасивне толеранције, одлучили за активан дијалог. „Путовали смо на многа места да сведочимо свој рад на пољу помирења и спречавања даљих сукоба. О свом раду сведочили смо у Вашингтону, Бриселу, Токију, Аману...“ – рекао је митрополит Николај учесницима конференције. Високопреосвећени је нагласио да су верске вође у минулим годинама у БиХ урадиле много за развој грађанског друштва које је у повоју. „Цркве и верске заједнице нису могле да спрече рат, мада смо у свакој прилици апеловали за мир. Сада се конкретно, кроз међурелигијски дијалог, ангажујемо да се кризе и сукоби предупреде, а да се грађанско друштво у земљама посткомунизма унапреди“ – рекао је митрополит Николај. Његово Високопреосвештенство је на крају своје беседе поручио да међурелигијски дијалог није лаган, али да су у њему одлучност и истрајност најбитнији. ИЗЛАГАЊЕ ЕПИСКОПА ГРИГОРИЈА
Сакупили смо се у Витлејему – Бетлехему (кући хлеба, небеског хлеба) и нема бољег места да се говори о миру и разумевању, јер према хришћанском предању управо је овде међу људе сишао сам творац и Бог кога су анђели навестили химном „Слава на висинама Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (или у латинском преводу, међу људима добре воље).
Бог је онај који доноси мир, не као неку апстракцију, као неки компромис између добра и зла, већ као личност Бога и миротворца који нам доноси небески мир. Да бисмо примили тај мир, потребна нам је добра воља, и то је онај допринос који ми људи дајемо као сарадници Божји да би његов мир завладао нашим срцима.
Зато, говорећи о миру, морамо да говоримо и о слободи и одговорности човека, јер зло у овоме свету, а самим тим и рат и све несреће постоје као последица погрешног коришћења слободе човекове. Господ није дошао да нам проповеда мир као идеологију, већ да нас научи да користимо слободу као највећи дар Божји тако да њом градимо љубав, дом хлеба, а не да га разграђујемо. Дакле, Господ не доноси идеју мира, већ нам показује како да себе учинимо миротворцима тако што ћемо нашу богомдану слободу користити одговорно и у циљу изградње љубави и јединства међу свим људима, да сви једно буду, што нам је Господ оставио као аманет.
У корену имена Светог града су три сугласника Ш-Л-М која указују на мир и хармонију. Нажалост, данас управо овде где смо позвани да као представници свих вера сведочимо мир, наставља се страдање, патње невиног становништва без обзира на етничко порекло. Једини начин да пронађемо истински пут ка миру, јесте да дубоко уђемо у поруку Божју. Нама хришћанима мир Божји сведочи сам Син Божји који је дошао у свет да га претвори у ДОМ ХЛЕБА – у Цркву у којој своје постојање не заснивамо на биологији, на идеологији, на етничкој припадности, већ на љубави као потпуно другачијем начину постојања. Заправо, мир у свету не зависи од Бога, већ пре свега од нас и од нашег ПРЕУМЉЕЊА (Метаноие) тј. колико ћемо своје постојање засновати на богочовечанској личности оваплоћеног Логоса Божјег, а колико на сопственим личним или националним интересима. Према учењу наше Цркве, Христос није дошао да донесе нову религију, већ да укаже на истину о Небеском Оцу који жели да сакупи сву своју децу у љубави и заједници вечног постојања. Нажалост, у историји је дошло до идеологизације религије, и данас живимо у времену када се деца Авраамова, муслимани, Јевреји и хришћани неретко посматрају као странци и, уместо у кући хлеба и љубави, живе у међусобним антагонизмима, подозрењима и неразумевању. Зато на овом светом месту, из ове куће хлеба могу само да позовем на истински труд и одговорност које сви морамо да покажемо, не речима, него делом, преумљењем свога срца за овај свети дом који нам је Бог подарио да њиме као људи управљамо, одговорно, мудро и приводимо васцелу створену природу у вечно постојање Оца Небеског, Створитеља неба и земље. Ако не покажемо способност да живимо у миру, препознајући једни у другима лик Божји који нам је Творац удахнуо, уколико не схватимо да је довољно хлеба, ваздуха и воде за све оне који желе да у миру живе у Дому Божјем, нећемо моћи да остваримо наше небеско назначење, а то је да приведемо видљиву природу у вечно постојање Оца Небеског и постанемо стварна деца Божја.
Највећи изазови данашњег човека од вере, без обзира са које стране света и из којег предања, јесу идеологија и етноцентризам. Они нам не дозвољавају да видимо у нашем ближњем своју вечну сабраћу, држе нас у предрасудама, трују нас мржњом. А како ћемо лице Божје угледати ако нисмо у стању да љубимо ближњег свога, да положимо живот свој и за непријатеља свога, уколико нисмо стању да другима не чинимо оно што не желимо да они чине нама?
Речи Исуса Христа, кога мудри људи исламског предања поштују као пророка, а Јевреји као великог рабина, у нашим срцима одјекују као речи живог Бога који је дошао да нас научи да живимо у љубави и миру, јер само ћемо тако знати да живимо са Богом и у заједници Божјој. Његове речи: „Блажени миротворци јер ће се синови Божји назвати“, никада нису биле актуелније, јер показују да без мира Божјег у нашим срцима, нећемо имати ни мира са ближњим својим, а ни заједнице са Богом који нас је позвао да будемо његови синови и деца.
Политичари овог света говоре о мировним процесима, о преговорима, али такво миротворство, иако није за потцењивање, није вечно, и траје колико трају политички интереси оних који су тај мир закључили. Ми, деца Божја, деца Авраамова, говоримо о миру који представља божанско назначење човека, наш суштински егзистенцијални задатак без кога не можемо да постанемо деца Божја. |
