Други саговорник у серијалу „ Изазови духовности 21. века“ је књижевник Радослав Братић, рођен 1948. године. У Билећи и Требињу је учио основну и средњу школу, у Београду је студирао југословенску и светску књижевност. Био је секретар и потпредседник Удружења књижевника Србије, заменик главног уредника БИГЗ-а, главни уредник часописа Реласион, и уредник Књижевне речи, часописа Знак и Књижевност. Добио је скоро све значајније награде за прозу, као што су Андрићева, Исидорина, награда „Ћамил Сијарић“, „Меша Селимовић“. „Лазар Вучковић“, Кочићева награда за целокупно дело, Награда листа „Борба“ за најбољу књигу године, „Душан Баранин“ и награда „Светозар Ћоровић“, „Златни беочуг“ за допринос култури главног града, итд. Дела су му превођена на више језика и заступљен је у скоро свим страним и домаћим антологијама српске прозе. Сматрају га једним од најзначајнијих савремених српских писаца.
Питамо Братића о његовом пореклу.
Он нам одговара да се родио на Видовдан, у години чије је лето почело жестоком сушом. А то значи у знаку оскудице. Све живо, и људи и биљке и животиње, липсавало је од жеђи. "И баш у једном таквом дану у којем су се збили преломни догађаји – објављена је чувена Резолуција ИБ-а – дошао сам на овај свет".
И данас се ничега толико не плашим, каже Братић, као жеђи. Кафкин јунак, у причи Сеоски лекар, каже: „Дошао сам на свет с лепом раном – то ми је била сва опрема!“ После ме је деда грдио и тукао што сам се родио баш на тај дан, када је страдало толико невиних људи.
У својој аутобиографији (Шехерезадин љубавник) тврдите да је глас интелектуалаца увек само вапај немоћног у пустињи, да је пишчево мишљење лично и необавезно. Колико је у данашњем времену уметност моћна?
– Наравно, да је глас интелектуалца само вапај немоћног у пустињи. Треба то гледати у светлу чињенице да су данас све вредности пропале, срозане. Човек је изгубио ослонац и упориште. Зато данашња уметност нема моћи, она је само добар друг човеку на разним беспућима. Она га храбри, бодри, даје му својеврсну наду.
Писање - то је монашки позив, испосништво, у коме писац трага за властитом истином и никога не штеди, поготово се никоме не улагује, кажете. Док пишете, коме је писац одговоран?
– Да. Писање је монашки позив, испосништво. Истина је да писац трага за властитом истином и никога не штеди, поготово се ником не улагује. Нема рачуна. Писац док пише ником није одговоран, јер све је производ његове маште, његове уобразиље. Он ствара и разграђује светове као плод властите маште, не поштује унапред уређени поредак ствари, а нарочито не поштује оно што снује власт. Знао је писац због тога да често стави главу на пањ или на гиљотину, знао је да допадне затвора и тешке тамнице.
Једино би писац могао да има савез са Створитељем.
Говорећи о Вашем роману „Смрт спаситеља“ устврдили сте да „Створитељ увек нешто скрива, даје нам упутства“. Зашто је модерном човеку тако тешко да види пуноћу Христа у Његовој властитој васељенској сфери коју представља Црква?
– Свој први роман сам назвао Смрт спаситеља. Спаситеља сам подразумевао као свог стрица, кума, рођака, који ће помоћи дечаку и избавити га из свих невоља. Међутим, на књижевним вечерима и трибинама, у разговорима с читаоцима, па чак и свештеним лицима, наишао сам на чуђење: иако сам ставио напомену на почетку романа, зна се шта је Спаситељ. Одмах сам променио наслов књиге у следећем издању. Роман сам назвао Смрт спасиоца. Онај ко је верник види пуноћу Христа у властитој васељенској сфери.
Ваша опсесивна тема је родна Херцеговина. Иако традиционалан, Ви спадате у модерне приповедаче. Шта је за Вас традиција, а шта савременост?
– Традиција је нешто чиме су испуњени векови, а савременост је нешто што траје сада, непроврело, попуњено свакојаким иновацијама. Писац мора да се служи и једним и другим, да зида грађевину измешаним материјалом.
Херцеговина је земља која може опсенити и преварити невештог путника. Час се чини мала и непроходна, час голема и раштркана. Лети жедна, тврда и испуцала, с пуно јаметина и провалија; зими снегом и ледом оковона, и лети и зими неслана. Волујак је наш Тавор, а Зеленгора наша Крстата гора.
Нема чудније земље у којој се за један дан имењају сва четири годишња доба: и сунце, и киша и снег и магла. У рано пролеће, чим снежни намети почну да се топе, постаје мокра и блатњава. Вода куља са свих страна, али ће је бројне џомбе прогутати. Час је отворена и светла као летно подне, час закопчана као наквашен шињел војника на Вучјем долу пред почетак битке са Турцима. Дању колико-толико прегледна и прозрачна, ноћу мрачна и тешка као млински камен, да цитирамо почетак романа Трг соли.
Колико писца обесхрабрује време у коме се млади људи хвале како ништа не читају?
– Мислим да је ово време погубно за младе људе. На једној страни их васпитава улица са свим својим погубностима, на другој страни се распада породица. А ту су дрога, туче и олако потезање оружја на вршњаке. Отуда толике крађе и убиства.
Школа је изгубила од угледа и од своје важности. Где се год окренете – општа је неписменост и незнање. Људи не иду у библиотеке, нити шта читају. У београдским књижарама већ не примају збирке поезије за продају. Онда се не чудите кад чујете да чак и Срби из Војводине одвајају Војводину од Србије.
Када Ваш јунак Димитрије чита Библију, чита је као своју, као да је књигу написао властитом руком. Одакле налази храброст за такву присност?
– Мој јунак Димитрије, дакле, Библију чита као да је написао властитом руком. Ради то због тога што му је блиска материја и што осећа да је и сам обухваћен њоме, да говори о њему и да се њему обраћа. Све легенде и митови, сви историјски догађаји, за које осећа да њега изостављају, не тичу га се и он се њима не бави.
„Савршенство припада само Свевишњем“, написали сте једном. Да ли време у Србији данас води ка буђењу стваралачке активности самог хришћанског народа и изградњи хришћанског друштва?
– Не верујем да је ово време наклоњено икаквом буђењу стваралачке активности.
Црква би се морала забринути толиким бројем секти који вршљају по Србији. И држава такође. Свештеници су нам све школованији, али још увек недовољно. Повремене свађе у Цркви не остављају добар утисак у народу, али ја се надам да ће то на крају бити све у реду.
Који су изазови духовности 21. века?
– Изазова је много. Морамо прво сагледати данашњи свет. Највећа сила емитује разне лажи толико, слично каже и Ноам Чомски, да је ово постала цивилизација обмана и лажи. Нажалост, многи су поткупљени и плаћени са задатком да дезинформишу јавност, да измишљају и бесомучно лажу. Присетимо се само колико је проливено тона мастила да би се исписале монструозне лажи о нама, у време крвавог бомбардовања Србије. Дошли су дотле да се прогања бивши директор Телевизије Београд, а да се простире црвени тепих испред оних који су притискали дугмад за бацање уранијумских бомби, ракета и свакојаких хаубица. А убили су на хиљаде мушкараца, жена и деце. Ускоро ће 24. март, када је почела да срамна акција 19 највећих сила света. На тај дан треба се присетити разних Клинтона, Вокера, Солана, Блера, Буша, Кларка... Удружење књижевника Србије је објавило књигу „Оптужујемо – отпор НАТО злочинима“. Треба само погледати ту дебелу збирку и видети шта су радиле разне главешине да би очувале алијансу НАТО пакта. То је дневник бешчашћа двадесетог века.
Волков, који је похитао одмах у Београд, као многи други значајни људи из света, каже да ће он лично на тај дан – док је жив – око руке носити црни флор жалости. Удружење књижевника Србије, као и држава, морали би да обележи тај датум бешчашћа и срама.
У књизи „Страх од звона“ , говорећи о симболици звона, кажете „Звоно виси у ваздуху, између неба и земље и тако спаја два света, небески и овоземаљски“. Колико је наш народ спреман на преокрет, да као људи православне вере постанемо одговорни за судбину Цркве у свету и целокупан живот схватимо као живот црквени?
– Када говорим о исконским страховима, онда мислим на оне митолошке страхове које су нам урасле у кости.
Не знам колико је наш народ спреман да постане одговоран за судбину Цркве. Пре бих се упитао: колико је наша Црква спремна на одговорност за судбину народа? А то значи, за јединство и саборност.
Нешто се помера у смислу духовности. Многе су цркве и манастири, у последње време изграђене у Србији или, рецимо, у Херцеговини.
Рубљов исповеда: „Ако у себи немам љубави, ја сам само бронза која звони“. Имамо ли ми данас модерно хришћанско стваралаштво без кога нема истинског очувања светиње?
– Рубљов је мој јунак у сваком погледу. Он је мајстор над мајсторима. Тарковски је снимио незаборавну епопеју о једном стваралачком чину. Оне сузе радоснице код малог дечака који лије звона а при томе не зна за тајну ливења, јесу суштина стварања и повезани су директно с Богом.
Не знам колико имамо модерно хришћанско стваралаштво. Говорио сам Вам у каквом свету живимо.
Оца нисте запамтили, премда је веома присутан у Вашој прози у улози спаситеља. Он је био јунак коме сте посветили шапатом изречене молитве „који нас са оног света прати и контролише“. Спољашња смерност и послушност је хладна и недовољна без хришћанске љубави у којој се душа преображава у духу (жива љубав, Богочовечанска). У ком тренутку сте били свесни бескрајне Божије љубави?
– Причао сам Вам о неразумевању наслова мог првог романа Смрт спаситеља, којег сам променио у Смрт спасиоца. Нећу да понављам разлоге.
Отац је, наравно, у улози и Спаситеља и Спасиоца. Он нас увек с оног света подржава и контролише. Па, човек се доласком на овај свет оглашава плачом. А то је вероватно дозивање и спајање са Свевишњим. Човек мора да осети ту љубав, а осети је највише када се нађе обезглављен у немоћи и самоћи овог света.
Приредили сте књигу „Молитве и молбе“ Његове Светости Патријарха српског Господина Павла. Какво искуство сте добили радећи на овој књизи?
– Имао сам ту част и срећу да ме је Његова Светост Патријарх Павле изабере за приређивача своје књиге. И то захваљујући његовом и мом пријатељу Живораду Стојковићу.
Сећам се, док смо пола године правили књигу, ја бих ишао свако поподне до Његове Светости. Лично ми је отварао врата на другом спрату. Све монахе и чиновнике би пре тога отпустио. Кад сам га једном упитао зашто лифт не ради, он је казао: Данас је субота, па сам наредио да се лифт искључи да би уштедели мало струје. Такав је наш патријарх: смеран, штедљив и богоугодан у сваком погледу.
Седећи и причајући с њим сат-два, она нервоза и узнемиреност у мени би нестајала, а из његових смирених очију, настајало би неко чудесно спокојство. Заиста се плашим када знам данас, да није у добром стању, да не нарушимо његов мир и да се не огрешимо. Из његових уста чују се само речи молитве, речи које нас опомињу да чинимо добра дела. Да будемо људи, а никада нељуди. Једном сам га допратио на промоцију књиге на Сајам, једном у Народну библиотеку, а трећи пут у Удружење књижевника Србије. Његово присуство у сали је обавезивало људе на тишину, производио је посебну атмосферу и доброту.
Патријарх је рођени светац.
Полемика коју је покренуо недавно Добрица Ћосић о смислу и бесмислу српског жртвовања у 20. веку, сведочи о настојању интелектуалаца да утичу на токове креирања националне и државне политике Срба у 21. веку. Где Ви видите снаге за преокрет наше судбине и где је ту место Цркве?
– Не бих улазио у ту широку тему смисла и бесмила жртвовања српског народа. Знам само да бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака.
Место Цркве је увек и свугде важно и покретачко. Црква мора да око себе окупља народ и да га води изван свих беспућа и странпутица. Човек без вере је звоно без звука.
Каква је судбина српског Косова и Метохије?
– Овом приликом да цитирам Хандкеа који је рекао у „Новој Зори“ поводом догађаја на Косову, да су протуве признале државу протува. Неко вече сам гледао филм чешких аутора, који је забрањен да се у Чешкој прикаже на телевизији. Аутори су га поставили на интернет, на коме је било двеста хиљада посетилиаца у два дана. У филму је поштено и истинито приказан преглед шиптарских злочина над Србима. Нешто тако жестоко и истинито нисам видио ни од једног српског аутора. То је болна и тема која траје. О њој сам говорио више пута на разним трибинама, да завирим мало у своје папире: Неко је то већ рекао, а велики Његош давно уздигао до висина, да су Косово и Метохија две најскупље речи српског народа. Било би то и патетично и одвећ симболично да није истинито.
Данас се са светских позорница и говорница чују опсенари. Све повеље и декларације Уједињених нација су изгледа изневерене и погажене. Министарка иностраних послова највеће силе света каже да су данас најважнија људска права, а да се границе држава, где су угрожени амерички интереси, могу и мењати. Говори о људским правима, а то што данас њиховом заслугом под санкцијама у беди умиру милиони људи широм света – никоме ништа. То је најсрамнији податак лицемерја краја двадесетог века. Тероризам је опасан само у њиховим земљама, а у малим државама они га потпомажу и добија супротно невино име и лице.
Питам се шта смо то ми Срби урадили и толико згрешили да нас држе у изолацији и карантину, прогоне и људе из мог завичаја зато што су бранили своја огњишта, јуре их и хватају ноћу по сокацима и шумама да би им судили као ратним злочинцима. Као да тај свет који је данас у улози судије и пресудитеља нема удела у распаду бивше Југославије и изазивању рата. Знам само, где су они умешали прсте и кога су почели да мире, по чијим су земљама они почели да шпартају уздуж и попреко – ту је настао општи хаос и насиље.
Највећа „Пулицерова“ награда за новинарство се додељује за срамне лажи. Безброј њихових књига и чланака састављени су све од самих лажи и превара. Сковали су и нови термин, како рече један француски интелектуалац на телевизији „унутрашњи агресори“. Срби су по њима, дакле, унутрашњи агресори. Само зато што раде исто оно што и они – бране интегритет своје земље. А један од главних моћника Си-Ен-Ена каже да су потребна два добра рата како би се повећала гледаност њихових програма. За њих су то добри ратови. Ратови које ће они исценирати и видети виртуелним очима.
Вајни немачки слависта Лауер оптужује целу српску епику да је геноцидна, а Васка Попу, једног од наших највећих песника, да су његове метафоре о српским митовима геноцидне. То значи да нису геноцидни они који су Србију напали толико пута у овом веку и заједно са својим тадашњим и садашњим пајташима послали више од половине Срба у смрт, већ су по Лауеру геноцидне ожалошћене мајке и очеви који су опевавали своје јунаке и боље рећи оплакивали своје погинуле синове.
Крај овог века изгледа да је огрезао у неподношљивим лажима, у неделима мафијаша и трговаца.
Када мало боље размислимо, данас се на светској и домаћој политичкој сцени јавља неколико типова јунака: тип силеџије, тип гмизавца, тип пужа, тип шићарџије и тип хероја-антихероја. Не чуди мене што Шиптари раде против нас, већ што ми радимо против себе: разједињени и завађени.
Нажалост, могу само још једном да се потроше безброј речи, али су глуве уши толиких страних дипломата, дописника светских телевизија, радија, новина, који добро угошћени живе у овом граду, а богами и на велико чуђење често су глуве уши и многих домаћих медија.
Питам се: како може писац да опстане спокајан у времену када му се нуде све саме подвале и лажи? Када се на сваком кораку види колико је опасна сатанска игра великих светских корпорација и њихових газда? Када се природа планете немилосрдно загађује и обрушава, а цивилизација се гура у неминовну катаклизму. Никада се више у свету није говорило о људским правима и о демократији, а никада више злочина није чињено у име те исте демократије. Бомбе новог светском поретка данас падају на бројним ратиштима по свету. Не устручавају се јавно да говоре о смањењу светског становништва на пола: локалним ратовима, изазивањем пожара, поплава и суша, стварањем нових смртоносних вируса и болештина. Годинама су бомбардовали и бомбардују Ирак, колевку цивилизације, и то под фирмом хуманих разлога. То називају хуманизмом, иако је у тој земљих под санкцијама умрло на стотине хиљада, а вероватније и милиона људи. Под маском хуманизма чине се највећи злочини, невиђени и неупамћени до сада. Цела планета се пљачка, земље и народи се колонизују. Тероризам је свуда и на сваком кораку. Долар и евро су постале метафора новог доба.
Налазимо се на рубу једног невеселог столећа, угрожене цивилизације, обезличеног човека и загађене планете. Велика прича о компјутерској фантастици добија нови језик, а људску меморији замењује његово величанство – чип, као синтеза милиона мозгова. Човек је одавно стигао на Месец, а приче о подухвату у којем ће и космос бити насељен убојитим оружјима, познат као „рат звезда“, не престају. Читамо да енглески научници укрштају гене човека и свиње. Планета је прекривена сателитима, тако да уживо можемо видети сваки догађај са лица места. Виртулена стварност замењује ону бољу или лошију.
У таквом свету кога можемо назвати срамним и временом бешчашћа, човеку једино још остао Спаситељ и веза с њим. СТРАХ И ТРАГАЊЕ
Јунаци Ваших прича имају оправдане људске страхове, у прози су ти страхови увећани јер су судбине доведене у питање. Да ли Ваша литература сведочи о сталном напору да трагање за смислом спознајемо у јединственој благодети Божијој до које тешко и мукотрпно долазимо?
– Трагање за смислом је и трагање за Свевишњим.
Тема Бога је лична ствар човека и она углавном није за ћаскање нити за дискусију.
Иначе, страх је урођена особина сваког створа и тешко се тога ослободити. Он је и покретач и својеврсна кочница. KОСОВО - ОПСТАНАК ОТАЏБИНЕ
На просторима где се стварала наша рана и средњовековна историја, где су уздигнуте најпостојаније српске задужбине, где смо примили своју веру, где се одиграла најпресуднија битка по српску државу, као да је протеклих педесет година све чињено да српски народ буде мањина у својој властитој земљи. И онда се човек пита: откуда толико напада из света; откуда толика малодушност, безвољност и апатија и код наше власти и код опозиције у потоњим годинама. Као да није у питању опстанак отаџбине већ каква споредна политичка тема око које се у страначком надметању добијају мали шићарџијски поени. Чудим се и дивим оном малобројном нашем народу који је тамо остао и имао наде и поверења у домаће и светске политичаре да ће нешто за њих добро учинити и да правде има. |
