У потрази за слободом

– Упорно лично трагање и истраживање питања слободе у једном тренутку довело ме је до књиге Архипелаг гулаг од Александра Солжењицина. Од њега сам научила да је затвор у нама а не изван нас, а ослобођење је у Истини. Ови записи из совјетског логора, једног од највећих фабрика бола и смрти 20. века, били су за мене велика инспирација и само ме утврдили у жељи да уђем у затвор и да почнем да се бавим потпуно другачијом врстом позоришта. То је позориште које нема везе са позоришним зградама, управним одборима, сценом кутијом, драмским текстовима, критикама у новинама... већ са стварним људима, њиховим животима и проблемима онаквим какви јесу. То је примењено позориште, позориште на сваком месту, за све људе, са њиховим причама и њиховим начинима да их испричају. Одлука да кренем у затвор био је и мој корак да отворим свој унутрашњи затвор пун предрасуда, страхова, малодушности. Улог и добит су били једнаки. Још 2004. сам основала невладину организацију АпсАрт, као уметност у апсу – затвору, правом или личном. АпсАрт тренутно чине Вера Ерац - психолог, Весна Варићак – глумица и ја – редитељ.


Није, међутим, било лако са таквом идејом ући у било који српски затвор. Уз писмену подршку Хелсиншког одбора за људска права и дозволу Министарства правде, врата своје установе први је широко отворио управник Специјалне затворске болнице Миодраг Анђелковић у марту 2007. године. Његова непрестана подршка, као и помоћ стручног особља која и данас траје, омогућила је невероватну ствар – да се догоди позориште промене. Први одласци у затвор су били једнако узбудљиви, дирљиви и преиспитујући као и сваки нови одлазак сада.

– У почетку су ме осуђеници видели као особу из система, што је за њих знак да буду подозриви, сумњичави и пуни отпора јер живе у суровом неформалном систему унутар система. Тако је и сада кад год се формира нова група. Убрзо, већ након неколико радионица, они схвате да у том малом простору и у то време могу да буду слободни. То им, међутим, уопште није лако, иако је слобода реч коју најчешће и најрадије изговарају. Скидање маски је најтежа ствар. Отварање, искреност, поверење и подршка су недопустиве појаве у затворском систему вредности. На радионици се догађа управо супротно. Кроз игре, драмске вежбе, импровизације, личне сцене из прошлости, садашњег живота у затвору они заједно откривају себе једни другима, ангажују као група све своје расположиве потенцијале и користе их за подршку, размену мишљења, сугестије, анализу поступака, тражење нових, бољих модела понашања на старе ситуације. Једном речју стварају малу заједницу која онда ствара своје мало, истинито и живо позориште.

Александрин рад је почео у Специјалној затворској болници у Београду, здравственој установи која покрива све казнено поправне заводе у Србији. Ту ради са осуђеницима/пацијентима којима је суд изрекао, уз затворску казну, и посебну меру лечења од болести зависности, углавном од дрога.

– То су углавном момци од 20 до 35 година старости, који су извршили дела крађе, разбојништва, пљачке, под утицајем дрога или у сврху набавке истих. Има и оних који имају и убиства иза себе. Али када радим са њима ја не читам њихове досијее, већ остављам простор да се сами отворе, кажу или покажу на радионици део својих живота. Не гледам их кроз оно што су учинили, већ покушавам да их видим у ономе што тек могу да ураде, добро и за себе и за друге. Радила сам једно време у Казнено-поправном заводу за жене у Пожаревцу, једином затвору за жене у Србији. Током 2008. АпсАрт је био активан и у Заводу за ментално здравље у Дневној болници за малолетнике. Од октобра 2008. Вера, Весна и ја држимо драмске радионице примењеног позоришта у православним заједницама за рехабилитацију зависника Земља живих које је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Иринеја основао манастир Ковиљ.

Драма је моћно средство учења. Игра је средство кроз које се најлепше и најнеприметније развија, захтева поштовање правила, сарадњу, подршку, тимски рад и ослобађа у нама дете, радост и потенцијал за раст.

- Све је могуће, је мисао до које полазници радионица долазе сами, постепено, када угледају себе у новим улогама, са неким новим мислима, а друге обрадују делима која нико од њих није очекивао. Промена је тешка реч, и мучна делатност, али је могућа. Нарочито ако се изван сопствених потенцијала, окрену и Ономе који је највећи лекар. Неки од њих су и ту слатку радост осетили. На драмским радионицама се одвија један сложен и појединачан и групни процес који може, али и не мора имати за последицу креирање представе. Све оно што се дотакне личног живота, сцене које се раде и проблеми који се инсценирају, могу постати део представе или перформанса, али само уколико група то жели. Ја не инсистирам ни на чему већ се постављам искључиво као модератор. То је улога некога ко доноси и нуди одређена средства и технике како на радионици, тако и у процесу стварања представе коју осуђеници практично сами креирају од властитог искуства.

Александра каже да у раду са женама и мушкарцима постоје видне разлике.

– Жене се много лакше отварају, показују емоције, ставове и излазе на сцену, али се исто тако веома лако сукобљавају међусобно, тешко подржавају једна другу, дуго остају неповерљиве, теже сарађују, свака је вођа за себе и међусобно се осуђују. Мушкарци се углавном радују играма са такмичарским елементима, умеју да сарађују али дуго држе маске. Они желе што дуже да задрже слику опасних, хладних, доминатних мушкараца, са откривеним тетоважама и затегнутим бицепсима. Веома често желе и на радионици да пренесу систем личне доминације, међутим како радионица захтева од свих једнако испуњење задатака, немогуће је дуго тако издржати. Тврдокрилци или напусте радионицу или се коначно заиграју и полете са свима нама.

Радећи у Специјалној затворској болници која се налази у згради Централног тј. Окружног затвора Београда, млада редитељка је тек после извесног времена на самом улазу приметила отирач на коме су стајали иницијали институције „О. З.“. У то време спремали су први перформанс и Александра је предложила да га назову Чаробњаци из О. З.-а, и од тада се ова затворска трупа тако и зове. Те 2007. године осуђеници су први пут изашли из установе да би одиграли поменути перформанс у Дому омладине поводом годишње изложбе ликовних радова пацијената целе болнице.

– Потом је уследио позив Љубице Бељански - Ристић, жене која се деценијама бави драмом у едукацији, да гостују на БИТЕФ Полифонији, на правој сцени. Однос између публике и учесника који се тада створио је био нешто потпуно неочекивано и чудесно. Слика у којој они на крају представе излазе са сцене, скидају маске, рукују се редом са публиком и говоре своја имена, за мене је била истински прелазак позоришне рампе. Аплаузи и речи подршке у каснијем дијалогу са публиком су за њих представљали потврду да нису заувек одбачени, да нису безвредни и да могу боље.

Прошле године, друга група полазника радионице направила је представу о проблемима са којима се сусрећу у оквиру неформалног затворског система, о спољном и унутрашњем притиску. Била је то прича коју су сами испричали из свог или блиског искуства других.

– Сматрала сам да је за то најбоља форма форум представа, јер су хтели да истраже друга могућа решења проблема. Форум представа захтева након гледања представе учешће публике у смислу да је свако позван да уђе у сцену и замени главног јунака у сцени у којој сматра да би могао боље да поступи. Не мењамо околности већ само главног јунака, јер једино можемо мењати себе. И овај пут добили смо позив од БИТЕФ Полифоније за учешће. Представа је играна у самој Специјалној затворској болници. Публика је била потпуно измешана. Заједно су седели осуђеници, психолози, педагози, командири, позоришна публика, колеге редитељи, глумци... Било је невероватно гледати београдске интелектуалце како се убацују у сцену и ненасилно покушавају да реше конфликте заједно у истој сцени са осуђеницима, садашње осуђенике који покушавају да буду још веће баје од оних у сцени, запослене који су такође тражили одговор на тешко постављену ситуацију и посматрати их како сви заједно једни на друге реагују. Био је то дан размене без премца, пун узбуђења, емоција, питања, емпатије, то је било позориште живље и узбудљивије од сваког за које знам. Са истом представом момци су играли и у Васпитно–поправном заводу за малолетнике у Ваљеву.

Сарадња са Српском православном црквом је врло интензивна. Пројекат под називом Игра као дисање, театар као живот започет је у православним заједницама Земља живих уз благослов Његовог преосвештенства владике Порфирија. Заједнице су места тј. куће у којима велики број момака или девојака покушава, у православном духу кроз рад и молитву, уз правила куће која негују послушност, смирење, искреност, пожртвованост, не само да се ослободи проблема зависности од дрога, већ да поново изгради своју личност и задобије дар вере. Без тога је, каже Александра, свака апстиненција јалова и временски ограничена.

– Када смо први пут посетиле ове заједнице при манастиру Ковиљ, биле смо изненађене величином подвига и вере људи који раде са зависницима од дрога. Њихова жртва и истрајност су оставили дубок утисак на нас. Отац Бранко Ћурчин из Новог Сада је особа чија неисцрпна енергија и рад представљају подстрек свима који су ангажвани око заједница, па и нама. Када нас је упознао са начином живота у заједницама, схватила сам да би оваква активност у форми драмских радионица могла значајно допринети грађењу заједнице, али и нашем раду и искуству. Због тога нас веома радује чињеница да смо успеле да се удостојимо да учествујемо у овако великом хуманом делу. Заједнице су заживеле и у шумадијској Епархији под благословом Владике шумадијског Јована. Кућа се налази у месту Брајковац код Лазаревца и под духовним руководством о. Александра Новаковића. Наркоманима данас у нашем друштву нико не жели да се бави. У Србији је регистровано више од 100.000 наркомана, а процене стварног броја су за чак 100% веће. За њихово лечење једноставно нема места, капацитета, нити програма. Остављени су улици и пропадању од дроге до смрти. Тиме је ово дело које је покренуо манастир Ковиљ веће и значајније.

Од октобра 2008. године наш пројекат у овим заједницама подржан је финансијски у оквиру програма Социјална транзиција од стране Кооперативе холандских фондација за Централну и Источну Европу (CNF CEE) и Балканског фонда за локалну иницијативу (BCIF). Драмске радионице одвијају се у три куће: у две у којима бораве момци (Ченеј и Вилово) и у једној у којој су девојке у Бачком Петровом Селу.

Циклус ових радионица трајаће 10 месеци и у оквиру њега полазници ће направити и представе које ће имати едукатвно – превентивну улогу. Планирано је да се представе одиграју у селима у којима су куће, затим у Новом Саду и у Зрењанину. Оне су и средство за превазилажење предрасуда и неразумевања локалне заједнице према људима са проблемом зависности. АпсАрт наставиља да се бави драмским радом са људима који су на маргини друштва, које су скоро сви отписали, али и са децом, младима и свима онима који нису престали да расту.