Очинство Светог Симеона

Она је била Богом дата и „условљена“. Отац и син су утемељили српску државност, а тиме и историјско присуство међу великим народима у свим најважнијим карактеристикама: духовног, културног и националног облика живота. Бледа и довољно необјашњива слика историје Срба пре њихове појаве као да је хтела ударити још снажнији печат њиховој колосалној појави. Неколико химнографа који су мање-више исцрпно писали о њиховом житију, нису могли да их разлуче у својим мерама јер је то било готово немогуће. Стога би однос Светога Симеона према сину, али и целоме своме роду, најпримереније било назвати очинством. И све што је Свети Симеон чинио и радио, могло би се заокружити најисцрпнијом речју очинство. Пут од Стефана Немање до Светога Симеона је такође пут очинства. Прилике у којима је Стефан Немања стварао српску државу су биле изузетно сложене. „...Благоверни и благочестиви и Богом изабрани и Богом подигнути и самодржавни господар Стефан, великославни и великородни и превелики жупан Немања...“ (Доментијан) своје очинство је показао не само ударајући чврсте границе своје земље, претходно их проширујући, него већ и у том односу према другим савладарима. У његовом житију по Стефану Првовенчаном, Стефан Немања стоји готово раме уз раме уз „византијске цесаре и угарске краљеве“. По дипломатији он им још и предњачи. „Стога по многој и неизмерној својој милости човекољубља, дарованим нашим прадедовима и дедовима да владају овом Српском земљом, као Бог све управљајући људима на боље, не хотећи човечије погибли и постави господина ми оца као великога жупана, нареченога у светом крштењу Стефана Немању. И обнови своју дедовину и већма утврди Божјом помоћу и својом мудрошћу, даном му од Бога. И подиже своју пропалу дедовину и прибави од морске земље Зету са градовима, а од Арбанаса-Пилот, а од грчке земље Лаб са Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Лепеницу, Белицу, и Божјом помоћи својим трудом то све прибави. И поспешењем примила је владавина његова мир и тишину одасвуд“ (из Хиландарске повеље Стефана Првовенчаног). „...с онолико моћи колику имах, не облених се ни покоја дах себи док све не направих. И пошто ми је Бог поспешаствовао приложих вам у даљину и ширину, што свима ведено би. Све вас као своју децу васпитах, чак и до селе, и научих вас држати се правоверне вере. А тиме и ви чеда моја драга, возљубљена, не збивајте учења мојега и правовернога мноме установљенога. Јер ако то држите, хоћете имати себи за помоћника Бога и Пресвету Госпођу Богородицу, и моју ако и грешну молитву.“

ВЛАДАВИНА

Повративши земље и градове својих предака, још је већа одговорност била сигурно их очувати и обезбедити, поготово што су и унутрашње поделе биле доста изражене. Период Стефанове владавине се доводио у везу са старозаветним начином владања и управљања. Старозаветне личности и њихова улога у народу, као што су Ноје, Аврам, Јаков, Јосиф, Мојсије, били су за српски народ оваплоћене у Немањи. Он је био истински обновитељ српског отачаства. „Цвет од доброга корена, изашао из бедара они који су господарили српском земљом... пречудан чудесима и крепак у ратовима... непријатељима страшан и свима диван.“ Својом побожношћу и дивним трудом, Хиландар постаје по својој лепоти раван светогорским манастирима. Српски краљеви су почели да се жене византијским принцезама, а архиепископи бивали у пријатељству са васељенским патријарсима.

И подигавши друге, велике светиње по Србији, Стефан Немања се оправдано назива оцем задужбинарства и градитељства. Помно и нежно одабирајући места за ктиторске светиње, мајсторе и градитеље, материјал који се уграђивао у свете манастире, њихов задужбинар је тиме исказивао одлике свог унутрашњег бића. Широку руку племенитог дародавца осетили су многи све до Цариграда, других светогорских манастира и оних до Свете Земље. Кроз народну песму нам је остало како су се питали: „Куд се жђеде цар-Немање благо...“. А Свети Сава их умирује да није бабо растраћио благо купујући оружје и буздоване, „него градећ’ цркве, градећ’ намастире да би души места ухватио“.

Ипак, најснажнији израз очинства срећемо у одлуци Стефана Немање да пође у Свету Гору. Народ у синовском односу остао је уцвељен, тугује и жали за својим господарем, а Свети Сава ће, кроз Житије о Светом Симеону, описати вапаје и сузе народне: „Не остави нас сироте, господару, јер тобом бисмо освећени, и тобом бисмо научани и тобом просветисмо се пастиру добри, који полаже душу своју за овце... и у свих 38 лета твојих собљудени бесмо и васпитани, и инога господара и оца не познасмо разве тебе, владико наш!“. А он их је тешио да престану од ридања и суза, јер се све збива по вољи Божјој; теши их речима да им оставља два сина своја уместо њега као корен благ који је изашао из утробе његове. А потом им говори поуку какву нигде и никада нећемо срести нити код иједнога владара света, него ћемо их једино срести у Премудростима Соломоновим: „Синови, мојих закона не забивајте (заборављајте), глаголе пак моје да бљуде ваше срце, јер тако дугота житија и лета жизни и мира приложиће се вама. Милостиња и вера да не остављају вас, привежите их у својој вији и напишите на скрижали срца ваших, и обрешћете благодат... И уповајте свим срцем на Бога, а о својим премудростима не величајте се. Не будите мудри за себе. Бојте се Господа и уклоните се од свакога зла!“. Очинске топле речи препознајемо код св. апостола Павла који каже: „Дјечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама!“ (Гал. 4,19). Свети Сава и Стефан Првовенчани остају неколико пута у недоумици – како правим именом назвати свога оца: „Јар шта да наречем, уистину недоумеваем. Господина ли доброга? Учитеља ли правоверју? Оца ли благога? Пастира ли што вером упаса стадо њему предано? Црквама ли просветитеља и благонравију учитеља и у молитви свагда пребиваоца? Ништима ли преизобилнаго служитеља и љубитеља? Правоверју ли наставника и благоверју учитеља и чистоти васељеној светило? Испуњенога ли вером и образ кротости и пошћењу наставника? Уистину бо све то би у њем. Пун бо беше премудрости и разума и благодат Божја бе на њем“. Најмлађи син не увеличава ништа када пише о оцу, као и када себе помиње у неким контекстима. Напротив! Све што пише, пише са крајњом понизношћу, али и опоменом: „Не пишем да га узнесем нити узвисим, него због користи и себи и другима“ (Теодосије). Тако ће личност Светога Симеона бити оличење и огледало на које се сви могу угледати. Касније, када је Св. Сава сачинио Студенички типик, наследници су дубоко и промишљено, уместо предговора и увода, у типик ставили управо Житије Светога Симеона, да оно буде опипљив, реалан и очигледан образац живота монаха у маснастиру Студеници. Очински је упућивао своје речи како својој властели, која је морала бити достојанствена и војводска, тако и своме окружењу, својим војницима и свему сабору народном, ставивши у своја уста јеванђелске речи: „Мир вам буди, властели моји и бољари! Мир буди и јунима што вас васпитах од родства матера ваших! Мир вам буди свима, стадо Христово словесно, које Богом би предано мени, и упасав вас неповредиме сохраних (сачувах), као пастир добри душу полажући за вас! Тим вас молим, чеда моја љубима, богати и убози, стари и јуни, држите наказање моје, оца вашега! Бога се бојте, цара штујте, цркве просвећујте да и оне просвећују вас, епископе послушајте, јереје у части имајте, милостиње не заборављајте. И благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и причешће Светога Духа буди са свима вама!“.

Ако је владала туга приликом одласка Светога од њих, тада је владала радост Светогораца када им је скромни старац дошао, и потоња је била радост истог народа када су се његове свете и нетљене мошти вратиле међу њих. Сви светогорски црнорисци су долазили да га виде, да га се дотакну и узму благослов од њега. А он, силни земаљски владар, постаје смерни отац и духовник, јер је сву земаљску власт и силу претачио у смерност и молитву. И опет су химнографи његови на блаженим мукама! Како га поново назвати и како описати те подвиге и трудове? „Јер уистину, сви живећи у окресним странама, дивљаху се њему зрећи на њему неизречена Божја схођења, и прихођаху к њему на благословљење. И ту Свете Горе преосвећени, и богобојажљиви, и христољубиви чрнорисци и вас освећени црквени причат неразлучан од њега беше, дивећи се толику смирењу и образу кротости и поношењу наставника и последатеља светих евангелских учења.“

ПЕЧАТ ОЧИНСТВА

Печатом очинства засигурно можемо назвати последње земаљске дане светога Старца. Као што је цело Житије Светога Саве писано богословском ерудицијом, високом духовношћу, реторским заносом и песничким надахнућем (Милан Кашанин), ниједан наш биограф не носи у себи све те врлине, нити у толикој мери развијен осећај за свељудску меру; тако аутор овог дела по обиму и вредности која првенствено извире из синовства, остаје усамљен у нашој свеопштој култури и књижевности. Дијалог оца и сина, оца на самртничкој постељи и сина који упија његове речи и слаже их у срце своје, превазилази сваки емотивни осећај. Оне више припадају вечности него времену – оне цепају груди без ропца и туге, и душу отварају да би била смештена туга по Богу. Обично, када нам се родитељи у старости поболе, имамо обичај да кажемо: „Шта ћеш! Старост, болест, године“, а Свети Сава проналази праве речи синовства: „а у седми дан месеца фебруара поче нешто мало побољевати часна старост његова“. Да би неко задобио своју часну старост, он би морао имати претходно и часну средњовечност и часну младост своју. Свако обраћање Симеоново сину са постеље почињало је: „Чедо моје слатко... чедо моје љубљено... сине мој“, као утеха старости његове који треба речи поуке да чува у срцу своме, да чува у стрпљењу уста и усне своје, очи и веђе да право гледају, ноге и стопе право управљене. Блажени живот да буде мера свакога дана, срце као источник живота непомућено држати, а разум у премудрости чувати. И тако поука за поуком следи насличнија молитви. „Уистину пак, браћо моја љубљена и оци, чудо би гледати како онај кога су се бојали и треперили од силине његове са свих страна, положен као један од страних, ништ, расом обавијен лежећи на земљи на рогозини, и камен му под главом, свима се клања и понижава и проси од свих опроштај и благослов“. А други син његов, Стефан Првовенчани, записаће: „Нудио је мисао своју и поучавати ум свој, желети са журбом и бринути се за душу своју господин мој свети благоверни часни старац Симеон, подвизавајући се да у дан страшнога суда буде прибројан у неки број са онима који су угодили Богу, и како би неким добрим обичајима добио онај рајски и неисказани стан, и нарочито жељаше како би му могуће било примити анђеоски и апостолски лик“.

Чудима сачињеним и записаним, и светим траговима од места где га светогорски монаси похранише, точењем мира, па све до Студенице где му свете и нетљене мошти стоје, отворило се васељенско прослављање очинства Светога Симеона. Очинство се увек доводило у везу сa синовством. Баш као што је тај однос небески, чије Очинство додирујемо посредством Сина који нас је „убратио“ (а не побратимио!), најидеалнији и најлепши пример земаљског односа у том партиципирању видимо код дивних мужева и светитеља Симеона и Саве.