Опседнутост писмима

У свом тексту о хајдуцима Прота каже: "За Новицу и његово друштво против Карађорђа има се доста писати – а и за друге бунтовнике који су и тад на сирома Карађорђа се бунили". Данашња знања нису много већа од онога што је Прота својевремено овде написао о тој појави.

Вук Караџић и поред психолошке одбојности према времену устанка јер га је оно подсећало на тешку кризу кроз коју је тада пролазио, тако да је од околине био скоро "отписан", урадио је много али је могао и требао да напише више. Неки савременици нису задовољни његовим радом. „Овакве лажи могао је само Вук по своме мишљењу, нагађању и мрзости према Карађорђу и Младену написати зато што га нису хтели ни у шта употребити, једно као човека саката који је онда на две штаке ослањајући се ишао и то тешко, и кога су због његовог безобразлука и неразумног поведења за безбожника држали“.

ИСТОРИК УСТАНКА
Својим писањем митрополит Стратимировић је показао да би могао постати прави историк устанка. Да је урадио бар део од онога што је могао, јер је много знао, дуго живео, питање је колико би била потребна и корисна историја устанка од странца Леополда Ранкеа.
Необично је ово напред речено кад се доведе у везу са појавом која се условно може оценити као опседнутост писањем код устаника почев баш лично од Проте. На самом почетку устанка у ваљевском крају Прота каже како је слао писма Милићу Кедићу у Суводање и Николи Грбовићу у Мратишић: "Одма ја одатле пошљем Живана из Кутешице у Суводање Милићу Кедићу... и пишем му да купи чете... Тако сам исто и кнезу Николи Грбовићу писао“. На сличан начин говори и Гаја Пантелић о збивањима у Тополи. По њему Црни Ђорђе диктира буковинском проти Атанасију Антонијевићу писмо за околне кнезове. „Нате писмо од нашега Ђорђа“. Они узеше, ал’ нема ко артију да прочита онда ја реко: „Што је год у артији у мојој је глави, ја сам стајао и слушао шта је Ђорђе говорио и шта је писано и ја ћу вама казати.“ И све им кажем... Оправише човека на поп – Арсенија Вујановића из Брезовца да прочита писмо. И дође до триста људи пре поп-Арсенија, а овај дође други дан ујутру и прочита и нађе да је онако.“
Ово прво Вождово писмо из устанка, упамћено и сачувано преко носиоца и каснијег казивача, Гаје гласи: „Поздрављам тебе Мојсило Ранитовићу и поздрављам тебе Петре Каро и поздрављам тебе Андрија Пријанчевићу из Трешњевице да скупите људе колико год можете више и боље. Дошао Алил-ага из Ужица с тристапедесет Турака. Сали-аги у Рудник у помоћ, дошао Пљакић из Карановца са стопедесет арнаута. Но скупите људи колико може што пре и доведите на Јасеницу те чувајте да не дођу Турци амо...“
Испоставило се да ће ово писмена порука ипак постати "усмена", као што је могла бити од самог почетка, јер доносилац Гаја усмено преноси поруку пошто донето писмо нема ко да прочита. Тад је чекање на долазак читача трајало дуже него ношење писма.
Код Проте у оба поменута случаја – и код Кедића и код Грбовића – ради се о удаљености од свега неколико сати хода. Доста људи се међусобно познаје и усмена порука је сасвим довољна. Писање отежава неколико момената – материјал је тешко доступан, да ли прималац може да прочита добијено писмо и да одговори на исти начин... И сам Прота се нашао немоћан у једној таквој ситуацији иако је писмен. Десило се то на бољевачком чардаку где је после разговора са пограничним командантом решио да пише карловачком митрополиту "Ја би написао како било да било, но ја немам овде ни дивита, ни пера, ни артије". А онда рече: "Иди оче Јакове, донеси му шта треба за писање". И сам Прота сведочи да је усмени начин порука сасвим довољна. Од стрица долазе једнако момци и питају: "Камо џебана? Војска неће готово да иде на Шабац".
Зна Прота да је усмени начин преноса вести најпоузданији јер у ондашњим условима суштински порука само тако се могла саопштити. "После неког времена дође један пашин каваз у Бранковину нашој кући на конак, и све се тајно са мојим оцем разговара... Послао га Хаџи-Муста-паша да ми из уста каже да је везир рекао...». Поред тога, у више устаничких писама се примаоцу поручује да ће му доносилац саопштити детаље усмено.
Теодосија кнеза из Орашца и Митрополита Стратимировића везује једна заједничка црта. Обојица су у својим оценама Црног Ђорђа на прво место истакли да он не зна да пише "Црни Ђорђе не зна писати, а нема ни писара, он само Турке зна тући – но се ти врати". За вероватно исто тако неписменог кнеза Теодосија Вождова неписменост је важнија, и од његових војничких способности и то у пуном јеку рата.
И митрополит Стратимировић је сматрао да на првом месту треба да каже како је Црни Ђорђе неписмен па тек онда да изнесе особине његовог војничког и предводничког генија. „Човек сасвим прост, необразован, без икаква научна знања, не зна ни да чита ни да пише“

ГЛАСНИК
Постоје ситуације кад је улога писма незамењива. Тако је на пример кад шаљу Дамњана из Кутешице цетињском владики Петру I. „Целој Европи познато је да си ти српски корен. Ми пак сада Вашем Високопреосвештенству шаљемо овог нашег барјактара Дамњана Кутишанца. Шта ће он вама уливати и говорити то ми сви исто говоримо. Он јесте наш веран повереник, зато је послан, да би ви све оно што на ово имате казати, могли њему да поверите...“. Значи, и овде главна порука се преноси усмено. После тога, Дамјан је ишао у Рисан до руског грофа Ивелића. На повратку је донео од њих и писма, с тим што је Ивелићево у време писања Протиног још постојало у његовој архиви, док је Митрополитово већ тада било изгубљено.
Посебно је писмо незамењиво било кад је требало обавестити команданта Адакалског да побије избегле дахије: "Реџеп ага своме стрицу пише ако не побије Фочића Мехмеда, Мула Јусуфа, Кучуч Алију и Аганлију да ће он од Бећир-паше погинути". Писмо је за адакалског заповедника дато Миленку Стојковићу уз овлашћење да ликвидира дахије. Писмо за Адакале помиње и земунски свештеник Михајло Пејић „Редеф-ага даде писмо Церном Ђорђу и каже му да оправи неког Миленка који је код Пожаревца чете комендант... У писму заповеда Ибрахиму да, како писмо прими, одма даје да посеку и главе у Београд по Миленку пошљу.“
Оно што обележава почетак устанка у тополском крају јесте паљење ханова у којима су по селима живеле субаше. То су здања настала после доласка дахија на власт. Почело се од тополског хана. Устаници се крећу у правцу према Београду и тај пут је обележен огњем ханова. У том погледу, понашање народа није увек исто. Тако Сарановци не допуштају да се њихов хан спали. Сам Вожд је одобравао паљења „Море, Петре, ти запали наш ан (тополски), па чујем и жабарски... Ако ће, тако и треба, којекуде, кад су они наше куће палили да и ми њине запалимо.“ Уклапало се то у његове планове о потреби одлучног раскидања, јер зна да после спаљивања ханова више нема мирења са Турцима. У ваљевском крају тога је било мање захваљујући углавном Протиној разборитости. "Кад смо Грабовцу дошли, хтедоше да запале хан то јест турску кућу, но бијаше близу један чардак пун кукуруза те ја једва одбраним да не запале хан, јер би и чардак изгорео, а ране нам треба".
У Кленку је живео пензионисани капетан Константин Јовановић. Био је на услузи устаницима, митрополиту Стратимировићу али и бечкој обавештајној служби. Сачувано је доста његових извештаја за митрополита у којима потанко описује оно што се збива преко реке Саве. Посебно је карактеристично оно писмо које говори о стању пред Мишарску битку. Оно што је тамо речено је скоро неспојиво са уобичајеном представом устанка. Турци слободно вршљају по Мачви и не наилазе на никакав отпор са српске стране – као да је 1813. а не 1806. година и то пред саму Мишарску победу.
Тек преко Протиних сећања може да се разуме такво стање. Земља је била угрожена са југа и са запада. Вожд се налазио на Морави. "Он – Карађорђе – пише нам: 'Будући да Омер паша излази на овај крај и хоће на Ћуприју, зато ја морам га чекати, и у име Бога, како и’ разбијем, ја ћу тамо доћи... Лацкајте и заваравајте како најбоље знате док и ја ове разбијем и тамо приспем".
Карактер Црног Ђорђа најбоље оцртавају речи: "Како их (Турке) разбијем ја ћу тамо доћи". Храбар и самоуверен какав је био војевање сматра као обични рад чији ток и исход може да се планира. Тако се понашао кроз цео устанак а поменуте речи су често поновљене у његовим писмима. Ретко кад се десило да није било тако односно да велики Вожд није испунио своје обећање о скорој победи на свом тренутном положају а затим доласку на друго угрожено бојиште. Стога не изненађују његове речи изречене другом приликом: "Кад сам са њима сви су ведри... али ја не могу свуда да стигнем. Турци мисле да је у мене силна војска".
Преко Дрине су надирале јаке снаге али су биле спремније на преговоре који би довели до мирног покоравања устаника него да то постигну војним путем. Није то једини пут да је изостала истовремена војничка акција турске војске са два правца што је устаницима давало прилику да после успешно савладане претње на једном крену на други фронт.
Са начелним пристанком Вожда, Јаков Ненадовић и Лука Лазаревић су убедили Проту и Стојана Чупића "Да гледамо каквим начином не би ли Турке задржали док би и’ он (Вожд) стигао". Следе дани Протиног боравка у турском логору као таоца са много обрта, стрепње и неизвесности о исходу целог подухвата, а потом и појединачно конкретно за самог Проту, јер је Чупић успео да оде из турског логора и није хтео више да се врати.
Још је то време кад је покрет више буна него устанак и кад се морала водити "политика" од које се очекивало можда и више него на бојишту. Још увек – значи у трећој години устанка - Срби говоре како нису тобож против султана већ само против његових отпадника. "На питање паше зашто се бијемо, кажем да се ми не бијемо с царем, но само са зулумћарима, који и царева везира и добре Турке па и наше кнезове исекоше..." То је време о коме говори и писмо Константина Јовановића из Кленка које тек сад може да се разуме. „Од наши несрећни овога краја бивши комендата никакве уредбе нема, а људство друго све заблудило и не знаду шта да чине. Совјет од ове стране онамо ништа не пасира, и овај сав предел већ вољу изгубио са својим комендатима војевати. Сада Турци готово жито жању и коње њихове ране... Млоги народ на различитим местима овамо и ноћу и дању бежи, но хвала Богу наши их овамо примају...“

РАТ СА ФРАНЦУЗИМА
У време аустријско-турског рата Прота је имао око 13 година и много чега је запамтио а потом слушао и од оца. Већ тада је приметио да је међу аустријским официрима доста Срба. "Ту је било официра из Срема све сами Срби: мајор Лукић, капетан Ђорђе Кљуновић и капетан Јован Бежановић, а из ваљевске нахије био је мој отац Алекса оберлајтнант, Петар Ракарац, Лазар Илић, Исаило и Јован Петровић и Милисав Милошевић лајтнанти..."
Кад је рат завршен многи који су дотле живели у београдској области прикључили су се аустријској војсци и повукли се са њом. Тамо их је чекао рат са Французима. "Жао ми је што не знам све из Србије официре, а наравно било их је доста који су у Аустрији остали и на Французе ишли, осим само Ваљеваца што су били и мало је који дошао". То је вековна судбина која прати Србе граничаре и о којој се мало и нерадо говори.
У аустријској војсци и пре и у току па и после устанка било је доста Срба, највише као војника, а не мало и официра, али сами устаници су од тога имали мало користи, јер је само незнатан број дошао у помоћ и то оних са нижим чиновима. Најпознатији међу њима су Радич Петровић и Вучко Жикић, градитељ и бранилац делиградског утврђења.
Наставиће се...