Патријарси Варнава и Гаврило

Као питомац Синода послат је у Петровград на Духовну академију, коју је завршио 1905, а исте године прима монашки постриг од епископа Сергија, ректора богословије, добивши име Варнава (син утехе). Убрзо је постао ђакон, па презвитер. У Цариград одлази 1905. за свештеника посланства Србије, где сарађује у часопису „Цариградски гласник“, јединим српским новинама у Отоманској империји. Постаје веома близак Светом синоду Цариградске Патријаршије, који га бира 18. марта 1910. за епископа, а већ 10. априла, на Лазареву суботу, хиротонишу га у храму Светог Ђорђа у Цариграду за дабарско-велешку епархију, са титулом епископ главички.

ОДБРАНА СРПСТВА

На поменутој епархији, епископ Варнава веома се ангажовао на одбрани српства и православља, а у Јужној Србији је увео црквене судове. Трагичне 1915. повлачи се са краљем и владом на Крф, одакле бива послат у дипломатску мисију у Русију. По завршетку рата администрирао је свим епархијама у Јужној Србији и извршио реорганизацију црквеног живота на тим просторима. Васпостављањем Пећке Патријаршије 17. септембра 1920. Варнава постаје митрополит скопски, а по Димитријевој смрти, 1930. је изабран за патријарха СПЦ. У време Варнаве коначно је донет Устав СПЦ, на коме се радило у претходној деценији. Варнава је за кратко време осветио доста храмова, а започета је и изградња храма Светог Саве. Између осталих, подигнута је Богородичина Црква у Кајмакчаланској улици, у којој има удела и заоставштина патријарха Димитрија, подигнут је манастир Ваведење, као и данашња зграда Патријаршије. Због краткоће живота није успео да отвори црквено-музичку Академију, као ни да покрене дневне патријаршијске новине.

После убиства краља Александра 1934. наступили су тешки дани за Краљевину, која је имала великих проблема, унутрашњих и спољашњих. Један од проблема био је притисак Римокатоличке цркве да Краљевина Југославија потпише конкордат, чиме би Света Столица са својим верницима била у повлашћеном положају. То се у пракси већ и дешавало, јер су римокатолици лакше добијали дозволе за градњу нових храмова без прикупљеног грађевинског материјала и без прикупљене документације, док се то од православних уредно тражило. Конкордат са Ватиканом био би у супротности са Видовданским уставом и са Црквеним уставом, јер би Српска православна црква постала другоразредна Црква. За конкордат је била влада Милана Стојадиновића, а против патријарх Варнава и цела јерархија, међу којима се највише истицао епископ Николај, свештенство, монаштво и верни народ. Одасвуд су патријарху и епископима стизале подршке црквених одбора, народа и појединаца. Колико је атмосфера била наелектрисана види се по томе што је Влада забранила патријархову Божићну посланицу. Велика свенародна литија, која је 1937. кренула из Саборне цркве предвођена епископом Симеоном (Станковићем) у знак протеста против конкордата и његовог верификовања у скупштини, била је нападнута од полиције чији је министар био римокатолички жупник Антон Корошец. У метежу је владика ударен кундаком у груди и палицом по глави, па је разбијене главе и обливен крвљу однет у болницу на лечење, као и мноштво других испребијаних и повређених свештених лица и верника. У овим драматичним данима епископ Николај обратио се и писмено министру Корошецу у вези напада полиције на мирне православне учеснике литије, чија је крв у одбрани православља прскала улице града светог деспота Стефана Лазаревића.

После балканских ратова, Београдска митрополија је добила три нове епископије: Скопску, Велешко-дебарску и Призренску. После Првог светског рата, 1920. је угашена Велешко-дебарска, а обновљене су Охридска, Битољска, Штипска и Браничевска епископија. Тако је митрополија имала 11 епископија. То су Београдска, Шабачка, Жичка, Нишка, Браничевска и Тимочка у северној Србији, а у јужној Србији Скопска, Призренска, Охридска, Битољска и Штипска. Све оне деловале су по законима за Краљевину Србију из 1890. У свим епархијама, управну судску власт вршили су духовни судови, чији су председници били протопрезвитери. Судије је постављао краљ, по предлогу епископа и министра вера. У северној Србији било је 18 протопрезвитеријата, који су се делили на 54 намесништва, а у јужној Србији 14 са 32 намесништва. Северна Србија бројала је 904 парохије, са око 800 цркава и преко 1000 свештеника, а у јужној Србији је било 760 парохија са око 800 свештеника. Главни извор издржавања свештеника и њихових породица био је „поповски бир“, који су грађанске власти, од времена патријарха Димитрија, узимале у новцу и предавале свештенослужитељима. Свештенство се школовало у Богословско-учитељској школи у Призрену за југ Србије, а за север био је виши ниво образовања у београдској богословији. Од 1922. радила ја и богословија „Свети Јован Богослов“ у Битољу. У северној Србији било је 54 активна манастира, са 90 калуђера, а у јужној Србији 72 манастира, са око 50 калуђера. Од женских манастира постојао је само један у селу Берову, на Брегалници, а 1920. је основан још један у Мирковцима код Скопља. Братство првог бројало је 20 монахиња, а другог три. За школовање клира постојала је монашка школа у манастиру Раковици. Објављивани су многи часописи: „Хришћански живот“, који су издавали професори београдске богословије, „Весник СПЦ“ лист свештеничког удружења у Београду, „Црква и Живот“, гласило Скопске митрополије, „Преглед“ епархија Жичке, Нишке и Тимочке. Популаран је био „Хришћанин“, који је излазио у Београду, „Хришћански мисионар“, „Мали мисионар“, као и низ других листова, које је издавао Богомољачки покрет. У часописима су могли да се прочитају текстови са духовном тематиком, али и полемике, нарочито после патријарха Димитрија, у време конкордатских борби.

У тим немирним данима, иако вероисповеднички неустрашив, патријарх Варнава је здравствено почео да слаби. Изненада је преминуо у ноћи између 23. и 24. јуна 1937, баш у време изгласавања конкордата у Народној скупштини. Ненадана смрт патријарха Варнаве потресла је све православне али и неправославне истинољубиве и правдољубиве становнике Краљевине. Увелико се у народу причало да је патријарх отрован од својих блиских особа (кувара). Али колале су и гласине да то није тачно. Данас, после 70 година, и даље се пише о том догађају. Патријарх Варнава је сахрањен у малом Светосавском храму на Врачару.

ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО

Патријарх Гаврило (Дожић) је наследио на светосавском трону патријарха Варнаву, као и курс његовог неодступног јеванђелског деловања. Гаврило се родио 17. маја 1871. у Врујцима у Доњој Морачи, српској Црној Гори, где је на крштењу добио име Ђорђе. Учио је богословију у Призрену, затим на Халки и у Атини где је докторирао. Монашки чин примио је 26. фебруара 1900. у манастиру Сићеву код Ниша, а сутрадан је био рукоположен у чин јерођакона, да би седам дана касније био произведен у јеромонаха од епископа Никанора (Ружичића). Једно време отац Гаврило је био учитељ у Призрену, Дечанима, потом иде на Халку и у Атину. По окончању студија као синђел био је постављен за главног секретара и референта Хиландара. Потом је био референт за школство, па управитељ српске школе у Цариграду. Једно време провео је у Француској и Швајцарској на усавршавање француског језика. У Цариграду је изабран 1911. за митрополота рашко-призренског, где је остао до краја балканских ратова. Потом је постављен за архијереја обновљене Пећке митрополије у Пећи, а 1920. је изабран за митрополита црногорско-приморског, по смрти митрополита Митрофана Бана. Године 1923. био је на челу делегације Српске православне цркве на сабору у Цариграду. Од 1938. до 1950. био је патријарх.

За време кратког управљања Српском црквом решио је нека финансијска питања, подигао Патријаршијску библиотеку у Сремским Карловцима и Дом студената Богословског факултета на Карабурми у Београду.Патријарх Гаврило осветио је и темеље великог храма Св. Саве на Врачару. Противио се потписивању пакта између Краљевине Југославије и сила Осовине. Пакт је срушен, а онда је дошло до напада Немачке и њених савезника 6. априла 1941. године. Краљевина је убрзо капитулирала, а народ се нашао у тешким животним околностима, са малолетним владаром који је избегао у Енглеску, док је поглавар СПЦ ухапшен у Острогу. Једно време провео је у затворима у Сарајеву, Београду, манастиру Раковици, Војловици, одакле је одведен са светим Николајем у Дахау, где је дочекао крај рата. Током Другог светског рата Српска православна црква је претрпела велика страдања. Убијени су архијереји: дабробосански Петар, бањалучки Платон, горњокарловачки Сава, као и 515 свештеника, монаха и вероучитеља. Само у НДХ уништено је 330 цркава, 45 капела, 20 манастира и још толико сакралних објеката је оштећено.

Док се патријарх Гаврило налазио у заточеништву, замењивао га је Свети синод на челу са митрополитом скопским Јосифом (Цвијовићем), који је био протеран од Бугара са своје митрополије, као и епископ злетовско-струмички Викентије (Проданов). Њима је нова комунистичка власт, као и прогнаним свештеницима, забранила повратак на своја ранија места. Нова власт је наставила духовни погром, са циљем тоталног обезбожења друштва и одумирања вере и Цркве. Комунисти су имали визију новог човека и новог друштва, слично као у бољшевичкој Русији. Цркви је одузето 70.000 хектара земље и шуме, национализовано 1180 црквених зграда у вредности од 8 милијарди динара.

По повратку из заробљеништва, патријарх Гаврило је затекао тешко стање, Црква је била под пресијом, са проређеним епископима и свештенством, а око 80 свештеника се налазило по затворима. Године 1947. бира се нових шест епископа и врши попуњавање упражњених епархија, а новохиротонисани архијереји су рукополагањем нових свештеника у замрлим црквама васкрсавали живот тешко рањене Цркве. Извршене су и неке допуне Устава СПЦ из 1931. Представке патријарха новој безбожничкој власти, председнику Јосипу Брозу и влади ФНРЈ, у којима се жалио због тешког живота њеног свештенства и верника и тражио слободу вере, остајале су без икаквог одјека. У таквој атмосфери патријарх се упокојио 7. маја 1950. године, а сахрањен је у Саборној цркви у Београду између кнезова Милоша и Михаила Обреновића.