Стварност као изазов љубави

- Све што човек чини, чини да би то доспело до неког другог. Основна човекова глад је да дотакне срце другог јер је то основ његовог опстанка. Не треба бити престрог према тој глади јер човек без тога не би могао да постоји и не треба себи забрањивати очекивање да је нешто наше допрло до неког другог, то је природно очекивање. Друга је ствар да ли се човек наслађује тиме што је успео да се дотакне срца другог. Све у човеку је врло крхко и склоно да се преметне у своју супротност. Зато треба чувати свест о томе да нико од нас није ту да би се свет окретао око њега, него да би собом побудио другога на радосну и љубавну размену две личне непоновљивости.

Шта је циљ те  размене?

- Љубав нема други циљ осим себе саме, као и комуникација. Када комуницирамо спонтано и непосредно, лицем к лицу и срцем к срцу, онда не постављамо питање ни о чему другом, није ништа друго важно. Ту смо да поделимо неку радост. Важно је само да се та радост деси, као што је и болно ако се она не деси. Не мора болу увек разлог бити сујета, у смислу да неко није одреаговао како сам ја очекивао или није примио мој дар, него је то природан бол човека који је, проговоривши се некоме, остао без одјека. Међутим, уколико бол настави да боли на начин који побуђује сујету, онда значи да нисмо освестили у себи неку греховну рану. Човек се тако увек суочава са неком заташканом раном, па када неки догађај ту рану изведе на видело, видимо да је то зато што смо горди. Најбитније је чувати тај налог непосредности, обраћати се другом бићу као себи равном, живом бићу, с којим желимо да поделимо неку радост. Наравно, увек је сусрет са другим бићем драматичан, није никада само радост, зато што наше слабости раде непрестано против наше љубави. Али, важно је да под правим именом откајавамо догађаје у нама који нам нашу слабост показују и да се молимо да се Његова снага у нашој слабости покаже.

Како изаћи из својих људских ограничења да би се разумео и волео ближњи?


- Једно од наших основних ограничења је у томе што смо непоновљиви. Тако имамо потребу да цео свет има облик наше непоновљивости. Та датост да сам непоновљиво биће је са постојањем другог непомирљива – осим кроз љубав. Љубав значи то да ја признајем другост другога, другачијост другога, признавајући ту разлику међу нама, што нимало није лако ни неболно. Морам да уложим подвиг да тог другог познам у апсолоутности његове различитости у односу на мене. То значи да, иако се са њим можда ни у чему нећу сложити, могу да га волим упркос томе, као и да то што га волим буде важније од свега другог. То значи смоћи снаге да се други воли и у најстрашнијој његовој слабости. Јер, шта је подвиг Крста? И шта је, заправо, дело Христово на Крсту – имати снаге да се завапи: "Опрости им, Оче, не знају шта чине".

Како се чувати "да наша слобода не постане спотицање другима"?

- Ако се слобода открије неподвижном срцу, онда се она може преметнути у супротност. Али, уколико се слобода усваја тако што се, по Јеванђељу, "дâ крв, па се прими Дух", онда се зна цена онога што смо примили. Кад човек има искуство љубави према Богу и кад зна какав је интензитет, обим, радост те љубави, онда има и склоност да то дели са неким, а то није увек могуће јер би слобода која се осећа у таквој љубави на неко неспремно срце пала погубно. Сваки грам те слободе има своју тачну цену, тачну меру. Кад је човек љубавно у Богу, та слобода заиста може да буде саблазан. Јуродиви Христа ради су чинили најневероватније ствари за овај свет, а заправо били најдубље погружени у љубав према Христу. То некад може бити средство одбране против света, некада може бити изазов свету, некада "жалац у месо" света. Ја то чујем тако да некад није добро откривати велику слободу некоме ко је раслабљен слабостима.

Рекли сте једном приликом да нам је дато да преобликујемо стварност у складу са нашом љубављу према Богу.

- Свака стварност је нешто што нам је дато, нешто у чему смо затечени, наше присуство у неком оквиру. Преобликовање значи тај стваралачки гест, који долази из искуства љубави. То је као када ватра топи гвожђе. Гвожђе прима природу ватре, добија своју ужареност, остајући гвожђе. Исто је тако и у природи љубави, она има потребу да све буде њоме надахнуто, освећено, да све добије њен одјек, њен мирис. То значи тај љубавно-стваралачки гест. Ми смо позвани да сваку стварност преметнемо у љубавну стварност. Свака стварност је на одређени начин изазов мојој љубави. Шта ће моја љубав учинити да у датом времену остави неки побуђујући траг? Наравно, то никада није лако, није човек увек у љубавном расположењу, без икакве сенке и мрље, напротив. Али, зато мора постати одлучан да у себи осуди тај мањак љубави и да заради ново надахнуће, тиме што ће, у тренуцима кад му се показује слабост његовог духовног стања, смоћи снагу да пренесе бригу на Бога и тражити смирење које ће родити љубав.  

Које су нове изражајне могућности да јеванђељски језик допре до људи и у каквој су вези са тим Христове речи: "Говориће језицима новим"?

- Мени је то једно од најлепших места у Новом Завету, у тренутку силаска Св. Духа на Апостоле на дан Педесетнице, кад силазе огњени језици, каже се: "И говораше другим језицима". Лепота тог текста је у томе што он истовремено похрањује мноштво сродних значења, указујући на могућност човека да кроз огњени језик Духа Светог прими способност да проговори језиком другога. Има једно прелепо место код старца Силуана, кад га описује старац Софроније: "Он је умео да у свакоме препозна његов непоновљиви начин да воли Христа." Дух је у њему родио ту способност да препозна начин да неко заволи Христа, а то значи и кроз језик. Јер, свака љубав има свој језик. Када неко воли Христа, мора га волети на језику који је њему разумљив. Најважније од свега је да сваки наш чин буде покушај да се у другом препозна његов непоновљиви начин да заволи Бога. Најпре треба да научимо да чујемо другог, да наша чујност буде увек, сваким треном, све изоштренија.

Како услед разочарања и болних искустава наћи меру између опреза и отворености за љубав, нова искуства и људе?

- Слабост наше природе је, између осталог, и у томе што не може никад да престане да се пита о мери љубави. Да се Христос тако питао, нико не би био спасен. А могао је да се пита: Јесам ли луд што гинем за овај свет коме сам до јуче подизао мртве и исцељивао болесне, док они сабрано на мене ударају повиком: "Распни Га!"? Да се тако питао, не би пострадао, али нико не би био спасен. Што више човек напредује у лудости своје љубави, утолико мање места има таквом питању. Ако верујемо оној љубави која нас је позвала и на коју смо позвани, онда морамо бити спремни и на крст који је једини пут до такве љубави. Кад је Христос позвао апостола Петра по води, он је кренуо. Док га је та вера у позив Божији водила, он је могао да хода, али чим је почео да се пита и сумња – тог тренутка више није позив Христов био оно што одређује његов ход, него његова дилема, искуство властите слабости. Сви смо слаби, смртни, постављамо питање мере, цене, немамо увек снаге за такву љубав, као што и сам Христос одлази да се моли да Га "мимоиђе та чаша". Човек по својој смртној природи не може да жели страдање. А ако нема други излаз, ако је исцрпео све своје снаге и могућности да га "чаша мимоиђе", првенствено у односу са другим бићем, онда једино што му остаје је то поуздање да је то допуштење по некој доброј Божијој намери, да се излечимо од себе и да кроз трпљење постанемо кадри да се у нама слабост претопи у снагу. Човек треба да искуси цео тај распон између два вапаја: "Боже, нека ме мимоиђе ова чаша" и "Опрости им, Оче, не знају шта чине". Све заједно тек чини целину нашег пребивања у Христу. Ако хоћемо ту љубав, онда је то пут, и нема никога ко је желео такав циљ, а да је изнашао неку пречицу.

Шта је Ваш хлеб насушни?

- У грчком тексту молитве Господње за реч "насушни" стоји: επιουσιον, што значи: надсуштни или изнад сваке створене суштине. То насушно или надсуштно јесте оно нестворено што превазилази сва ограничења створености. Најбоље што човек може да жели је да му буде дато познање стварности божанског живота, у пуноћи, на начин на који то обећава Јеванђеље: "Познаћете ме лицем к Лицу", а то бива управо кроз Његове нестворене божанске енергије. До нас је да негујемо смерну чежњу да издржимо на том путу, уздајући се у милост Божију.

Где налазите мир?

- Нигде. Ми и нисмо на земљи да би нам било мирно. С друге стране, не може човек а да миру не стреми јер је он упориште и јемство да си на добром путу, да си у сагласју са Богом и ближњима. Али, то никада не може заиста бити док смо у телу и док смо на земљи, немамо овде сталнога станишта и немамо ни једног сигурног места. Једино што можемо јесте да сваког трена на различите начине окушамо ту несигурност, да се кроз искуство несигурности и своје смртности калимо и, ако Бог да, прекалимо за то да примимо слободу и љубав Божију у њеној пуноћи. Човеку може само повремено да буде дата та милост мира, како се и на Литургији призива: "Милост мира, жртва хвале". Није случајно то повезано једно с другим јер, када се та милост мира спусти на човека, он сав постаје славословни одјек хвале и благодарности.

Као отац троје деце, шта сматрате најважнијим у њиховом васпитавању?

- Деца су истовремено и празне табле и обиље непоновљивости. Постоји простор дечије душе у који се утискују неки одређујући оквири и критеријуми које они усвајају као траг неког усмерења. Треба им бити близак у њиховом свету, а опет бити аутентичан и у строгости и у љубави према њима. То је можда оно што они идентификују као најважније – колико је наше поступање аутентично. Да ли је строгост из тачне строгости или није, да ли је љубав спонтана или није, то они увек осећају. Често се догоди да родитељи на деци искаљују своје бесове, неостварености, проблеме. Врло често деца буду жртве наших слабости, осећајући како се то што чинимо не односи се на њих и сасвим их промашује. То сматрам неаутентичним поступањем, када промашујеш некога на његовом месту, а тиме и самог себе. Ако су криви и добију за то адекватну грдњу, они знају да та грдња има свој конкретан узрок у њима и они осећају да се твоја строгост и твоја грдња односи на њих. Исто тако и љубав; да ли си са њима успутно или на било који начин надомешћујеш недостатак стварног присуства у њиховом свету, то такође осећају. Дете хоће да се осећа као личност, да га третираш као њега самог.

Како хришћанска породица може да опстане у савременом свету?

- То је свакоме од нас проблем, како да помиримо спољашњи свет са оним што бисмо желели да је наша унутрашња стварност. Увек постоји та напетост између света и мене, а самим тим и између света и породице. Ако дете уз родитеља стекне искуство аутентичне љубави и строгости, искуство критеријума, то ће наставити да буде у њему живо и кад одрасте и постане свесно света. Важно је што више тога удахнути у та мала бића да би они сами осетили одговорност према томе што им је дато, што им је даровано.

Која уметничка и духовна остварења су Вас мењала и можете ле да укажете другима на њих?

- Има их много, али то захтева набрајање, а оно ништа не говори. Много је битнији сваки појединачни начин у сусрету са одређеним делом. Није најважније шта, већ како. Ако ти и ја препоручимо некоме Достојевског, ми ћемо препоручити два различита писца јер је свако од нас читао свог Достојевског. Најважније је да се човек учи могућностима читања и примања, да оспособи себе за што различитију пријемчивост. То богатство је важно. Чуо сам јако занимљиву причу, истиниту. Србин, Грк и Рус су на Светој Гори разговарали о Исусовој молитви. Неко је поставио питање: "Шта код вас Срба значи: помилуј?" "То код нас пре свега значи: помиловати дете", одговорио је. Нико од њих није претпоставио то значење и били су ганути. Јер, код једних је то значило помиловање од казне, а код других разрешење од греха. А човек у свом молитвеном очекивању стоји пред Богом и тако, као дете жељно родитељског миловања. И то је, можда, наша пуна истина стајања пред Њим.