Свет књиге

Руковети из Богословља

Епископ Јован (Пурић)

Академија СПЦ за уметност и консервацију, Београд, стр. 376.

Дело представља сажет увод у Нови завет са основним циљем да послужи као приручник за студенте Академије. „Намена овог приручника изазвана је ванредним потребама студената уметности који нису у стању да испрате преобимне уџбенике из ове области богословске науке“. Међутим, књига ће сигурно добро доћи и ширем кругу читалаца, па и студентима богословских факултета, јер у скраћеном, лако схватљивом и прегледном облику излаже основну проблематику ове научне дисциплине. То су, у првом реду, односи на прва два поглавља – Откривење и Библијско богословље.

Обрађена су укратко основна питања из Општег увода: Откривење, инспирација (богонадахнутост библијских књига), завети, Свето Писмо и Свето Предање, синоптичко питање...

Посебан увод садржи приказ околности настанка сваке од 27 новозаветних књига – писац, место и време настанка књиге, адресати, повод и циљ писања, садржина, интегритет текста...

Од посебне користи будућем читаоцу који ће само у извесној мери бити у додиру са богословском науком, представљају два додатка: Преглед паралелних места јеванђелских прича и Хронолошке таблице јеванђеља.

У уводу који је пред нама, реч је само о историјским и филолошким темама, то јест, говори се о основним појмовима свих 27 новозаветних списа ... а да се при томе не улази у дубљу богословску проблематику новозаветних књига, пише рецензент проф. др Мирка Томасовић.

Особеност прва три јеванђеља (Матеј, Марко, Лука) чини велика сличност њихове садржине, што се обрађује у оквиру тзв. синоптичког питања (синопсис – преглед). У покушају тумачења ове појаве настало је више основних праваца: хипотеза традиције, хипотеза употребе, хипотеза прајеванђеља или праизвора, хипотеза дијегезе, хипотеза двају извора. Нигде у историји писане речи овај проблем није присутан у толикој мери као у овом случају, где заплет представљају не само сличности, већ и постојеће разлике у тексту. Ипак, примећујемо да у православном библијском богословљу ово није „проблем“, него тек „синоптичко питање“, пошто се узима да су јеванђелисти писали своја дела под наитијем Светога Духа, па су разлике и сличности у њиховом исказу плод богонадахнутости.

Следећа два дела књиге већ су више намењена и прилагођена слушаоцима поменуте Академије, са циљем да их упознају са садржином и тумачењима Светога Писма Новога завета у оној мери колико ће њима током рада у области свог основног опредељења – стварању и очувању уметничких дела – бити неопходно.

Стога је одговарајућа материја још једном подељена на два поглавља – Одабране Спаситељеве поуке и Јеванђелске приче. У првом поглављу, поред Христових поука, изложене су и изабране поуке из саборних посланица, као и посланица св. апостола Павла. У одељку са јеванђелским причама постоје следеће подгрупе: приче о Царству Божјем, приче о милости Божјој, приче о врлинама, као и приче о одговорности и о благодати.

Свето Писмо је једно и јединствено, а подела на Стари и Нови завет је донекле страна његовом духу, јер Стари завет је праобраз онога што је садржано у Новом завету. Ономе ко се бави црквеном уметношћу потребно је познавање целога Светог Писма, па је стога неопходан и одговарајући приручник о Старом завету. Тек познавањем библијског текста будући конзерватор и живописац разумеће икону где је Богородица приказана окружена пророцима, који су вековима пре најавили њену натприродну улогу у историји спасења; представа св. Јована Претече и Крститеља где носи своју одсечену главу или, већ, има крила, разумеће се преко новозаветног текста; уз ликове јеванђелиста налазе се и њихови символи (Матеј – човек; Марко – лав; Лука – бик: Јован – орао); апостол Петар носи у рукама кључеве; три сцене Христове молитве у Гетсиманији, а да не говоримо о композицијским приказима Христовог рођења или страдања и васкрсења...

Уобичајено је схватање да је за уметност довољан само дар. Кад је црквена уметност у питању, знање игра бар онолику, ако не и већу, улогу колико и таленат. Ту је реч о континуитету стварања од почетка везаног за нека основна правила. Стога је, поред већ поменутог, неопходно познавање библијског текста, потребно и познавање тумачења Светих отаца, символике, апокрифа, житија светих...! О свему томе су некадашњи ствараоци морали водити рачуна. Стари зографи су најчешће били монашка лица која су просто оживотворавала на фресци или икони библијски мотив, па био он садржан и у једном прокимену (стиху из псалма) који је читан тог дана на богослужењу! Треба подсетити да неретко и поседовање поменутих знања не даје „универзални“ кључ за решење свих питања која остварења старих уметника садрже, тако да остаје још увек довољно простора за заједничко деловање и уметности и науке, одн. и знања и талента.