Свети Сава студенички и суд над монахом

ДОЛАЗАК СВЕТОГ САВЕ У СРБИЈУ

Пре мало више од осам векова, Свети Сава је пренео из Хиландара мошти свога оца, преподобног Симеона, у Студеницу. Свега пар година пре тога – 1204. године, у четвртом крсташком походу, западноевропске државе освојиле су Цариград. На тлу раздробљене Византије формирано је Латинско царство у коме су владали француска феудална господа и млетачка аристократија. Православне светиње су приликом њихових освајања, а поготову приликом пада Цариграда, скрнављене и пљачкане, а народ је најсуровије страдао. Византијски историчар и савременик догађаја, Никита Хонијат, овако је описивао ова збивања: „У двориштима, по улицама, у храмовима, могло се чути само ридање, кукњава, стењање мушкараца и вриска жена... Свуда је завладало преобиље свих врста злочина.“ За многобројне зликовце који су скрнавили Свету Софију, просипали Свете Дарове, уништавали свете мошти, чинили незамислива злодела, он је рекао да су „претходници Антихриста, гласници његових злих дела које можемо очекивати“.

У Србији је пред Савин долазак било такође тешко. Земља је била исцрпљена грађанским ратом због сукоба између његове браће Вукана и Стефана. Рату је претходило учвршћивање веза кнеза Вукана са Угарском и римским папом Инокентијем III, па се он 1202. дигао на рођеног брата – жупана Стефана. Стефан је умолио Светог Саву да дође из Свете Горе, коју је такође снашла велика несрећа од стране крсташа који су заједно са латинским свештенством извршили упад у њу. Свети Сава о томе касније у Студеници пише: „Настадоше многи метежи у крају том, јер прођоше Латини и заузеше Цариград, бившу Грчку земљу, чак и до нас, и улегоше и ту у свето место. Велики, дакле, метеж беше. А сазнавши се овде о метежу том, дође ми посланица од христољубивог и благочастивог, Богом изабраног и благословеног блаженим оцем Симеоном, Стефана Немање, који је владао његовом државом, и брата његовог, великог кнеза Вукана. Молбу њихову примих, која каже: ’...Молимо твоју молитву, Господа ради, немој нас презрети, узми часне мошти господина нам Симеона и пренеси их овамо, да се благослов његов јави испуњен на нама!’“ О самом доношењу моштију Сава укратко каже: „И мада велики метеж беше у земљама тим, Божјом помоћи, и Пресвете Владичице Богородице, и молитвама блаженог и преподобног и часног господина и оца Симеона, прођох, што се каже, кроз огањ и воду, цео и сачуван, и неповређен, пак, ичим. И дођох са часним моштима у Хвосно...“1

Свети Сава је прошао тежак пут до сусрета са браћом, и Божјом милошћу над Немањиним моштима је утврдио помирење и љубав између своје браће. Наредне године је провео у нашем манастиру.

О ПОУКАМА СВЕТОГ САВЕ СТУДЕНИЧКИМ МОНАСИМА

По своме доласку у Студеницу, Свети Сава је, и поред сложених и неизвесних историјских прилика, као и обиља обавеза, у тишини и миру ове наше светиње успео да напише ктиторско Житије светог Симеона. Као што је, неколико година раније, за увод Хиландарског типика монасима написао Житије у Хиландару, тако је написао друго, али много дуже и опширније, за Студеницу. Ово дело ће се вековима потом редовно ишчитавати у нашем манастиру, а тако је остало до данас. У њему архимандрит Сава, после изложења живота и подвига свога оца Немање, открива да је све ово писао да би братство Студенице имало од тога корист и поуку. Он то својим монасима јасно каже: „Да буде ово што је написано и чињено, да ми и они после нас до краја овога века часним молитвама оца нашег и ктитора пазимо на оно што се говори, и последујући, да чинимо све што је угодно Богу...“ Запазимо, он се обраћа не само ондашњем своме братству рекавши им: „Mи“, него се обраћа и будућим нараштајима монаха речима: „Mи и они после нас до краја овога века“, дакле, обраћа се и нама – данас и овде. У наставку списа, на самом његовом крају, Сава се, као игуман, непосредно, благо али заповеднички, опет обраћа студеничком братству. Он каже:

„Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на тамошњи живот, где ли су, како ли су душе праведних или грешних; како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос... (...)

Какво ли ће ту свака душа саврсно тело добити? Какво ли ће бити сабориште оно мноштво људи од Адама до скончања? Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачније лице? Какав ли ћемо Његов глас слушати, праведницима ли које прима у Царство небеско, или грешницима које шаље у вечну муку?

Ово нам треба, љубљена браћо моја, бринути и помишљати, у овом живети, јер смо ван света, јер живот на небесима имамо (Фил 3 20), овај живот мирно проводећи...“2

Ове речи Светог Саве јасно стављају до знања монасима да им је дужност да вазда у свом уму ишчекују Христа Судију и да се за тај сусрет припремају. Никакве, дакле, тешке историјске прилике не могу да буду сметња или изговор да се о овоме не води рачуна, по речима његовим: „Ово нам треба, љубљена браћо моја, бринути и помишљати, у овом живети...“

Ово помишљајући, монах ће сабирати свој ум желећи да буде обасјан енергијама Светога Духа. Тако ће се он мукотрпно трудити да у себи не остави места страстима, него да их одриче. Оваквим трудом, аскезом, он опитно живи божански живот. Пре неки дан, на монашењу, Владика је овакав живот назвао „најсавршенијим“ јер се кроз њега пројављује „живљење Господње“.

Монах се моли. Он се моли некоме, јер молитва је окретање и кретање ка једној конкретној личности са циљем сједињења са том личношћу. У његовом животу ова личност делатно присуствује. Он кроз мољење тада усваја њено присуство и њено постојање. Свудаприсутни Христос бива за њега посебно осетно присутан. Он се кроз богослужење пружа вернима, а они се кроз молитву пружају Њему, све док се не збуде њихово „брачно, у чистоти савршено, сједињење“ – како рече свети Григорије Палама.

СУД НАД МОНАХОМ

Да бисмо боље разумели студеничке речи Светог Саве, које налажу нама монасима да ум свој имамо вазда пред Христом Судијом, подсетићемо се молитвено-исихастичког примера који је пар векова пре игумана Саве навео преподобни Симеон Нови Богослов. Овај облагодаћени монах говори из сопственог искуства и каже:

„У садашњем животу, уколико помоћу покајања слободно и драговољно уђемо у Божанску светлост, ми видимо да смо оптужени и да нам се суди. Па ипак, захваљујући Божанској љубави и милости, оптужба и суд изричу се тајно, у дубини наше душе, а ради нашег очишћења и отпуштања наших грехова. Само Бог, као и ми сами, види скривене дубине наших душа. Они који за овога живота прођу кроз сличан суд, не треба више да страхују од другог суђења. За оне, пак, који не желе да из овога света уђу у светлост, како би били оптужени и суђени, за оне који мрзе светлост, Други долазак Христов ће открити светлост која је привремено била скривена и раскрити све што је било тајно. Све што скривамо данас, не хотећи да откријемо дубине наших душа у покајању, биће откривено у светлости, пред Лицем Божјим, пред целокупним космосом (светом), и оно што смо у стварности, биће јављено нескривено.“

Овде се ради о стварностима будућега века које се, пак, дају назрети већ овде. Нова стварност је присутна у свим хришћанима (будући да је она, уствари, благодат светог крштења), али монаси журе да благодат стекну брже, па чак и по цену многог труда и бола.

Кроз овакав покајни, радосни у патњама (види: Кол 1 24) аскетски живот, монах остварује победу над унутрашњим нередом у човеку и победу над нередом човечанства и света. Остварује „најсавршенији живот, у којем се живљење Господње пројављује подражавањем“ (како то и говоримо у чину монашења). „Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске“ – рече монасима Свети Сава. Молећи се са јасним циљем, монах постиже унутрашњи мир и поредак, јер иако, по речима преподобног Симеона Новог Богослова, ми „видимо скривене дубине наших душа“ и „видимо да смо оптужени и да нам се суди“, управо је такво молитвено стање пут до „очишћења и отпуштања наших грехова“ (како рече исти).

„Како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос...“ – „ово нам треба, љубљена браћо моја, бринути и помишљати“, налаже Немањин Сава. Дакле, монах већ треба да проживљава будуће стање, те се зато моли и ишчекује. Монаштво и јесте предобраз стања људи у будућем животу, оно следи на земљи пример небеског живота. Свети Симеон каже: „Ми не говоримо о стварима о којима немамо знање, већ сведочимо о ономе што знамо. Јер, светлост већ сија у тами, по ноћи и по дану, у нашим срцима и нашим умовима.“

Ово будуће стање ће бити сједињење тварног са Нествореним, тј. њихово прожимање. У овоме чуду сједињења твари са Нетварним увиђа се и богочовечанска природа Цркве. Овакво побожно умовање монаху доноси спознају натприродног, благодатног стања света. Он благодари Богу, састрадава са другим људима и радује се напретку другога. У оваквом животу нема места осуђивању других људи, а самим тим нема ни опасности да се покажу све трагичне (по монаха) последице учесталог осуђивања.

МОНАХ СТРЕМИ КА БУДУЋИМ СТВАРИМА

Монашки начин живота је есхатолошки начин живота. Он, ишчекујући оно последње – есхатолошко, схвата речи Светог Писма које кажу: „Наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа“ (Фил 3 20). Његов живот изражава „входну“, молитвено-богослужбену димензију наглашеног стремљења ка будућим стварима. Кроз испитивање себе, оплакивање својих грехова, кроз бол и страдање за Бога, монах изражава своју жеђ за обожењем. Он већ сада са Богом општи умом – тим врхунским чулом душе, центром нашег бића. Ум, сједињен са вољом и срцем, може да општи са Богом и данас, у времену „општег“ метежа и забринутости. Таквим општењем, данашњица за њега постаје време у којем је могуће да се води живот преподобних. „Молите се у Духу у свако доба“ (Еф 6 18) – рекао је свети апостол Павле за сва времена.

Ово досад речено представља здраво и благословено монашко побожно умовање. Оно почиње позитивним помислима, наставља се болним али спасоносним завиривањем у скривене дубине сопствене душе. Спознајући већ данас своју греховну унутрашњост, разоткривајући дубине наших душа у покајању, већ сада откривамо оно што ће свакако и бити откривено у Последњи дан. У „онај Дан“ (Лк 17 30), у страшни „Дан суда“ (2Пт 3 7), у светлости, пред Лицем Божјим, јавно и пред целокупним космосом (светом), биће нескривено јављено оно што смо у стварности сада, о чему говори преподобни Симеон Нови Богослов. Исихастички подвиг проводи монаха у овоме животу кроз суд над њим самим, те се он тиме учвршћује у поверењу у Бога, гледајући са саосећањем и са састрадавањем на друге људе и на сву творевину. Такав живот искључује било какво незадовољство другима. Монах за то нема времена, он стреми ка будућим стварима.

СУД НАД ВЕРНИМА

Рекли смо да је монаштво предобраз будућег стања људи. Живећи примером небеског живота, оно остварује „најсавршенији живот“; ишчекујући оно последње, живи есхатолошки начин живота. Монах ходи и наглашено стреми ка будућим стварима, тј. ка истини. Свети Максим Исповедник каже да је „стање у будућем веку“ истина: „Догађаји Старог Завета су сенка, Новога су икона, а истина је стање у будућем веку.“3

Он (у 14. глави Мистагогије) тумачи литургијску символику која „означава и прасликује собом истину“. Између осталог каже: „’Тада ће доћи крај’ (Мт. 24, 14), који ће се десити за време Другог доласка с неба ’са великом славом великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа’ (Тит. 2, 13). Јер, као што говори божански Апостол, ’Сâм Господ... са гласом арханђела и са трубом Божјом, сићи ће с неба’ (1.Сол. 4, 16) и извршиће освету над својим противницима, разлучивши помоћу светих анђела верне од неверних, и неправеднике од праведника (Мт. 13, 49), и проклете од светих.“4 Он говори о литургијским читањима, радњама и кретњама као о символици Христовог Другог доласка и Суду над вернима, а тиме и о кретњи ка Богу, и то не само верних него и читавог света, све творевине и њене историје, која такође има свој покрет ка Богу (али и свој суд пред Богом – како то исправно примећује Владика Атанасије Јевтић). Вршењем богослужења показујемо да свет има свој есхатолошки циљ и испуњење у Христу. Дакле, света Литурија је не само спасење свету него и суд свету и историји. Овај суд не значи аутоматски и осуду, него је суд (уп. Јн. 12, 31; 3, 19; 16, 11) оцена и пројава – шта је истинито и спасоносно, здраво и непропадљиво, шта може ући и остати за живот вечни у Царству Божјем (примећује исти). Дакле, како у молитвено-исихастичком делању тако и у богослужбено-литургијском животу, монах сагледава себе да ли је и колико спреман за Вечеру Царевог Сина, да није можда (он сам, а никако неко други!) за „избацивање напоље“ (Мт. 22, 2–13). Сва мермерна уметност Немањине цркве у Студеници (из 12. века) представља историјски вход Цркве, Тела Христовог, од Његовог уласка у историју до доласка историје у сусрет Његовом Другом, славном и страшном доласку. Сам крај је приказан на олтару и трифори, ка којима смо свакодневно окренути у нашим богослужењима. Ту је приказана последња и коначна победа над силама зла.

У молитвено-богослужбеном искуству открива се драма последњих дана. Овако окренути (и умом и телом) у молитви и богослужењу, сећамо се „свега што се нас ради збило: Крста, гроба, тридневнога Васкрсења, ... и Другог и славног доласка“ (Литургија светог Јована Златоуста). О Другом доласку говори се као о нечем нама блиском и познатом: „Сећајући се... свега што се нас ради збило... и Другог и славног доласка...“ (исто). Са првим Христовим доласком за нас је вечност већ отпочела, Његовим искупитељским делом (Крстом и Васкрсењем) већ је почело Царство вечности. „Јер гле, Царство Божије унутра је у вама“ (Лук. 17, 21) – говори Господ. Монах већ сада живи од те будућности и прилагођава се њој. Он гледа „на тамошњи живот“ (Свети Сава), он слуша речи Псалама које се често певају приликом причешћивања верних: „Окусите и видите да је добар Господ“ (Пс. 33, 8; види: 1. Петр. 2, 3), он благодари...

(Наставак у наредном броју)

-----------------

ФУСНОТЕ:

    1  „Свети Сава, Житије светог Симеона“, Студенички типик: Цароставник манастира Студенице, Београд 1994, стр. 189.

    2  Види: „Свети Сава, Житије светог Симеона“, Студенички типик: Цароставник манастира Студенице, Београд 1994, стр. 192–193.

    3  M,a,ximoj o, ~Omologhth,j Pro,logoj eivj ta. tou/  vagi,ou Dionusi,ou, PG 4, стр. 137D

    4  M,a,ximoj o, ~Omologhth,j, Mustagwgi,a, PG 91, стр. 693В.