Велики подухват са малим дометом

Нема сумње да је и овакав солистички подухват Завода за уџбенике и наставна средства и његовог донедавног директора, проф. др Радоша Љушића (смењен је одмах након објављивања Енциклопедије, а у току Сајма књига у другој половини октобра 2008 .г.), вредан пажње. Ако ни због чега другога, оно бар због три разлога. Пре свега, због њеног наслова. Затим, због уложене енергије, прегнућа и доказа да се за кратко време може припремити велики број одредница. И, на крају, као подстицај другима да се приме посла и ураде боље, лепше, тачније, коректније, свестраније, обимније и одговорније.

Нажалост, садржају Енциклопедије Српског народа може се и мора ставити читав низ примедаба. То се посебно односи на одреднице које се тичу Српске православне цркве, као и темама и личностима из њене историје. Нема сумње да одговорност за такве одреднице пре свега сносе њихови аутори, али и Стручна редакција Енциклопедије, која их је као такве примила, и Уређивачки одбор и издавач, који су их као такве и објавили. Те примедбе се морају упутити управо ради српског народа, Српске православне цркве и историјске истине. О нетачностима, нелогичностима и обиљу словних грешака у одредницама из других области вероватно ће други изрећи своје оцене (довољно је да се зачудимо над чињеницом да је, рецимо, и Едвард Кардељ „нашао“ своје место у овој Енциклопедији, као и читав низ осведочених „дукљана“, несрба и анти-Срба из Црне Горе).

Пажњу озбиљнијег читаоца Енциклопедије, пре свега, привлачи одредница о СПЦ чији је аутор уважени протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, дугогодишњи професор Православног богословског факултета у Београду и вишегодишњи декан Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Србињу.

Пузовићеву одредницу о СПЦ карактерише груб и непрецизан језик. Очевидно је да њен аутор не објашњава, него подразумева ствари које неупућени читалац не мора да зна и, као што је познато, веома често не зна. Испуштено је из вида да језик и стил енциклопедијских одредница мора да буде прецизан и јасан, језгровит и сажет, те да не сме да ствара забуне и отвара могућности за погрешна тумачења и извлачење нетачних закључака.

У наредним редовима своју пажњу усмеравамо на део у који се у одредници Српска православна црква односи на Цетињску митрополију.

Пре свега, није јасно зашто је аутор одреднице непринципијелан по питању назива духовне институције о којој пише. С обзиром да се одлучио да одредницу о СПЦ започне објашњењем термина „архиепископија“ и „патријаршија“ као организационих облика у нашој црквеној историји, онда није објашњиво зашто није објашњен и појам „митрополије“, с обзиром да је и то био један од организационих облика у нашој црквеној историји. И поред најбоље воље, ипак не можемо да нађемо објашњење зашто се аутор одлучио да одредницу конституише и подели на следећи начин: Цетињска Митрополија, Српска Црква у Кнежевини Србији, СПЦ у Јужној и Старој Србији, СПЦ у Босни и Херцеговини, СПЦ у Далмацији, Карловачка Митрополија, СПЦ између два светска рата и Епархије СПЦ у свету.

Постављени распоред није ни логичан ни утемељен. Или се одредница конституише по територијалном, или по хронолошком принципу. У овом случају је непринципијелно измешано и једно и друго. Није разумљиво из ког разлога је аутор црквено устројство у различитим српским областима називао „Српском црквом“ или „Српском православном црквом (СПЦ)“, али тако није поступио када је у питању црквено устројство у Црној Гори, Угарској, Аустрији и Аустро-Угарској. Да ли то значи да Цетињска и Карловачка митрополија тада нису биле српске, или су биле мање српске од оних у другим српским крајевима? Пре свега, институционални израз „СПЦ“, који је коришћен као основни, није адекватан за тај историјски период с обзиром да је он и у званичној, па и у народној употреби тек након 1920. године. Такође, није примерен ни израз „Српска црква у Кнежевини Србији“ с обзиром да је Српска црква постојала и у Краљевини Србији (постојала је и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевини Југославији, Демократској Федеративној Југославији, Федеративној Народној Републици Југославији, Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији, Државној Заједници Србија и Црна Гора, и сада у Републици Србији). Ваља подсетити да назив „Српска православна црква“, као институционални назив, није употребљен ни у једном закону о црквеним властима обреновићевске и карађорђевићевске Србије, од 1836. када је донет први, до 1890. године, када је донет четврти закон о црквеним властима у Књажевини/Краљевини Србији. И не само у државним законима о црквеним властима, него ни у Томосу о аутокефалности, који је „године Спаситељеве, хиљаду осам стотина седамдесет девете, месеца октобра, индиктијона осмог“, потписао архиепископ Цариграда, Новога Рима и Васељенски Патријарх Јоаким III са десет митрополита – чланова Светог синода Цариградске Патријаршије. Подсећања ради, у томосу је наведено да „Свету Цркву Кнежевине Србије признајемо и објављујемо за нашу духовну сестру и свима православним Црквама васељене препоручујемо да је као такву припознају и да је спомињу именом „Света Самостална Црква Српске Кнежевине“.1 Нема сумње да је, управо због различитих држава на чијим је просторима деловала наша Црква, прихватљивији приступ протојереја др Радослава Грујића, који је све то описао кроз одредницу – Пећка Патријаршија и Српска Патријаршија2 (Грујић пише /иако на другим местима такође има грешака/ о „српској православној цркви“ – Цркви српског народа, али је добро знао да то до 1920. није био званични црквени назив). Да је тако поступљено онда Жича3 и Пећка Патријаршија4 у Ендиклопедији Српског народа Завода за уџбенике не би биле третиране само као „споменици културе“ или „комплекс средњовековних црквених грађевина поред Пећи у Метохији“5 којима је „на прагу 21. века судбина услед државних потреса постала неизвесна“?!6

Нажалост, ово јесте први и велики, али није ни последњи ни највећи промашај. Неупућени читалац (а овакве и сличне енциклопедије су пре свега намењене неупућеним или мало упућенијим читаоцима) веома лако може да се, након читања одељка о Цетињској митрополији, наведе на погрешан закључак и схвати да је светосавска Цетињска митрополија након септембра 1766. године, тј. након насилног укидања Пећке Патријаршије од стране окупатора – турског султана Мустафе III – била у расколу, што апсолутно не одговара историјској истини и њеном канонском статусу. Аутор у одредници наводи да је Цетињска митрополија „после 1766.г. формално потпала под јурисдикцију Цариградске Патријаршије, али она ту зависност није признавала“.7 Овако груба формулација неупућеног читаоца пре може да наведе на закључак да цетињски митрополити нису признавали Цариградску Патријаршију као такву, а не да цетињски митрополити нису могли да прихвате насилне одлуке османског окупатора који се грубо умешао у унутарцрквена питања (ни херцговачки митрополит није признао Царигадску Патријаршију након насилног укидања Пећке Патријаршије). Претходна ауторска формулација још више делује збуњујуће ако се прочита и наредни део одреднице у коме аутор тврди да „цетињске митрополите није хиротонисао цариградски патријарх коме је то право припадало, већ су њихово посвећење обављали карловачки митрополити (до 1833.г.), а после Руски Свети синод (до 1885.г.), чиме је прекинута канонска веза са СПЦ“.8

Прво, погрешан је навод да било који Свети синод хиротонише епископе. Ако су цетињске митрополите хиротонисали карловачки митрополити, онда су то касније чинили руски митрополити из руског Светог синода, а не Синод као институција. Затим, аутор није навео ко је хиротонисао епископе у Црној Гори после 1885. године, чиме се намеће закључак да након 1885.г. нико из Црне Горе није хиротонисан за епископа што, такође, не одговара историјској истини.

Нема сумње да аутор, као професор историје СПЦ, све ово зна, али исто тако нема сумње да ово, ипак, не зна чак ни обавештенији читалац Енциклопедије.

Аутор је прескочио да читаоца упозна са чињеницом да су цетињски митрополити у периоду до 1851. године били и световни господари, те да су, поред своје свештене мисије, водили бригу и о слободи и опстанку Црне Горе и свога народа, који је био притешњен од окупатора са сваке стране. Као да је аутор, у тренутку док је исписивао овај део одреднице, заборавио оне Његошеве стихове: „Што се не шће у ланце свезати, /Што на праву вјеру не похули,/ То се збјеже у ове планине“.

Нетачна је, а то значи и штетна, Пузовићева тврдња да је од 1835. до 1885.г. „прекинута канонска веза Митрополије са СПЦ“. Пре свега, у том историјском периоду, институција под називом СПЦ није ни постојала. С обзиром да је 1766. г. од Турака насилно укинута Пећка Патријаршија, а не СПЦ (како Пузовић упорно меша два различита званична назива једне исте институције у различитим историјским периодима), само по себи се намеће питање: како је Цетињска митрополија у таквој ситуацији могла да прекине своју канонску везу са СПЦ? Нетачна је и неприхватљива Пузовићева тврдња да је „то био вид њеног издвајања из окриља своје матице и осамостаљивања“9, а добро је познато и Пузовићу и другима који се баве црквеном, народном и државном историјом, да је турски султан Мустафа III, у берату којим је укинуо Пећку Патријаршију, записао да се „укида и само име уништене Пећке Патријаршије“.10 Како је Цетињска митрополија могла да се издвоји из своје матице, која је у том моменту укинута и која у том периоду није постојала као институција све до обновљења Пећке Патријаршије 1920. године? Можда ова нетачна Пузовићева констатација представља до сада невиђену критику цетињских митрополита због тога „што нису препознали интерес тренутка, гледали у будућност и тадашњи светски поредак“ те „прихватили реалност“, тј. што нису прихватили турско ропство, демисионирали са древне светосавске столице Зетске-Цетињске митрополије и што, као и „остали Срби-епископи нису остали делом у заточењу, делом се сами повукли у Свету Гору или друге манастире и помрли као изгнаници“?11

Најблаже речено, за чуђење је и наредна Пузовићева тврдња да је „Уставом Руског Светог синода (1903.г.) и Уставом Књажевине Црне Горе (1905.), Цетињска митрополија стекла аутокефалност вољом државе и њеног владара, а не одлуком Васељенске Патријаршије у Цариграду, једине надлежне установе по овом питању“.12

Пузовићу се у овом делу одреднице поткрало више материјалних грешака. Није реч у Уставу Руског Светог синода (1903.) него о Уставу Светог синода у Књажевини Црној Гори, који је 30. децембра 1903.г. прогласио књаз Никола I Петровић. Конструкција Пузовићеве тврдње је, сама по себи, нелогична. С обзиром да „аутокефалност“ Цетињске митрополије није томосом прогласила Васељенска Патријаршија у Цариграду као, како тачно тврди Пузовић, „једина надлежна установа по овом питању“, како је онда та духовна институција могла да стекне аутокефалност одлуком ненадлежног тела или органа, па макар то био и суверен једне државе? И, како онда један теолог и историчар може да говори и пише о таквој „аутокефалности“? Вреди напоменути да, иако се то конкретно не односи на канонско и црквено право, управо Црна Гора у свом грађанском законику има максиму: „што се грбо роди, вријеме не исправи“. Дакле, Цетињска митрополија, тј. Православна црква у Књажевини и Краљевини Црној Гори никада није ни тражила, ни добила, а ни имала аутокефалност на начин који предвиђају свети канони и предање Цркве Христове. Не сме се губити из вида да неканонски проглашени статуси и звања немају важност за Цркву Христову.

Нема сумње да ваља и треба еклисиолошки и канонски изанализирати тврдње епископа Далматинског Никодима (Милаша) и протојереја Радослава Грујића о наводној „аутокефалности“ Цетињске митрополије. За оне који улазе у сагледавање историјских процеса и њихових токова нема сумње да се ту радило о својеврсној административној самосталности (чак не ни о црквеној аутономији) те светосавске Митрополије каква је својствена свим епископијама некад и данас, с тим што су политичке прилике условиле да се она у једном историјском моменту нашла у непокореном делу Српства. Ставови великих научника и свештенослужитеља – епископа Никодима и проте Радослава Грујића, као и сваког другог научника, не могу бити некритички прихватљиви од првог до последњег слова, ако ни због чега другог, а оно управо због ширине њиховог научног опуса. Ни постојање посебног државног законодавства о Цркви у то време, такође, не представља доказ црквене аутокефалности. Државни закони о односној Цркви ни у ком случају не могу да утичу на канонски статус Православне цркве. Уосталом, данас наша Црква има епархије у многим и различитим државама које имају своје законе о положају цркава и верских заједница, али нико не говори о њиховој аутокефалности.

Ни Пузовићева одредница о „црквеном расколу“13 није тачна. Није тачно, а није ни коректно тврдити да је црквени раскол „у Америци и Канади настао 1963. године када је Епископ америчко-Канадски Дионисије одбио да прихвати одлуку Светог архијерејског сабора СПЦ о подели ове области на три епархије. Зато је разрешен дужности и рашчињен 1964. године“.14 Сви објективни истраживачи, а још увек има и живих сведока, добро знају да то није прави разлог због кога је рашчињен епископ Дионисије. Прво, није реч о „области“ него о канонској православној епархији, предвиђеној Уставом СПЦ, чије границе, према канонском и црквеном праву, не могу да се мењају без сагласности њеног надлежног канонског православног епископа. Некадашњи архимандрит, а данашњи умировљени Епископ захумско-Херцеговачки др Атанасије (Јевтић) је својевремено савесно, одговорно и чињенично утемељено о томе писао у елаборату „Историја и анализа америчког раскола и предлози за његово превазилажење“, који је урадио по благослову и одлуци Светог архијерејског синода СПЦ од 23. новембра 1989. године. У том најобјективнијем тексту (који је послужио и као основа из васпостављање братске љубави и црквеног јединства) је записано да „по канонском предању Православља, које штити догматску (=еклисиолошку) структуру Цркве, Епархија једног епископа не може бити мењана, дељена и сл. без његове сагласности, нити он може бити премештан без своје сагласности“.15 Зар томе нисмо сведоци и данас? Аутор, дакле, није навео прави узрок и праве разлоге који су изазвали небивали црквени раскол међу Србима у дијаспори.16

Запањујуће је да у одредници о „црквеном расколу“ нису поменути идејни творци тзв. „америчког раскола“ – Јосип Броз и комунистички режим као што су поменути у одредници о „македонском црквеном питању“ (нелогично је и то што се тзв. амерички црквени раскол третира у одредници – „раскол у СПЦ“, а тзв. црквени раскол у БЈР Македонији у одредници – „македонско црквено питање“, чиме се стиче погрешан утисак да то није један од раскола у СПЦ). Аутор је, вреди истаћи, тачно описао настанак црквеног раскола у БЈРМ: „Комунистичке власти радећи на разбијању СПЦ нису дозволиле после рата протераним епископима и свештеницима из Македоније да се врате у своја места службовања. Уз подршку режима, једна група свештеника из Македоније је основала 1945. г. Иницијативни одбор за организацију Православне цркве у Македонији“.17 Дакле, након читања ових одредница стиче се утисак да су за црквени раскол у БЈРМ криви комунисти, а да за тзв. амерички раскол нису. Као да су аутору одреднице промакле и речи блаженопочившег Патријарха српског Германа, који је јавно потврдио да су за тзв. амерички раскол „криви комунисти и њихова држава“18, те да је „амерички раскол“ један од непобитних доказа да се (комунистичка – прим. В. Џ.) држава никада није одрекла своје моћи и присиле коју је употребљавала у општењу са мајком српског народа“.19 Непојмљиво је да се не помене да је епископ Дионисије био на челу демонстрација које су 1961. године, поводом доласка Јосипа Броза у Америку, организовале српске националне организације и емигранти, те да је лично Јосип Броз захтевао да се епископ Дионисије уклони са дужности епископа СПЦ.

Напред изречено, наравно, нема никакве везе са Митрополијом црногорско-приморском, али је Пузовић и одредницу о црквеном расколу довео у везу са Митрополијом. Наиме, у тој одредници је, након описа црквеног раскола и епископа Дионисија у Америци, навео да је „данас на делу и црквени раскол у Црној Гори, који подржавају државне власти у настојању да се створи Црногорска православна црква“.20 Пре свега, црквени раскол настаје када се један део Цркве одвоји од своје Мајке Цркве, а то у Црној Гори није случај. Рашчињени и анатемисани свештеници других јурисдикција, затим, некрштени и полиција као институција нису ни Црква ни део Цркве Христове. Канонски епископи у Црној Гори су, као што је свима, па и аутору одреднице познато, у литургијском јединству и канонском поретку своје помесне Цркве. Никако не може да стоји тврдња о „настојању државне власти да се створи ЦПЦ“. У време настанка ове одреднице, тзв. ЦПЦ је већ настала (19. јануар 2000.г.), регистрацијом у цетињској полицији на основу воље црногорског режима. Но, то, ипак, није црквени раскол.

На крају, не можемо да се отмемо утиску да је једна корисна идеја на овакав начин доживела неуспех и оптеретила сваки будући рад на Српској енциклопедији. И не само то. Овакви, као и неки претходни материјали, нажалост, већ од свога настанка представљају материјал црногорским сепаратистима и црквоборцима да се, атакујући на канонско устројство Цркве Христове у Црној Гори, позивају на „црквене историчаре и теологе из Београда“ како би пред црногорском јавношћу на тај начин поткрепљивали своје историјски неутемељене, еклисиолошки неприхватљиве и канонски нетачне тврдње о тобожњој „аутокефалности“ Цетињске митрополије.

------------------------------

ФУСНОТЕ:

   1  Митрополит Михаило (Јовановић): „Православна Српска Црква у Краљевини Србији”, Београд, 1895.г., стр. 9

   2  Станоје Станојевић: „Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка”, Библиографски завод, Загреб, 1928.г., књига III, стр. 371-379 и књига IV, стр. 353-356

   3  „Енциклопедија Српског народа”, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2008.г., стр. 368

   4  Исто, стр. 837

   5  Исто

   6  Исто, стр. 838

   7  Исто, стр. 1064

   8  Исто

   9  Исто

   10  према: Олга Зиројевић: „Србија под турском влашћу 1459.-1804.г.”, Српски генеалошки центар, Беорад, 2007.г., стр.280

   11  Станоје Станојевић: „Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка”, Библиографски завод, Загреб, 1928.г., књига III, стр. 377

   12  Енциклопедија Српског народа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2008.г., стр. 1064

   13  Исто, стр. 935

   14  Исто

   15  Архимандрит др Атанасије (Јевтић): „Историја и анализа америчког раскола и предлози за његово превазилажење”, рукопис, Београд, 1990.г., стр. 19

   16  Нажалост, Пузовић у оваквом приступу није усамљен. Такве историјски нетачне тезе из својих разлога заступа и још један црквени историчар из дијаспоре, али о томе неком другом приликом. О томе ондашњи архимандрит Атанасије (Јевтић) каже: „Ипак, за око и савест једног историчара Цркве није поштено, а ни тачно да се епископ Дионисије проглашава за ‘црног ђавола‘, који је за све и свашта једино крив, како су га многи олаке савести оптуживали” (стр. 9)

   17  Енциклопедија Српског народа, стр. 606

   18  Светислав Спасојевић: „Српски Патријарх Герман: ја и комунисти”, посебно издање, ССПЦ, Чикаго, 1991.г., стр. 58

   19  Исто, стр. 59

   20  Енциклопедија Српског народа, стр. 935