Деценијама је Војномедицинска академија била симбол знања и моћи велике државе, али и забрањени град за цивиле. У последњих неколико година понешто се променило: углед и стручност су остали, а врата крстолике зграде на Бањици отворена су за све.
И када кроз њих прођете можете бити изненађени. Ред и дисциплину очекујете, али можда не да вас на улазу у кабинет начелника дочека велика Богородичина икона. Или да вас замоле за стрпљење јер је генерал Јевтић у амбуланти са пацијентима. А када он стигне, онда вас изненади непосредност. Каже да су му пацијенти најважнији, а основни принцип у руковођењу ја ћу напред, а ви за мном. Војномедицински академију зове кућа, и поносно каже да у њу сваког дана уђе око десет хиљада људи. ВМА има чак 2702 запослених, од чега 470 лекара, свесних великог угледа своје установе.
- Поверење које народ има у нас много нам значи, јер је то доказ да смо на правом путу. Оно, међутим, не датира од јуче, градимо га деценијама.. Ова управа је имала тежак задатак, јер смо се нашли у ситуацији када нисмо били део државног здравственог система Србије. Били смо једно време ни на небу ни на земљи и тада је постојала опасност да ВМА као институција нестане. Са друге стране, многи наши стручњаци су лидери у својим специјалностима, светски смо признати, установа у којој се зна ред, добро организована и која функционише као служба лечења, истраживања и наставно-научног рада 24 сата 365 дана у години. ВМА је јединствен пример у југоисточној Европи, јер је код нас све под једним кровом од савремене медицине: од врхунске дијагностике, стручности и модерне технологије, до рутине и добре организације, као плодова генерацијских искустава. Углед нам прија, али и обавезује.
Важите за бескомпромисног борца против нерада и корупције, а опет то је прво што јавност замера здравству Србије.
- Свако евентуално искакање из најбољег далеко више заболи јавност него грешке у другим струкама. А и ми смо део ове државе и народа, овде живимо, ваше смо комшије, па и међу нама има оних који трпе разна искушења због којих могу да нанесу штету и себи и систему. Наше је да такве појаве препознамо и предупредимо, да својим људима указујемо да корупција није решење њихових животних проблема и да ова кућа тако не функционише. У таквим случајевима врло енергично реагујемо и подржавамо напоре државе да се корупција искорени. ВМА је жив систем, са свим проблемима које његова величина носи. Али мудрост у управљању системима није у негирању, већ у решавању проблема. Треба помоћи сваком човеку, ефикасно и хумано, тако да свако реши проблем због којег је код нас дошао.
Јавности није довољно познато да је традиција војне медицине у Србији званично дуга чак 165 година. ВМА се најчешће везује за период ЈНА, али су сада врло позитивне реакције на ваше отварање за све пацијенте, не само војне осигуранике.
- Подсетићу, 2. марта 1864. године књаз Александар је донео одлуку да је Војсци Србије потребна медицинска служба, да би војска била здрава. Од тада, војно здравство је имало више фаза, и ружних и славних, као што су Балкански, Први и Други светски рат, деведесете године. Али је увек ВМА била уз свој народ, лечила болеснике без обзира на нацију, веру или статус. По томе ће народ памтити ВМА, јер свако ко је овде упућен добио је помоћ. Док су и држава и војска биле много веће живели смо у паралелним здравственим системима. Потом су и војска и држава постале мање, али смо нацији и даље били потребни. Наш менаџмент је припремио аргументе зашто смо потребни Србији, а мислим да смо упорним радом све доказали. Учинили смо искорак ка јавности, медији су нам стратешки партнер. Упознајемо и колеге и грађане да у Београду постоји институција која је по својим могућностима и ресурсима једнака најбољим светским болницама. Промена свести код људи и прихватање чињенице да смо одувек били отворени је процес који траје. Потписали смо уговор са Републичким фондом за здравствено осигурање, на располагању смо свим пацијентима и у ходу вршимо сва усклађивања.
Само прошле године ВМА је примила чак 550.000 пацијаната. Да ли је то превелико оптерећење за ову установу?
- Не, напротив. Сваки лекар воли да има што више посла. Данас, док разговарамо, попуњеност наших капацитета је 94,7 одсто, што је изнад просека. При том, максимално користимо дневне болнице и трудимо се да у току једног дана брзом дијагностиком и ефикасном организацијом завршимо све што можемо, а то је око трећине укупног броја интервенција које имамо. Болничко лечење је најскупљи вид лечења и ми ефикасним радом покушавамо максимално да га скратимо. Принцип рада у овој кући је да управа, на челу са начелником, примером показује како би требало радити. Зато сам ја сваког дана у амбуланти, јер мој основни посао јесте да лечим пацијенте.
Иако са колегама често апелујете на сународнике да завештају органе, тај вид милосрђа код нас још увек није заживео. Колико су трансплантације важне у медицини данас?
- ВМА је врхунска медицинска установа, систем који може квалитетно и у најбољим условима да врши трансплантацију солидних органа. Трансплантација је потребна. Наша Црква је, међу осталима подржава, зато што се помоћу ње боримо за живот човека који има шансу да преживи и да живи квалитетније. Пре неколико година покренули смо програм завештања, јер не заборавите да свако од нас статистички има 20 пута веће шансе да буде прималац него да буде давалац органа. Велики број важних људи, моје колеге, па и ја сам, завештао је органе. Програм трансплантације ускоро ћемо на прави начин и законски дефинисати. Завештање је један сегмент, а други су људи који то знају да раде, а ми их имамо и то свих профила, који тај процес могу да изнесу од почетка до краја. Рутински пресађујемо бубрег, јетру, костну срж, матичне ћелије. Имамо све што је потребно, али нажалост скоро да немамо са чим да радимо. По програмима кадаверичне трансплантације (са даваоца који је у стању клиничке смрти) међу последњима смо у Европи. Ливинг или пресађивање са живих давалаца пракса је углавном у кругу породице, али због великих ризика и по даваоца нерадо га примењујемо. Ипак, свих 48 особа које су учествовале у оваквим трансплантацијама прошле године код нас су добро. Кадаверична трансплантација је добро решена у многим земљама. ВМА жели да покрене Српски трансплантациони програм односно национални центар, који ће објединити све наше велике установе. Комисија ради на закону, а ми подршку тражимо од целокупне јавности, јер људски живот је најважнији.
Десет година после НАТО бомбардовања, да ли су Срби данас здрава нација?
- Нема разлога ни за какве страхове ни панику, него треба да помогнемо нацији да остане здрава. На прослави 165 година ВМА видели сте да деца на крају певају Востани Сербије, једро и гласно. Не говорим емотивно већ врло рационално: здрави смо онолико колико желимо да будемо здрави! Ако желимо да будемо болесни, људска психа увек има начин да изазове болест. Заборавили смо колико је важна здравствена едукација и просвећеност, знање како да сачувамо своје здравље. Код нас се то изгубило. Сви ми се данас бавимо крупним, спектакуларним стварима, а ја позивам за почетак медије да окренемо лист, да имамо позитиван приступ. Да знање наших врхунских стручњака буде доступно сваком нашем човеку: на Пештеру, у Неготинској крајини, у Шумадији. Да више сазнају од нас, а не од надрилекара у својој околини. Кажу да имамо вишак лекара, па зашто их онда не искористимо за превентивни рад? Зашто у Србији више није обавезно снимање плућа? То је много јефтиније него каснија лечења. Навешћу вам само пример Јапана, који је имао највећи број карцинома дебелог црева на свету, због чега су увели обавезне годишње прегледе свих становника и готово искоренили ову опасну болест. Посебан проблем су стални медијски линчеви лекара и здравства у целини и то мора да престане. Једноставно, ја сам за своју грешку одговоран и пред Богом и пред Хипократом, али и пред јавношћу, па би исто требало да важи и за друге струке.
Његова Светост Патријарх српски Господин Павле на лечењу је у вашој установи скоро годину и по дана. Колико Вам, са једне стране, значи његово присуство, а са друге да ли је брига о Патријарху српске Цркве велика одговорност?
- Сваком грађанину Србије мора бити важно да је Патријарх Павле здрав, онолико колико му то и године дозвољавају. Нама је велика част и признање да су наша Црква, Свети Синод и он лично одабрали нашу установу. Као што знате, Патријархово стање је у једном тренутку било критично, био је животно угрожен, а године су такође битан фактор. Ми смо успели да овде за Његову Светост направимо амбијент у којем има услова и да ради, прима пошту, сараднике, да чита у фотељи. Морам да кажем – и даље без наочара! Ми о њему бринемо са лакоћом. Имамо тим људи који је задужен и усмерен да на организован начин, конзилијарно, прати здравствено стање Патријарха. При том, ни једног тренутка не излазимо у јавност са детаљима, не мешамо се у евентуалне провокације, ја не дајем изјаве. Чинимо све што можемо да Патријарх буде здрав, и са њим, иако је у годинама, можете потпуно разложно попричати и чути јединствене, велике мудрости.
Боравак Његове Светости на ВМА је продужено лечење. Он сада није у стању акутне угрожености здравља, већ у поступку одржавања достигнутог. Промена средине и амбијенте, по закључку наших специјалиста, може бити фатална, јер свака па и најмања инфекција или упала могу угрозити живот Његове Светости. Дужни смо да то кажемо, иако ми не доносимо одлуку о томе где ће Патријарх бити збринут.
Све веће болнице у Србији добиле су капеле, а сарадња Српске православне цркве и Војске Србије је знатно унапређена. Када ће ВМА отворити капелу?
- Ми смо већ одредили место за будућу капелу. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије био је овде са сарадницима, простор је опредељен, пројекат постоји, све сагласности су прибављене. Једини фактор је време. Надам се да ћемо ускоро ово питање решити, као и све угледне болнице у свету. Дакле, само је питање тренутка.
Радите врло напоран и одговоран посао, радни дан Вам траје и дуже од 12 сати, имате породицу. Епископ шабачки Лаврентије одликовао Вас је Орденом Светог Владике Николаја. Колико остаје времена за духовни живот?
- У моју кућу редовно долази свештеник и ја редовно идем у цркву, иако не успевам сваки слободан тренутак да проведем у молитви. Таквог сам склопа да снажно верујем својој Цркви и чиним све што могу да јој помогнем, зато што сматрам да је она једна од најважнијих институција за Србе. |
