Обнова позитивних вредности

 „Радимо пре свега са младима, који су васпитавани у периоду највеће кризе вредности, и којима је у данашњем друштву доступнија дрога него сазнање да се до успеха може доћи радом. Уопште, лоши избори су широко доступни нашој омладини, док су позитивне вредности стидљиве и компромитоване. Горућа потреба је да се младима понуде добри избори, јер они бирају што им друштво понуди.“


У средњим школама већ се реализује пројекат Младост-Мудрост, који финансира Министарство омладине и спорта, и део је Националне стратегије за младе, усвојене 9. маја 2008. године.

„Друштвени активизам је потребан да бисмо васпитавали своју децу, јер уз развој технологије и чињеницу да оба родитеља раде, васпитавање наше деце ћемо све више делити са медијима, школом и улицом. А на наше медије, улице и школе можемо утицати само друштвеним активизмом“, каже председник Центра, др Андреј Фајгељ, и додаје да потребу друштвеног активизма види као начин да лечимо своје ране, да изградимо установе, да однегујемо елиту, да обновимо идентитет и континуитет, да рехабилитујемо позитивне вредности, развијемо привреду.

„Друштвена одговорност православних је трострука. Пре свега, ми чинимо већину грађана. Затим, Црква је установа од највећег поверења. Најзад, државу у којој живимо основала су два светитеља, везавши новостворену државу за Православну цркву и Хришћанство. Ово није пресудно, али није ни без значаја за идентитет и континуитет нашег друштва.“

Као проблеме у Центру за савремну едукацију наводе површност, неискуство, наслеђе и васпитање. „Савремени православни хришћани су неискусни у друштвеном активизму. Током комунизма били смо осуђени на држање по страни. Континуитет са Немањићима, па чак и устаничком Србијом, умногоме је прекинут. Ми смо хришћани по крштењу и вери у Христа, а не по скупу особина. Како каже Посланица Диогнету, хришћани по начину живота поштују локалне обичаје. Наше наслеђе и васпитање је, дакле, плод нашег друштва, пре него наше вере.

На формирање наших вредности и ставова већи утицај су извршили динарски индивидуализам и импулсивност, словенско занесењаштво, источњачки к’смет и јавашлук, партизанска бахатост, партијска негативна селекција и милошевићевска аутодеструктивност него Православље.

Комунизам је био изразито антиклерикалан и анационалан покрет, у тој мери да је ратовао против „националиста“, рушио цркве и прогањао свештенике. Ми смо данас дошли до тога да неке партизанске навике сматрамо знаком побожности и родољубља. Тако састанци хришћанских заједница најверније чувају успомену на партијске састанке, где сваки комуниста има своју говорницу, понавља по десет пута „и на крају“, вежбајући дрвени језик идеологије, а да се у свему томе губи смисао, дијалог, па чак и дневни ред састанка.

У Центру за савремену едукацију кажу да је суштина важна и да облик и суштина иду заједно. „Често је плод незрелости раздвајање суштине и облика: инсистирање на једном уз занемаривање другог. Код православних хришћана најчешће се инсистира на суштини на уштрб облика. Овакав приступ у најтежим случајевима онемогућава човека да препозна љубав на делу и представља јерес, по којој се Бог креће само у свету идеја, док је појавни свет ђавољи. Занимљиво је при томе да се ’суштинински’ аргументи и критике често своде на формализам, попут ’Да ли пишу на ћирилици’”.

Др Андреј Фајгељ нас подсећа на још један пример из наше не тако давне прошлости. „Први председник СРЈ и ’отац нације’ Добрица Ћосић је 1992. године упитан ’Ако Хрвати и Муслимани плаћају ПР агенцију Рудер и Фин да улепша њихову страну приче, зашто то не ради и Србија’. Ћосић је одговорио: ’Србији не треба маркетинг, за Србе ће се борити истина’. И заиста, ми нисмо водили медијски рат, и то је можда главни разлог зашто смо изгубили сваки рат, и постали међународно оличење насиља и примитивизма. Последице овога ће се осећати деценијама и угрожавати све активности нашег друштва, од дипломатије до економије. Ћосићева изјава је пример незрелости и мешања критеријума. Високи државни службеник, упитан о крајње конкретној активности која спада у његову надлежност, одговара у моралним категоријама. Можда је за самог Ћосића то што је рекао имало смисла, али за нас његова изјава значи ’Ја се не мешам у свој посао’.

Чувени пример за изјаву са супротним значењем је Пилатово ’прање руку’, у тренутку док их прља Исусовом крвљу. Прање руку је у нормалним условима чин чистоте, али у конкретним околностима оно постаје симбол прљавштине.

ГУСЛАР МОДЕРНЕ СРБИЈЕ

Председник Центра за савремену едукацију, др Андреј Фајгељ, одбранио је докторску дисертацију у Француској под називом Упоредна фразеологија и идеологија у епици: Хомер, француско витешко песништво и гусле, са највишом похвалом. Фајгељ је за присутне на Универзитету у Монпељеу, одгуслао стихове мајке Јевросиме из песме „Урош и Мрњавчевићи“.

Са својих тридесет година, најмлађи др Фајгељ (филологија) наставља породичну традицију, након свог оца Станислава (психологија) и деде Александра (интерна медицина). Предаје на Универзитету у Крагујевцу, говори неколико језика: француски, енглески, руски, шпански, италијански, грчки, арапски и персијски. Ожењен је, и има двоје деце.

Фајгељ је са групом млађих интелектуалаца у Новом Саду основао Центар за савремену едукацију чији је мото „Србија спремна за 21. век – век знања“ (www.radnaetika.org)

Значење неког чина зависи, дакле, од околности, од тренутка. Тренутак у потпуности обрће значење, јер није нормалан, већ кризни, преломни. Исто се догодило и са Ћосићем. Његова изјава не би била погрешна да је дата у нормалном контексту. Али тада смо се налазили у јеку медијске кампање која је Србе поистовећивала са нацистима. Било је потребно демантовати, спиновати, прелазити у против-напад. На крају крајева, испоштовати наше жртве и јавно осудити њихове убице.

Наше друштво се и сада налази у кризи и на прелому. У том смислу и ми треба да будемо врло обазриви.

Споменули смо дистанцираност Цркве према друштвеном активизму. Од црквених великодостојника се могу чути изјаве попут: ’Ми се не бавимо социјалним питањима, то је посао државе’, или још сликовитије: ’Социјална питања ће бити решена о другом Христовом доласку’. Суочени са друштвеним проблемима, мирјани често понављају: ’Бог ће се за то побринути’.

Треба двапут да промислимо када кажемо ’Бог ће се за то побринути’, јер није спорно за шта ће се побринути Свемогући Бог, већ за шта ћемо се побринути ми.“

Стварање предуслова за народно добро Светог Петра Цетињског, немањићко грађење политичкког континуитета и културног идентитета, промена менталитета коју је донео Први српски устанак, Привредник који изграђује аутентичан систем вредности, само су неки од примера који могу бити корисни путокази, а на које нас подсећају у Центру са савремену едукацију.

СВ. ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

Св. Петар Цетињски је пример рада на стварању предуслова. Не услова, него предуслова за народно добро. Он нпр. никад није стигао до оснивања школа, закон и суд је дао само у основама. Али је зато непрестано и неуморно развијао основне вредности и стварао консензус и општи интерес. Захваљујући њему, синтагма „опште добро“ је ушла у гусларске песме, а сам појам у српски народ у Црној Гори. Понављао је да нема среће у друштву где се „добри људи не почитују а зли не кастигају“, да нема напретка без вредновања добрих:

И кад видиш поштена главара,

Војеводу, суђу, ал сердара,

Добра чојка, ал разумна кнеза,

У народу јунака витеза,

Или частна, мудра свештеника,

Што је добро, то је општа дика.

Св. Петар је врло јасно идентификовао приоритетне проблеме: „Ми смо Срби такви: који више ради за добро општенародње, то се више завист против њега вооружава“.

Што се тиче недоумице „духовно-друштвено“, у свом завештању је истакао да је чувао народ и сиротињу као своју душу.

Било је много оних који нису имали зрелост св. Петра, па самим тим ни разумевања за његов друштвени активизам. Светитељ на бројним местима сведочи о дубини неспоразума и незахвалности: „Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах“.

НЕМАЊИЋИ

Немањићи су такође познати по грађењу политичког континуитета и културног идентитета, толико чврстог да ће надживети не само њихову лозу, већ и пропаст српске државе. Овај културни образац заснивао се на српском националном идентитету, православној вери, и вештој мешавини Истока и Запада у култури, обичајима и дипломатији. Занимљиво је да је читав подухват по свој прилици осмислио, а у највећем делу и остварио већ Немања, док су остали само неговали његову школу.

СРПСКИ УСТАНАК

Ми изучавамо устанак из птичје перспективе, са становишта визије коју је остварио. Ослобођење изгледа као резултат битака и дипломатије. Највећа битка, и навећи успех остају скривени, а то је промена менталитета. Просто је невероватно како је тих дана почетком 19. века, као притиском на неки прекидач, од раје постао државотворни народ. Променили су се предуслови, променила су се подразумевања. Онај који је јуче подразумевао да Турчин може са женом да му спава, данас је подразумевао да Турчин не може ни харач да узме. Треба само замислити Вишњићеве пророчке стихове „друмови ће пожељет Турака, а Турака више бити неће“, у чијем остварењу ми данас живимо, али су до тада били незамисливи. У овом буђењу свести огромну улогу су одиграле заиста јединствене околности, али је било и координисане акције, чак и између Карађорђа и Вишњића.

СНЕЉМАН И ПОКРЕТ ФЕНОМАНА

Почетком 19-ог века, фински народ је био разједињен између запуштених сељака и одрођене елите, поробљен и разапет између Шведске и Русије, без изграђених установа, без државе, необразован и незбринут. Били су раширени пијанство, болести, смртност деце, неморал и свака врста тегоба.

Феномани су били млади националисти (иако многи пореклом Швеђани), који су фински језик научили и подигли на ниво елите, упознали народ, образовали, неговали и подигли на ниво нације. Њихов покрет се пре свега састојао из промене менталитета, развоја вредности и општег интереса. Резултати су видљиви данас (Nokia).

ПРИВРЕДНИК

Српско привредно друштво Привредник основао је 1897. године Владимир Матијевић. Учитељ и духовни отац овог успешног трговца и банкара био је свештеник Никола Беговић. Привредник је био најважнија хуманитарна организација између два светска рата, са циљем школовања сиромашне деце, а затим запошљавања тако одшколоване омладине. Дугорочни циљ је било формирање јаке средње класе као јемца стабилности друштва, о чему се академик Јован Цвијић изразио на следећи начин: „Варошку средњу класу, које никад није било ни за Немањића, и коју није могла да створи ни та династија, богата државничким талентима, изгледа да ће данас створити ’Привредник’, и зато нам је та установа најпотребнија“.

Збринувши, одшколовавши и запосливши око 40.000 питомаца, Привредник се приближио остварењу тог циља. Оваквим учинком може да се похвали ретко која организација на свету.

Основа Привредниковог успеха била је изградња вредности. Питомци су васпитавани у духу начела „Рад, штедња, честитост“. Строги кућни ред предвиђао је наставу, не само из заната, већ и из „живота“, како су говорили питомци. Та предавања била су једноставна, односила су се на основне ствари и често се понављала. Највише су се односила на вредност рада.

Др Андреј Фајгељ оптимистички додаје да ова наша искуства говоре да нам данас за велике резултате у друштвеном активизму није потребно много.

„Проблем је што смо тренутно на таквом нивоу да је и то превише. Ниво је низак јер се нисмо изградили, већ смо стали на пола. Чим пређемо прву степеницу, нама је доста. Ја верујем, довољно је. Или ја радим, довољно је. Ја сам Србин, довољно је. Ја сам Европљанин, довољно је. Али није довољно. Бити човек значи бити цео човек, у свему.

У периоду који је пред нама, ми, православни хришћани, треба што пре да се изградимо до оних стандарда који су наведени у позитивним искуствима. Потребно је да останемо православни, да останемо родољуби, али и да изградимо консензус и почнемо да остварујемо конкретне активности. Када достигнемо немањићке стандарде, постићи ћемо немањићке успехе.“