Oпасност од духовне клонулости

Били сте истакнути опозиционар у репресивном режиму Слободана Милошевића, који је злоупотребио енергију друштва и идејност српске традиције у стварању новог месијанизма личне власти, под паролом заштите виталних интереса и егзистенције нације. Властољубиви посткомунисти нас од 2000-те године „уводе у Европу“ са идејом националне безидејности, поигравајући се верском, културном и свеукупном историјском свешћу. У којој мери здрава религиозност српског народа представља наду у садашњој друштвеној неоформљености и дезоријентисаности?

СЛОБОДА СЕ ОСВАЈА

Ненаклоњена међународна заједница пред нас је тему Косова ставила као тест, рачунајући да је наш народ кратког даха и да ће одустати од Косова и Метохије под политичким притисцима и свакодневном медијском кампањом. Зато треба издржати, истрајати, наћи најбоља упоришта, а то је истина, она на којој је засновано читаво Хришћанство. Не чекати да нам решење да неко други, већ се сам за њега изборити. Јер слобода се осваја а не добија на поклон.

– Хришћанске вредности доприносе духовној стабилности како појединаца, тако и друштва у целини. У доба комунизма, неке од основних вредности Христовог учења биле су обезвређиване, вера и традиција гушени, Бог прогнан. Крај комунизма у Европи донео је човечанству велику наду, али не у потпуности и српском народу, јер је преображена комунистичка идеологија наставила мимикријски да траје у прекројеном руху.

Шездесетогодишња комунистичка тиранија у XX веку оставила је дубоке ране у српском друштву. Посебно је атеизам опустошио људске душе и изменио однос Срба према историји, традицији, вери и прошлости уопште. Грађански и верски ратови и НАТО бомбардовање Републике Српске 1995. и Србије 1999. изазвали су у српском народу дубоку депресију чије се последице данас могу само наслутити.

Као што је за национални идентитет погубан био комунистички систем, који је гушио национална, верска и културна својства нације, тако је погубан и нови поредак, оличен у глобалистичком концепту друштва и наднационалних заједница. Нарочито је то погубно за мале нације које зависе од милости великих и моћних.

Хришћански корени српске културе чине је делом европске цивилизације. Преломни тренутак у историји Срба јесте њихова христијанизација у IX веку. То је био одлучујући корак ка уобличавању српског националног идентитета. Улога Српске православне цркве била је пресудна у најтежим тренуцима српске историје, нарочито после пада Смедерева 1459. године и краха средњовековне Србије. Истинска вера у Христов пут била је једина нада за Србе који су остали без своје државе.

Србија је одувек у Европи, од Средњег века до данас. Независност своје православне Цркве добила је из слабе и руиниране Византије, односно од Никејског патријарха (1219), краљевску круну из Рима (1217). Крунисање Стефана Немањића извршио је Свети Сава у Жичи. Читава српска култура – а суштину једног народа чини његова култура – представља „укрштај“, како би рекао Лаза Костић, византијских и западнопевропских цивилизацијских вредности. Европа је, нажалост, одвећ потценила византијску цивилизацију и њене хеленске основе. Костићевски „укрштај“ Истока и Запада дао је српској култури аутохтона духовна својства и национални идентитет. Једно од тих својстава јесте и Светосавље. Ослобађање од комунистичког наслеђа је најзначајнији корак ка европским вредностима.

После ратова у последњој деценији XX века, НАТО бомбардовања и изгона Срба са вековних српских територија, српском народу прети опасност од апатије, духовне клонулости и пасивности. Здрава религиозност и снажење духовности најбољи је излаз из такве ситуације. Имам у виду и снажно осећање патриотизма оличено у љубави према свему што је српски народ изградио: историју, традицију, веру, језик и отаџбину. Све је то дубоко уткано у сећање српског народа, не само као мит, већ као жива стварност.

Који су изазови духовности XXI века, и да ли је СПЦ спремна да дâ одговор на те изазове?

 – Српска православна црква је дубоко укорењена у српски национални идентитет. Наше доба је препуно искушења, а самим тим су и изазови већи и драматичнији. Наша Црква има највећи углед у народу, и зато је најчешће на мети српских непријатеља.

ОСЕЋАЊЕ ТРАДИЦИЈЕ

Не може се у поезији бити нов без присног осећања традиције, која је такође универзална, као и патриотизам. Прави уметник традицију обнавља, а не понавља. Преноси је из сећања у сећање. Онако како Црква преноси Христову тајну и чува је у сећању.

Од времена владавине светородне лозе Немањића, изграђивала се заједно са државом српска национална и верска самобитност. Дух Хришћанства очитује се у хришћанској етици, култури, у српским манастирима, сакралној архитектури, фрескама, житијима, духовној поезији и предању.

Срби припадају старим европским народима, и њихов полом на крају XX века, после свих жртава за стварање државе, има апокалиптичне размере. За Србе је слобода света. Парадоксално је да су највећа страдања претрпели управо бранећи своју слободу као највећу светињу.

Чини се да се савремени свет креће у супротном смеру од оног што је суштина учења Исуса Христа, ка поништавању свега што представља суштинске вредности хришћанске цивилизације. Основна начела Хришћанства, етичке норме и највише вредности доведени су у питање, а на цени су други облици живљења и понашања. Уместо љубави, добра, милосрђа, разумевања и жртвовања за друге, на делу су мржња, похлепа, грамзивост, саможивост и лицемерје.

У великој друштвеној кризи, која није мимоишла ни Хришћанство у целини, СПЦ исказује велику бригу за очување националног и верског идентитета српског народа.

Како данас човек може да пожели светост као морални образац када пролази кроз све саблазни и поробљавања?

– Хришћанство, нажалост, слаби, и савремено друштво и нови нараштаји имају другачији однос према традиционалним вредностима, према хришћанском учењу о смрти, бесмртности душе, страшном суду, смаку света, вечном блаженству и паклу. Међутим, основе Христовог учења, без обзира на савремене тенденције, и данас представљају чврста духовна упоришта. Другу истину, и поред великог напретка, нису понудили ни савремена наука, ни антропологија, ни философија, чак ни уметност која је најближа религији и религијским истинама. Ништа не може да замени истинитог и живог Бога. Есхатолошко завештање Исуса Христа даје не само пуноћу животу, већ и суштински смисао и појединцима и народима.

Вашу поезију критичари карактеришу као мисаоно-лирску, са изразитим осећањем за историју, културу и традиционалне вредности. Има ли патриотизам, као стваралачка страна дела, универзални карактер?

– Патриотизам има и универзални карактер и универзално значење. Очитује се у љубави према роду, отаџбини, традицији, језику, писму. Љубав према свом роду не значи мржњу према другоме. Управо је љубав према другом суштина хришћанског идеала, што подразумева и љубав према непријатељу.

Патриотизам је једно од највиших осећања. Само је религијско осећање веће, јер је љубав Бог. Савремени свет као да је – кад су у питању истине о Богу, отаџбини, смрти и љубави – постављен наглавачке. А да не говорим о осећањима части, поноса, достојанства, милости и другим узвишеним врлинама које, кад се и помену, изазивају данас поругу и подсмех.

Однос према традицији одредио је на известан начин својства моје поезије. Кажем ово без намере да је тумачим. Свака добра песма је и патриотска. Језик је њена срж, њено основно средство, а језик садржи суштинска својства једног народа. Он је његова историја, философија, археологија, религија, уметност, географија, музика... Оно чега нема нигде, има у језику. У њему је и видљиви и невидљиви свет.

Са поезијом је ствар компликованија и неухватљивија. Позната формулација да је поезија оно што се не може превести на други језик не казује само о немогућности превођења поезије већ о њеној суштини. Ако у свему томе има нечега романтичког, не видим зашто би то била мана. Напротив. Све велике теме и истине су и романтичке.

Ви сте песник који трага за одговорима на вечна питања живота и смрти, положаја појединца и историјског и колективног страдања. Имате ли утисак да сте, бавећи се овим темама, утицали у некој мери на духовни препород свог народа, уносећи нов садржај и отварајући нов смер народној свести?

– По Октавију Пазу, свака песма је уникат, као што је и сваки човек понаособ непоновљив на овом свету. Песник трага за сопственим изразом, језиком, ритмом, мелодијом, како би досегао смисао и спознао себе и свет кроз себе. Било о чему да пева, о видљивом или невидљивом, препознаћемо у његовој песми есхатолошке конотације, као што их налазимо у Христовом учењу.

Било би претенциозно кад бих рекао да сам својим радом или поезијом утицао на „духовни препород“ свога народа. Ако сам у том смислу нешто допринео, значи да није било залудно. То је, уосталом, било у основи програма Српског покрета обнове и Саборне народне странке. У њиховом политичком деловању било је нечега од романтичког заноса и духовног полета.

Поезија је недокучивија него што то на први поглед изгледа. Свака нова песма је и корак ближе свом Творцу. Спознавање себе и унутрашње стварности. Нема ничега тужнијег него проживети век, а не спознати себе. Не спознати себе, значи бити самоме себи странац. Можда од тога нема већег губитка.

Ни у чему се не огледа духовни и национални идентитет једног народа као у поезији. Антологија српског песништва, Миодрага Павловића, представља развојну линију српске поезије од Светог Саве до наших дана. Зборник Српска религиозна поезија, Павла Зорића, указује на хришћанске корене најбољег дела српске поезије. Обе антологије су остварена историја не само песништва, већ уопште српске духовности, али и историја континуитета те духовности. Дух твораштва је управо у учењу Исуса Христа достигао највиши израз. Његова дела су дела љубави.

За Вашу поезију се каже да је религиозна. Како песник претаче ерос божанског, дакле духовни раст, у песме као дела љубави уопште?

– Савремена српска поезија је успоставила чврсте везе са српским књижевним наслеђем, од којег је била „одсечена“ у време комунизма. У врхунским песничким остварењима дошло је до синтезе класичног и модерног, традиционалног и савременог, до њиховог узајамног прожимања и обједињавања.

Симболизам ероса своје најдубље значење досегао је управо у песништву. Српска метафизичка и, у ширем значењу, религијска поезија има свој идентитет и егзистенцијалну пуноћу без обзира на повремене прекиде у свом развоју у прошлости. Она је и поред тога достигла поетску зрелост у свим сегементима.

Своју поезију видим у том контексту. У њој се преплићу историјске теме, традиционални облици певања и мишљења и актуелност савременог тренутка. Две песничке књиге, готово у целини, посвећене су косовској теми (Основна земља и Тапије у пламену). Одјеци косовске драме и искорењивања српског народа са његових вековних територија, који још трају, находе се и у другим песничким збиркама.

Образлажући одлуку да Вам додели награду „Десанка Максимовић“ за 2002. годину, жири је констатовао да сте песник религиозне наде који молитвени тон налази у српској средњовековној књижевности, као и да Ваша поезија подсећа снагом чистог религиозног надахнућа на молитве. Јесте ли Ви религиозан човек?

– Истински религиозан човек не расправља о Богу нити тумачи сопствену религиозност. Она се подразумева. Она је за њега што и дисање. То се исто односи и на религиозног песника и његову поезију. Одузмите верујућем веру, то је као да сте му ставили шаку на уста и онемогућили му дисање.

Рођен сам у крају где је основана прва српска држава Рашка. Гимназију сам завршио у Новом Пазару где је била прва српска престоница Рас, а надомак су Ђурђеви Ступови, Петрова црква, Сопоћани и Дежева, родно место Светог Саве. Мислим да је сусрет са сопоћанским фрескама био пресудан у мом духовном и интелектуалном сазревању. Моје прве песничке збирке, Рашки напеви и Светлости рукописа, настале су у том контексту, са очигледним историјским конотацијама. Светлости рукописа имају и поетичка значења. Отуда и димензија религиозности у њима.

Молитвени тон је дошао до пуног изражаја у књигама Земља на језику, Основна земља и Тапије у пламену. Реч је о књигама у чијем средишту је косовска драма, док је историја назначена само у подтексту.

НОВИ ТОТАЛИТАРИЗАМ

Ослободивши се комунистичког тоталитаризма, у другој половини XX века, савремени свет се нашао на прагу новог тоталитаризма, у чијим основама је концепција глобалистичког друштва у коме малим народима прети ново ропство. Оба тоталитаризма показала су се као велика пошаст и претња националном идентитету, целовитости, јединству и духовности српског народа. Плански се подривају традиционалне хришћанске вредности, утемељене у српском бићу, као анахроне. Зар је љубав, као највиша вредност, анахрона? Зар је истина анахрона? Зар и правда представља анахроност?

На стваралаштво је човек позван од Бога, у име остварења дела Божјег у свету. Имамо ли ми данас хришћанско стваралаштво?

– Корачајући путем којим нас је упутио Исус Христос, човек испуњава његове божанске налоге. Људско биће тек на том путу доживљава пуноћу живота. Само кад је био на Христовом путу, српски народ је био на путу истине. Српска поезија од Светог Саве до данас има и свој хришћански идентитет и свој континуитет. На то указују бројне антологије и зборници религиозне и духовне поезије.

После пола века гушења хришћанских идеала, традиције, српска поезија је доживела значајну обнову онако како је ту обнову доживео и сам народ. Усред Другог светског рата, Јован Дучић, један од највећих српских песника, објавио је збирку Лирика, која се може сматрати модерним религиозним спевом. Српска поезија до данас нема драматичнијег ни потреснијег сусрета једног песника са Богом као што је Дучићев. На том путу био је и Момчило Настасијевић. На том путу откривења је и знатан број савремених српских песника. То показују појединачне књиге песама и антологије. Чини се да је то насушна потреба у духовној пустоши у којој се налази не само српски народ, већ савремени свет уопште.

Били сте десет година председник Удружења књижевника Србије које се сада поделило на две организације – УКС и СКД (Српско књижевно друштво). Јесу ли писци „очеви нације“, које подржавају режими на власти, додељујући им по потреби задатак да мобилишу интелектуалце по националној или европској ствари?

– Не треба посебно мистифоковати књижевну реч нити улогу писца у друштву. Поезија је немоћна да било шта данас промени. Чини се да је Дис био у праву кад је резигнирано написао стих: „Нема смисла реметити бесмисленост у свом току“, који је разбеснео Скерлића. Није на поезији да икога спасава нити поправља, нити је на писцима да буду „очеви нације“, иако сам свестан да писац, ма колико био затворен у свом свету, нема право да ћути и да се понаша као да се око њега ништа не дешава.

ИМОВИНА СПЦ

Предлог закона о враћању имовине СПЦ никад више није стигао у скупштинску процедуру, чиме је начињена ненадокнадива штета не само Цркви, већ српском народу у целини. Нарочито тешке последице тог закона су на Косову и Метохији, где је СПЦ припадало више од 50% територије, која је после Другог светског рата национализована. Да је поменути Закон донет благовремено, друкчије би се одвијали и догађаји на Косову и Метохији, јер је приватна својина некрикосновена свугде у свету осим код нас.

У том смислу треба разликовати уметничко дело од политичког анганжмана писца, научника или философа. Оно што је заједничко и за једно и за друго, јесу етички принципи на којима почива хришћански идеал и на којима би требало да почива и савремени свет. Јер не знам како би свет опстао без тих начела. Могу само да наслутим по ономе што нам се данас дешава, када су обезвређене и највеће хришћанске вредности.

Без духовности, и човек и свет су празне љуштуре.

Као посланик у Скупштини Србије, поднели сте још давне 1992. године Предлог закона о враћању имовине СПЦ. Каква је његова судбина?

– Закон о враћању имовине Српској православној цркви био је изгласан у Скупштини Србије 1992. године, али председник Слободан Милошевић га није потписао, већ га је вратио у Скупштину на поновно разматрање. Званично није речено зашто тај Закон председник Србије није потписао.

Непојмљиво је да у Србији до дана данашњег није донет Закон о реституцији имовине. Једна од највећих неправди коју је српском народу нанео комунистички режим, још увек није исправљена. Готово да нема странке, основане деведесетих година, која у свом програму није имала враћање одузете имовине бившим власницима. Србија је данас можда једина земља где није донет Закон о денационализацији.

На списку Хелсиншког одбора за људска права Соње Бисерко по питању „националистичких“ интелектуалаца који морају бити позвани на „одговорност за своје деловање“, а њихови радови „цензурисани“, налази се и Ваше име. Да ли је српска интелектуална елита ширила пожар српског национализма?

– У антисрпској пропаганди предњаче бројне неолибералне невладине организације, оријентисане политички попут Хелсиншког одбора за људска права. Поставља се логично питање ко у Србији води државну политику, Влада или невладине организације? Оне су и тужилац, и иследник, и законодавац, и судија. То, ваљда, у том облику не постоји ни у једној сувереној држави у Европи. Институције културе, на пример, грцају у немаштини док невладине организације са тим немају никаквог проблема. На делу је њихов медијски терор. Српска интелектуална елита, нажалост, разбијена је и нејединствена, као што је и српски народ нејединствен. Она је такође сатанизована и оклеветана као и многе српске националне установе, чак и оне најстарије и најугледније. Постоје, додуше, часни појединци, али њихов напор се каткад може упоредити са напорима Сизифа или Дон Кихота. Ружење српског народа има чудовишне размере не само у сфери политике, већ и у уметности, књижевности и историјској науци.

Чуо сам за тај фамозни списак Хелсиншког одбора за људска права. Вероватно бих био тужан да моје име није на њему. Овако то осећам као част, односно похвалу.