Патријарси Викентије, Герман и Павле

На крштењу је добио име Витомир. Основну школу завршио је у родном месту, Српску православну гимназију у Новом Саду 1909, а богословију у Сремским Карловцима 1913. године. Једно време био је учитељ у родном месту, а онда га је епископ Георгије (Летић) поставио за бележника Темишварске епархије. Замонашен је у манастиру Бездину 5/18. августа 1917, а 12. септембра рукоположен је у чин ђакона у темишварској Саборној цркви. Када је после 1919. овај град припао Румунији, дошао је у Краљевину СХС, где је најпре радио као подбележник у Бачкој епархији. Протођакон је постао 1921, а архиђакон 1923. године. Како је поред богословских наука имао велико интересовање за општу и националну историју, дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 1921. године. Исте године постао је архимандрит, да би 1932. постао главни секретар Светог архијерејског синода СПЦ. Године 1936. постао је викарни епископ и хиротонисан у Саборној цркви у Београду, а 1939. је постао злетовско-струмички епископ. По одласку епископа Платона у Бања Луку 1940, епископ Викентије администрирао је и Охридско-битољском епархијом, одакле је са митрополитом Јосифом протеран. По завршетку рата, комунистичке власти нису им дозволиле повратак на своје епархије, желећи да створе тзв. „македонску цркву“, што се касније и испунило. По жељи епископа Николаја (Велимировића), док се он налазио у Дахауу замењивао га је на Жичкој епархији од 1941. до 1947, када је васпостављена Сремска епархија, којом је управљао до 1951. године. Патријарх је постао 1950.

Патријарх Викентије био је искусан црквени великодостојник, али су околности биле претешке за ширење јеванђелске науке. Успео је да реши социјално и пензијско осигурање за свештенике, будући да су сви ранији црквени фондови уништени од стране новог режима. Још као архиђакон уређивао је „Гласник историјског друштва“, као и друге црквене листове до Другог светског рата. У његово време Богословски факултет избачен је из породице факултета Београдског универзитета 1952, иако је био његов утемељивач и оснивач. Патријарх Викентије је одбијао да призна „македонску цркву“, иако су комунистичке власти вршиле велике притиске. По речима владике Саве (Вуковића), „под врло загонетним околностима“ је преминуо.  „У сваком случају његова смрт није била природна“, наглашава владика Сава. Преминуо је 5. јула 1958. и сахрањен у гробници митрополита Михаила у Саборној цркви у Београду.

ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН

Рођен је у Јошаничкој бањи 7. августа 1899. од оца Михаила, учитеља, који је касније постао свештеник, и мајке Цвете. На крштењу је добио име Хранислав. Основну школу завршио је у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију, започету у Београду, завршио је у Сремским Карловцима. Једно време је био на студијама у Француској, а Богословски факултет је завршио 1942. године. Пре тога, епископ Јефрем (Бојовић) рукоположио га је у чин ђакона и поставио за писара у Чачанској гимназији. Због здравствених разлога напустио је тај посао, и 1927. је рукоположен за свештеника у Миоковцима где је остао до 1931, када је прешао у Врњачку Бању. По смрти супруге, свештеника Хранислава замонашио је епископ Валеријан у Студеници, давши му име Герман. Патријарх Гаврило 1938. поставио га је за главног референта Синода. Изабран је за викарног епископа моравичког 12. јула 1951, а хиротонисан 15. јула исте године. За епископа жичког је изабран 1956. када је умро владика Николај. Успешно је уређивао „Гласник СПЦ“, „Преглед Епархије Жичке“, „Календар Свети кнез Лазар“, био управник Патријаршијске библиотеке СПЦ. Пре избора на Жичку, био је постављен на Будимску епархију, али му мађарске власти нису дозволиле да обавља ту дужност, па је њоме само администрирао. Такође је администрирао и Будимљанско-полимском епархијом 1955–1956, као и Рашко-призренском 1956–1957. По смрти патријарха Викентија, 13. септембра 1958. је изабран за његовог наследника.


Патријарх Герман се најдуже задржао на трону српских поглавара. За његово време основане су нове епархије: Источно-америчко-канадска, Средње-западно-америчка и Западно-америчка 1963, Западно-европско-аустралијска 1969, Аустралијска 1973, Врањска 1975, Канадска 1983, Бихаћко-петровачка 1990. године. У његово време, уз помоћ власти је створена тзв. „Македонска православна црква“, коју он није признао. У Америци је направљен раскол од стране епископа Дионисија, а Суд је пресудио у корист Цркве у отаџбини. Покренути су многи листови, отворена је богословија у Крки, подигнута је нова зграда Богословског факултета у Београду, настављена је изградња храма Светог Саве на Врачару 1985. године. Патријарх је 88 пута молио власти да се настави изградња храма. Поступао је мудро, по речима умника „змију глади, испод ње се вади“. Све што су ранији патријарси градили столећима, доживело је велике ударе од комуниста, који су учинили да „српски народ 50 година живи ван тог оријентира (Цркве). Подсећања ради, 1941. г. било је 3600 свештеника, а после 1945. г. 1800. Подгревани су велики расколи, прављене су отпадничке цркве – црногорска и македонска“, сведочи историчар Љубодраг Димић. Патријарх је умировљен 1990, упокојио се 27. августа 1991, а сахрањен је у цркви Светог Марка.

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ

Рођен је у Славонији, у селу Кућиштима код Доњег Михољца 29. августа 1914. Крштено име му је Гојко. После основне школе, завршио је гимназију у Београду и богословију у Сарајеву, а на Богословском факултету у Београду је дипломирао 1942. године. Током Другог светског рата боравио је са избеглим становништвом у Бањи Ковиљачи, бринући о избеглицама као васпитач и учитељ. Прибран је био духовном братству манастира Благовештење и Раче код Бајине Баште. Јерођаконски чин примио је 1948. године, а за јеромонаха је рукоположен 1954. године. Као јеромонах предавао је у богословији „Св. Кирило и Методије“ у Призрену, где је извео бројне генерације и нове посленике на њиви Господњој. Једно време провео је на постдипломским студијама у Атини, где је својим аскетским животом привлачио пажњу и дивљење верујућих и атеиста. Пошто је у међувремену био изабран за епископа рашко-призренског 29. маја 1957, вратио се у Србију. Постоји анегдота да је приликом повратка у отаџбину отишао у једну грчку банку, где је имао малу уштеђевину коју је оставио приликом доласка у Атину. Када су му дали његову незнатну суму и камату, отац Павле се захвалио узевши само свој део, одбивши камату речима: „То је Ваше, то не припада мени!“

Епископ Павле је од 1957. до 1990. године био на катедри рашко-призренских епископа, и то у врло тешком, безбожном времену, када је у држави ФНРЈ-СФРЈ форсирана комунистичка идеологија. На просторима Рашко-призренске епархије Шиптари су мучили српски народ више од три века, што се у доба комуниста само наставило. Комунисти су ометали обнову светиња, што је храбрило албански живаљ, а свему томе је лично био сведок епископ Павле.

После пензионисања патријарха Германа 1990, епископ Павле је изабран за патријарха. За време његовог патријаршијског службовања, на просторима некадашње СФРЈ одвијао се грађански рат, а дошло је и до сецесије Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине. У Србију је присилно исељено око 600.000 Срба, по некима и више. После НАТО бомбардовања од 78 дана 1999. године отето је Косово и Метохија. У Србију је под притиском албанског терора пристигло још 250–300.000 Срба. Као да се испуњавају пророчке речи светог владике Николаја из „Небеске Литургије“. Свети владика као да је духовним очима гледао разарање српског-православног народа од бездушног албанског живља и „хришћанског запада“. 

Патријарх Павле са архијерејима успео је да зацели болни раскол у Америци 1992, па се приступило оснивању нових епархија: Британско-скандинавске, Средњоевропске, Западноевропске и Осијечко-пољске и барањске.

Црква доживљава полет, који се огледа у изградњи нових цркава и манастира, као и обнови запустелих. На просветно-религијском пољу, бројно су се умножили часописи у свим епархијама. Године 2001. је враћена веронаука у школски систем. Православни богословски факултет је враћен на Београдски универзитет, на коме студира око 2000 студената.

Крај у следећем броју.