У култури не постоји много идеја које имају општи карактер и које су вековима присутне. Идеја жртве је управо једна од таквих: у свим религијама, старим или новим, племенским, националним или светским, присутна је идеја жртве, која нас увек изненађује разноликошћу форми свог пројављивања.
Ова идеја није непозната ни савременој култури. Међутим, ако се у старозаветном, паганском и, најзад, хришћанском свету првенствено везивала за односе човека и Бога, у условима хуманистичко-атеистичке културе она постаје регулатор међуљудских односа.
Идеја жртве нарочит значај добија у савременој медицини, а посебно у трансплантологији, где добија форму „донације органа“ и постаје нови символ љубави, узајамне бриге и спасавања живота.
Трансплантологија, или теорија и пракса пресађивања органа и ткива, представља нови правац у медицини и оправдано се може приметити да спада у њене најдраматичније појаве. Као прво, зато што трансплантологија не може ни да се замисли без жртве, а као друго, зато што ширење праксе трансплантације непрестано увећава потребу за таквим жртвама.
Закони који се тим поводом доносе подразумевају „пресумцију сагласности“, и у складу са њом се узимање и коришћење органа преминулог човека може остварити само у случају да покојник за живота није био против тога или да се његови рођаци не противе томе. Одсуство исказаног противљења тимачи се као сагласност, тј. сваки човек се после смрти претвара у донатора, уколико није исказао свој негативан став према томе. Из тог разлога се данас пред сваким од нас појављује потреба да се замислимо над посмртном судбином свога тела, и то није једини непријатан задатак пред којим се налази човек, живећи у условима техногене цивилизације. Овакви услови одређују нови ниво човекове одговорности и за самога себе, и за ближње, и за добробит друштва у целини. У суштини, у сфери савремене медицине формира се нова граница старе борбе за људске душе.
Познато је да се све светске религије с поштовањем односе према телу покојника. Поштовање према покојнику непосредно је повезано с поштовањем према живоме. Губитак овог поштовања, а посебно наношење повреда мртвом телу, повлачи за собом, на крају крајева, и губитак поштовања према живоме. Постоји много доказа за то. На пример, прагматично коришћење лешева у медицини повлачи за собом и однос према човеку као према употребној вредности. То се испољава у упорној и, нажалост, неминовној тенденцији комерцијализације медицине. Закон Руске Федерације „О трансплантацији органа и ткива“ забрањује куповину и продају људских органа, а што најјасније сведочи о реалности сличних погодби, при чему се појављују и нови мотиви за убиства с предумишљајем. Нажалост, трансплатолошка пракса сведочи о сталној замени добра злом, о томе да се тежња ка спасавању људског живота претвара у уништавање другог живота – наношењем штете живом донатору, односом према пацијенту с дијагнозом „смрт мозга“ као према ризници потребних органа, и слично.
Овакве појаве нужно захтевају да чак и за тако фундаменталан циљ, као што је спасавање човечијег живота, буде испуњен читав низ услова. Један од основних је - очување принципа добровољности, јер је добра воља она вредност која чини суштину самопожртвовања.
У православној етичкој традицији никада није било говора о томе да се човек не може жртвовати у име спасавања другог човека. Напротив, од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 13, 15). И сама Спаситељева жртвена смрт представља сведочанство о етичкој вредности самопожртвовања. Међутим, самопожртвовање као човеков свестан и добровољан чин искључује ма какав психолошки или насилан утицај. Са нашег становишта, уколико се човекова способност за жртву претвори у норму, правило или нови критеријум хуманости, и то ће значити својеврсно насиље.
Пракса трансплантације или пресађивања органа данас је увелико превазишла уско експерименталне оквире и постала уобичајени медицински поступак. Међутим, уколико се при том ступи у конфронтацију с етичким хришћанским вредностима, то би значило повећање опасности од социјалне грешке, која може да буде погубна за сваког човека и за културу у целини. Пред нама се стога налази задатак да пронађемо, разумемо и прихватимо меру сарадње Бога и човека у спасавању живота, и такав задатак није нимало лак; он се, између осталог, тиче и разумног односа према проблемима трансплантације. Међутим, пут разума, а посебно моралног разума, не искључује, него претпоставља забране и самоограничења. Као што философи претпостављају, све што је разумно има границе; безгранични су само глупост и безумље. ПРОТОЈЕРЕЈ СЕРГЕЈ
ФИЛИМОНОВ
„О човеку са туђим срцем“
(одговори на питања о трансплантацији и донацији органа) Чула сам једну причу: младићу су пресадили срце донатора, јер са својим не би могао да живи ни годину дана. Ни на донацију није морао дуго да чека: „донатор“ је имао несрећу, он сам је погинуо, али је срце остало неповређено и здраво. Родитељи погинулог су одлучили: нека срце њиховог сина настави да куца у грудима другог младића. Прошло је десет година. Младић са туђим срцем погинуо је у саобраћајној несрећи, а донаторско срце су сахранили заједно са њим... Председнику Друштва санкт-петербуршких православних лекара и доктору медицине, протојереју Сергеју Филимонову, обратили смо се са следећим питањем: како се Православна Црква односи према пресађивању органа, на пример бубрега, које неком детету може да спасе живот?
С. Ф. „У 12. глави Социјалне концепције Руске Православне Цркве каже се да је саборно мишљење Цркве у погледу трансплантације органа – позитивно, уколико је то чин даровања од стране рођака болесника а не куповина и продаја, што је већ неморално. Исто тако, свој бубрег може да дарује сваки високоморалан човек који је сазнао да неко умире и сажалио се на болесника.
Донација бубрега је сасвим разумљива, али пресађивање срца изазива пометњу. Наиме, срце није само мишић који пумпа крв, пошто ми верујемо да се у срцу зачиње љубав и друга осећања. Да ли се човекова личност и његова осећања мењају, уколико у његовим грудима куца срце другог човека?
С. Ф. Савремена медицина достигла је такав ниво да више не пресађују само бубрег или јетру, него истовремено неколико органа - срце, плућа, јетру, панкреас. На животињама се већ експериментише са пресађивањем мозга, а следећи на реду је – човек. У вези с тим многи биоетичари, а посебно католички, озбиљно постављају питање самоидентификације човека којем је пресађен туђи мозак.
И ко ће се, као резуктат такве операције, појавити пред нама? Онај коме припада тело или онај коме припада мозак?
С. Ф. Овај проблем не можемо решити у две реченице. Хајде да то размотримо. Ево, већ се изводе операције пресађивања мушких и женских полних жлезда. Исто тако, неплодном мушкарцу пресађују се донаторске жлезде. У датом случају, чије су то жлезде? Чије ће бити семе? Да ли оно припада том мушкарцу? Чије ће бити дете? Чија ће бити породица? Желео бих да нагласим да се у сва три случаја, тј. приликом пресађивања срца, мозга и полних жлезда нужно појављује и питање самоидентификације човека над којим је извршена операција.
Када је у питању срце, операције које се тичу његовог пресађивања врше се још одавно, како у иностранству, тако и код нас, посебно овде, у Санкт-Петербургу, где је поред окружне болнице подигнут и храм у којем се сада налазимо. Кардиохирургија напредује џиновским корацима. Замолићу вас само да не мешате појам срца као органа који пумпа крв у организму и појам срца као духовног органа. Да бисмо се правилно оријентисали у овом питању, требало би да се обратимо радовима архиепископа Луке (Војно-Јасенецког), делима преп. Исака Сиријског и списима савременог богослова В. Н. Лоског. Ево шта каже Владимир Николајевич Лоски: „Према хришћанском подвижничком предању, срце или, на грчком, кардиа, представља средиште људског бића, његових способности, интелекта и воље, и то је тачка из које исходи и у коју се враћа васцели духовни живот. Према учењу св. Макарија Египатског, извор свих духовних и душевних кретања јесте срце - оно је сасуд у којем се садрже сви пороци, али је, истовремено, тамо и Бог, и анђели, и живот, и Царство светлости, тамо је благодат“. Услед тога, када говоримо о срцу као о средишту људске природе, мислимо на духовно срце. Духовно срце је, међутим, на тајанствен начин повезано са оном телесном пумпом кроз коју пролази крв. Како? То нам није до краја јасно.
Човек над којим је извршена таква операција осећаће се, дакле, као он сам, или на њега прелази нешто и од донатора?
С. Ф. Чак и онда, када крв једног човека дају другом, неки пацијенти тврде да се у њима појављују нека чудна осећања. Лекари су покушали да упореде овакве податке али, наравно, нису спровели озбиљна научна истраживања којима би разјаснили да се од донатора привремено преносе ове или оне особине (активност, поспаност, разузданост). Касније, међутим, код човека почне да делује његово сопствено стварање крви и све долази на своје место. Претпостављам зато да се и приликом пресађивања срца може осетити нешто чудно. Догађа се да се код жене којој приликом вештачког оплођења пресаде туђу јајну ћелију појави психолошки феномен осећања нечега туђег. То, међутим, ускоро пролази и дете, које се тада роди, она осећа као своје сопствено, а што је сасвим природно, јер она га је носила, родила и хранила. Друго је питање – чији ће бити генетски материјал!
Како се Руска Православна Црква односи према пресађивању мозга?
С. Ф. Не постоји саборно мишљење Цркве везано за то питање. Руска Црква имала је хитније задатке – да изгради и рестаурира порушене храмове, како би људи имали где да се моле. Наша Црква је, међутим, разматрала и проценила и такве појаве као што су еутаназија, клонирање човека и органа, абортуси, сви видови оплођења, транссексуализам и хомосексуализам.
Какво је Ваше лично мишљење у вези с питањем пресађивања срца и мозга?
С. Ф. Ја сматрам да у тим случајевима постоје нарушавања самоидентификације личности, зато што је наша виша нервна делатност, зато што су срце и мозак, на тајанствен начин повезани са животом наше душе. Наравно, велика је тајна начин на који је душа повезана са умом и са телом, али у овом свету не постоји нити душа без тела, нити тело без душе. О томе су изврсно говорили св. Григорије из Нисе и св. Григорије Палама, уколико проникнемо у суштину њихових антрополошких ставова. Црква се придржава става да наше тело није једноставно неки сасуд (нека посуда) у којој се налази душа, него да су душа и тело једно са другим несливени и, истовремено, нераздељиви, односно, да је једно тесно повезано са другима, али да се при том душа и тело не мешају. Због тога се и појављује питање о самоидентификацији човекове личности приликом пресађивања срца или мозга.
Постоји и следећи моменат: човек је умро, и његова душа је одлетела, а мозак је остао у телу. Зар његов мозак без душе није мртав? Зар се он може пресадити?
С. Ф. Мозак се не може поистоветити са душом; наиме, иако је на тајанствен начин повезан са њом, мозак је само оруђе више нервне делатности. Нама, међутим, није познато како се душа пројављује кроз вишу нервну делатност, јер је то – тајна Божија. Она се, пак, савршено јасно пројављује (пошто душа има умни и афективни део), а разум нам помаже да обучемо у речи оно што нам даје душа. Међутим, моје је лично мишљење да је за православног човека пресађивање донаторског мозга неприхватљиво.
Осим тога, туђи мозак – то су туђа знања и осећања, туђа сећања.
С. Ф. Не, сећање се односи на душевну сферу. Ако бисмо се посветили изучавању мозга и ако бисмо упознали његову анатомију, видели бисмо да се он састоји од милиона и милиона микропроводника који подсећају на сложени компјутерски систем. Неоспорно је да тамо постоје неки „акумулатори“ сећања. Понављам, међутим, да је сфера сећања нераскидиво повезана са нашом душом која се пројављује кроз вишу нервну делатност. Где се, пак, налази, где се чува сећање на ове или на оне догађаје? То нико не зна. То је тајна, то је сфера која је за нас непојмљива, и овде морамо да се зауставимо. Зашто кажу да је сећање милосрдно? Зашто човек често заборавља оно што је лоше, а памти оно што је добро и светло? Све су то пројаве наше душе, која је по својој суштини – хришћанска.
Чула сам да се на Западу већ сматра за правило да се после човекове смрти његови органи искористе да би се пресадили болеснима. Они који нису сагласни са овим правилом бивају осуђени. Какво је Ваше мишљење о томе?
С. Ф. Ја нисам сагласан са тим. Човек у завештању може да искаже своју последњу вољу – да понуди своје органе ради спасења људских живота. У том случају, није безначајна околност да ли је у некој земљи трансплантологија развијена или није и какве се вероисповести придржавају њене житељи, јер муслимани имају по том питању једно мишљење, а будисти или западни хришћани – друго... Човек који је одбио да завешта своје органе не може да буде изложен ни осуди ни казни. Требало би, међутим, да кажемо да то представља добар корак – када човек и после своје смрти хоће да учини добро дело. Нас, наиме, ни најмање не чуди поступак једног од Св. Отаца, који је завештао да га после смрти баце, како би га појели пси. Ми га не сматрамо безумником, и у томе видимо само највећи степен смирења. Ученици то, наравно, нису учинили, али и поред тога остаје чињеница да је такво духовно завештање постојало у историји Цркве. Према томе, ако неко жели да своје органе завешта болесним људима – онда је то добро дело. Многи професори медицине завештавали су своје органе и тела медицинским институтима, како би студенти на њима могли да уче.
Није нам јасан следећи моменат: Црква не одобрава спаљивање тела преминулога... али, ако органи буду некоме завештани – тело такође неће бити целовито...
С. Ф. Да, тело неће бити целовито, а св. апостол Павле је говорио: Тела су ваша храмови Светога Духа Који је у вама (в. 1. Кор. 6; 19), и зато је потребно да се према њима опходимо са страхопоштовањем. У датом случају је, међутим, важан мотив поступка – човек извршава чин добровољног даровања својих органа ради спасавања живота других људи. То је виша форма хришћанске љубави према ближњем. Благосиљајући трансплантацију унутрашњих органа, Црква се руководи мишљу да нема веће љубави од оне, када неко положи душу своју за своје ближње, и такав поступак се не може осудити. А што се тиче васкрсења мртвих, сви ми ћемо се, после смрти, претворити у прах, а Господ има моћ да и из једне ћелијице васпостави човека!
Др Ирина Силујанова
Приредила и превела: Антонина Пантелић |
