Горазд Павлик је светло име обновљеног Православља међу Западним Словенима у XX веку. Био је боготражитељ, богослов и православни пастир, човек који је у својој личности ујединио богословски израз и осећај за историју. Ове године 2009, у мају, навршава се тачно 130 година од његовог рођења. Први епископ Чешке православне цркве увршћен је у календар светих. Кроз лавиринте искушења и кроз изазове и напасти, истрајао је на мученичком и исповедничком путу. Он није само наследик Свете браће Кирила и Методија, њихових светих ученика – Петочисленика. Горазд Павлик је велики син народа чешког, какви су били Св. Вацлав, Јан Хус и Јероним Прашки.
Рођен је 26. маја 1879. године у месту Хруба Врбка (Моравска), у родољубивој и честитој чешкој породици која је традиционално припадала Римокатоличкој цркви. На крштењу је добио име Матеј. Његов отац Јан је одржавао пријатељске односе са евангеличким пастором Јаном Пеларом. Из родне куће је млади Матеј понео разумевање и отвореност према другим хришћанским деноминацијама. Завршивши основну школу у родном месту, определио се за духовни позив. Школовање је наставио у архиепископској гимназији у Кромержижу 1890–1896. године. Последње године гимназије 1896–1898. слушао је у Немачкој гимназији у истом граду. У том времену самоиницијативно учи старословенски језик и занима се за писане остатке кирилометодијевске традиције. Богословске студије прати у Оломуцу 1898–1902. године, и завршава их у року. За време летњег распуста 1902, као студент треће године, борави у Кијеву где упознаје духовни живот Руске цркве. За свештеника је рукоположен исте године и постављен за жупника у Карловцима у Шлеској. Желео је да се усавршава на Универзитету у Бечу, али је то осујетио надбискуп у Оломуцу др Кон који му је дао задатак да уређује часопис „Позоровател“ (Посматрач) 1905/1906. године. Млади жупник Матеј Павлик се бавио и пастирским радом у Болници за душевне болеснике у Кромержижу, а проучаваоци његовог животног пута су записали да се „у том периоду озбиљно бавио проучавањем литературе из области психологије, психијатрије и психотерапије“. Духовник у наведеној установи и исповедник у женском манастиру сестара Часног Крста је био све до 1. маја 1920. године. ЧЕШКА НАРОДНА ЦРКВА
По завршетку Првог светског рата 1918, Чеси су се нашли у васкрслој и слободној држави. Земљу су снашла друштвена превирања, а религиозно питање је са другим нерешеним актуалностима потресало тадашње чехословачко друштво.
Матеј Павлик се нашао у табору нових реформских снага које су се залагале за демократизацију и догматско очишћење тадашње Римокатоличке цркве. Био је приметан и сукоб високог и нижег свештенства. Бискупи су били на страни старог режима, односно углавном у старим аустроугарским традицијама. Ниже свештенство је хтело цркву у духу Хуса – слободну, некомпромитовану и окренуту народу. Та Чешка народна црква се од Рима одвојила и званичним путем. Римокатолички историчари виде у томе тријумф старе антиватиканске и дисидентске струје у чешкој историји, „темељене на старом хуситизму“.
Народна чешка црква је била разнородан духовни покрет који је у себи обједињавао људе различитог духовног усмерења. Био је то скуп незадовољника и практичних отпадника од званичне Римокатоличке цркве (чешких шизматика). Они нису били задовољни изгледом дотрајале догматске грађевине настале након Првог ватиканског сабора 1870. године, али исто тако нису имали ни ново изграђено учење. Чеси су од папе и римске курије захтевали богослужење на народном језику и укидање целибата. Карактеристичне црте западне дисциплине и отуђеног литургијског језика нису одговарале топлом словенском карактеру.
Као делатник чешког народно-црквеног покрета који је ишао за паролом „Даље од Рима“, Матеј Павлик је био аутор сажетог обраћања папи и курији 1. августа 1919. године. У Павликовим тезама се оцртавају захтеви за демократизацијом црквене управе, подизањем нивоа верско-моралног живота, а пројављена је тежња за народним језиком и испољено искрено чешко национално осећање. Тезе младог свештеника се завршавају на манифестан начин: „У целини желимо да се црквени живот ослободи апсолутизма и нежељене и неподношљиве централизације, желимо да буде испуњен духом првих хришћана, ми желимо да одстранимо стране елементе који су се показали као несвојствени животу овог народа, ми желимо да осигурамо развитак религиозног живота и да употребимо све позитивне способности чехословачког народа на добробит човечанства и на раст наше отаџбине. Нека нам се придружи свако ко тако мисли“.
О целибату остало је занимљиво размишљање: „Укидање присилног целибата за католичке свештенике, увођење у потпуности добровољног, као што је то био случај у раној Цркви, јер би на тај начин свештенички живот био растерећен страшног терета унутрашњег паћења“.
Тадашњи папа Бенедикт XV је као опарен одбијао нове јеретике из старог чешког легла. Забележено је да је по питању целибата и народног језика одговорио: „Никада, и никада!“. ХИРОТОНИЈА У ЕПИСКОПСКИ ЧИН
Хиротонија Матеја Павлика за епископа плод је извесним делом и мисионарске делатности епископа нишког Доситеја (Васића). Он је 1920/1921. године боравио у Чехословачкој, Чешкој, Моравској и у њеном руском поткарпатском делу, успевши да из загрљаја унијатства избави хиљаде залуталих оваца. Овај српски мисионар и архијереј је утицао и на Матеја Павлика. Његовом заслугом Чешка народна црква се окренула ка Истоку, односно делегација Павликових присталица је средином септембра 1921. године дошла у Краљевство СХС и код представника власти СПЦ, и затражила светотајинску потврду своје изабране јерархије.
Од тројице кандидата за епископски чин, Српска православна црква је bona fide прихватила само Матеја Павлика. Друга двојица – др Карел Фарски и др Рудолф Паржик су били одбијени, јер су учествовали у креирању катихизиса који није био по православним догматичким мерилима.
Матеј Павлик је на ванредном заседању Светог архијерејског Сабора СПЦ 20. септембра 1921. године исповедио православну веру и одбацио све историјске заблуде Западне цркве. Замонашен је у манастиру Крушедол 21. септембра, а за игумана манастира Гргетег је произведен наредног дана. Хиротонисан је у Саборној цркви у Београду 25. септембра на Светој Литургији којом је началствовао патријарх српски Димитрије, а са којим су служили кијевски митрополит Антоније и још седам архијереја Српске цркве.
У својој епископској беседи пред српским патријархом, архијерејима у Саборној цркви препуној верника у Београду је нагласио: „Историја и тесна веза Ћирило-методских и Хуситских идеја побудила нас је да и ми ступимо у везу са Православљем, и то пре свега српским, у чијем смо просвећеном и богонадахнутом тумачу, владици нишком Доситеју, нашли пријатеља и брата који нас је разумео. Наша размишљања била су руковођена историјским фактима да Православље није никад радило ножем и мачем, да није имало инквизиције, да није допуштало варварство у име Христово и да је неговало богатство живог сједињавања са Богом“.
Новохиротонисани епископ је самим избором историјског имена „Горазда Морављанина“ исказао жељу да буде настављач кирилометодијевске мисије и идеје. И то њен аутентични, непатворени и животворни настваљач. Још као студент се интересовао за источну теологију и словенску археологију. Учио је црквенословенски језик, највећи дар који су солунска Браћа подарила словенској раси, красни словенски литургијски језик којим се Господу служи у историсјком трајању „паки и паки и во вјеки вјеков“.
У односу на Карела Фарског и Рудолфа Паржика, Матеј Павлик је био човек мистичног (светотајинског) погледа на свет, човек јерархијског (организационог и структуралног) опхођења и психологије навикнуте на догматизовани систем. У Чешкој народној цркви се бунио против синкретизама, пренаглашеног рационализма и сличног. Зато је Катихизис Фарског у редовима духовнијих присталица Чешке народне цркве био обележен као дело које је јавно одбијало искрену побожност и личило на мрачну полумасонску и разводњену псевдохришћанску догматику.
План о оправослављењу Чешке народне цркве није успео. Завршио је у идејном размимоилажењу. Такође, од планиране три епископије установљена је само једна православна епархија, и то моравско-шлеска која је тада била возглављивана Гораздом II – Павликом. УДВОЈЕНОСТ ПРАВОСЛАВНЕ ЈЕРАРХИЈЕ
Цариградска патријаршија је у оквиру своје политике над „православном дијаспором“ успоставила своју јерархију за Чехословачку државу. Године 1923. хиротонисан је у Цариграду Саватије Врабец, архимандрит који је стасао у Руској царевини и који је био у традицији руске духовности. Чех по пореклу, био је син Вацлава Врабеца, обраћеника у Православље кроз Православну беседу, удружење које је деловало у Прагу и околини у другој половини XIX века.
Паралелизам јерархија није толико помутио односе Српске православне цркве и Цариградске патријаршије, колико је на терену изазивао несугласице, неразумевање и пометњу. „Архиепископ целе Чехословачке и Прага“, Саватије Врабец, видео је у Горазду такмаца, неофита и прикривеног латинофрона који се домогао високог достојанства и који му уз помоћ државе отима паству.
Горазд је заиста био нови у вери, али је био искрени чешки националиста и одговорни православни црквени достојанственик. Саватије, иако Чех по рођењу, често се непотребно у својим архијерејским потезима претварао у оруђе и неспособну испоставу „архиепсикопа Цариграда, Новог Рима и цариградског патријарха“. Саватије је у почетку имао боље позиције од Горазда. Због опадања броја римокатолика клерикалне партије у Чехословачкој су подржавале сукоб Савтија са Гораздом. Кроз приступ divide et impera полазило им је за руком да компромитују покрет повратка Православљу.
Горазд је од 22. новембра 1925. године своју делатност пренео у Праг, поставши непосредни духовни вођ прашке Чешке православне општине. Тактичним радом, ослањајући се на углед Српске православне цркве и добре политичке односе Чехословачке државе са Краљевином СХС, успео је да га чехословачка влада призна за епископа над православнима у Чешкој и Моравској. Саватије Врабец више није могао да користи звучну архиепископску титулу, на шта се жали цариградском патријарху „како Горазд има подршку римокатоличких министара“. Након доношења устава Чешке православне епархије 12. марта 1929. године, започиње размахнути и плодан црквено-мисијски програм ширења православне вере у земљи „Златоверхног Прага“. |
