„Ум на небесима“ или радовање злу?

„Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на тамошњи живот, где ли су, како ли су душе праведних или грешних; како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос, према оној просвећеној речи: ’Небеса ће са хуком проћи, ваздуси сажежени разрушиће се, земља и што је на њој и дела сажећи ће се!’ (2. Петр. 3, 10). (...)

Ово нам треба, љубљена браћо моја, бринути и помишљати...“

(Свети Сава, манастир Студеница, око 1206. године)



Као што говорисмо, монаштво је предобраз будућег стања људи јер живи примером небеског живота. Ишчекује оно последње, есхатолошко. Монахов ход и стремљење ка будућим стварима почиње позитивним помислима, а наставља се болним али спасоносним завиривањем у скривене дубине сопствене душе. Спознајући већ данас своју греховну унутрашњост, разоткривајући дубине своје душе у покајању, монах већ сада открива оно што ће свакако и бити откривено у Последњи дан – у страшни „Дан суда“ (2. Пт. 3, 7). У тај Дан, „у светлости, пред Лицем Божјим“, јавно и „пред целокупним космосом (светом)“, биће нескривено јављено оно што смо у стварности сада (о чему говори преподобни Симеон Нови Богослов). Монашки живот човек проводи налазећи се стално на суду, али тај суд је само над њим самим. Он се тиме учвршћује у поверењу у благога Бога и састрадава са другим људима. Такав истински молитвени живот искључује било какво незадовољство другима. Монах за то нема времена, он благодари Богу и стреми ка будућим стварима. Он ходи у светлости, и за њега Дан Господњи неће бити неизвесност јер је он већ са Богом и у Богу. Он не живи у тами незадовољства и страха јер се просвећује божанском светлошћу. Монах се већ сада избавља из таме страсти пошто не живи по овоме свету и не привезује се за пропадљива „добра“. Оваквом човеку се Дан Господњи неће појавити одједном, ненадано, зато што се он, пролазећи још у овом животу кроз суд, већ сада избавља од неподносивог огња. У обоженом стању будућега света, „благодат Најсветијег Духа сијаће попут звезде над праведницима...“ (рече наведени Преподобни).

ОД ОСУЂИВАЊА ДО ПРИЖЕЉКИВАЊА ЗЛА

Монах који живи горе описаним молитвено-исихастичким животом, почиње свој подвиг у скривеним дубинама сопствене греховне душе. Испитујући себе, постаје дете светлости и син будућега дана (види: 1. Сол. 5, 5–8). Међутим, могуће је да се подвиг не започне борбом са скривеним греховима сопствене душе, већ истраживањем туђих грехова и недостатака. Ово тужно истраживање се касније претвара у упорно истицање туђих мана.

Рекао је Лествичник монасима: „...Безуман човек проналази само кривице и недостатке“ (Лествица, поука 10). Куда може да води ово „безумно“ проналажење недостатака ближњих? Очигледно је да човек који нешто претпоставља или констатује, жели да се његове речи покажу истинитим. Нико не жели да се оно о чему често говори, покаже као неистина. Онај ко често истиче туђе недостатке и погрешке, и упорно истражује и проналази (тачније – мисли да проналази, и жели и тежи да пронађе) недостатке других људи, неће се само тиме задовољити. Да би оправдао своје оговарање и осуђивање, он ће пожелети да види доказе који потврђују његове осуде. Желеће да види туђ пад, желеће да се увери у туђ грех. Човек који другога клевета, да би оправдао своју клевету и да би је доказао као истиниту, мора видети (и другима указати на) туђе падове, не би ли и себи и другима доказао да је у праву. Без таквих доказа не може имати мира. Такав човек ће почети да машта о томе да види туђ грех, да би разобличио ближњега.

Такав ће потајно желети да други буде грешан. Ако се други не покаже такав, његово оговарање је узалудно. Ако не буде потврђено неким доказом, оговарање ће се показати лажним, а онај ко је оговарао, испашће неозбиљан и лажљивац. Зато ће се такав потајно надати туђим гресима и погрешкама (иако то сигурно не би признао ни себи ни другима). Уместо да се моли за напредак и чистоту ближњега, он ће се, несвесно и прикривено, у својим лошим помислима, молити за пад и пропаст ближњега. А ако се деси да се онај ко је био мета оговарања покаже у нечему лошим, онај ко оговара имаће некакву привремену радост (ако се то уопште може тако назвати) – злурадост. Радоваће се јер ће његово осуђивање бити оправдано. Једино у споју са злурадо очекиваним падом ближњега, оговарање и осуђивање ће имати смисла. Због овога ће се човек који осуђује радовати туђем злу и прижељкиваће га. Пропаст другога као да оправдава учестало осуђивање и оговарање другога.

ПРИЖЕЉКИВАЊЕ ТУЂЕ МУКЕ

Иако ово стање изазива застрашујући утисак (да не кажемо – подсећа на демонизам), не изгледа да има много избора за оногa ко не жели да се одрекне лоших помисли, ко се сагласио са њима. Рекао је старац Пајсије Светогорац: „Оштећен човек оштећено и мисли; он све прима налево, све види погрешно. А човек који има добре помисли, ма шта да види, ма шта да му кажеш, имаће добру помисао.“ Упозорио нас је свети Јован Лествичник (да се овако не понашамо) речима: „Паметан и разборит ум (...) примећује само врлине и говори само о њима. А безуман човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Испитиваше безакоње, истрошише се испитујући истраживања (Пс. 63, 7).“ (Лествица, поука 10).

У чему је опасност навике да монах учестало критикује друге људе, било да критикује мирјане (за лош живот), било свештенике, било да се неупућено бави црквеном „политиком“ (па можда критикује епископе)? Претерано критиковање и осуђивање других људи неминовно доводи до прижељкивања њиховог пада. Овакво злурадо ишчекивање пада ближњега и зла жеља за потврдом туђих грехова, довешће до тога да човек прихвата мноштво лоших и непроверених вести. Само лоше вести ће оправдати његове критике. „Наивно“ поверење у обиље негативних и сумњивих вести биће сигурна последица оваквог духовног стања. Такав човек неће бити способан (тачније – неће желети) да провери са које стране и са којим циљем му долази нека вест о слабостима других људи. Такав ће лако постати жртва негативних информација, тј. жртва оних који му такве информације доносе.

Ако упаднемо у оговарање (тј. у учестало критиковање), треба да знамо да смо ступили на пут који као свој завршетак има радовање туђем злу и постављање себе за судију, тј. постављање себе на место Божје. Због тога ћемо се трудити да свој ум закључамо у речи молитве – како нас уче преподобни Јован Лествичник и Григорије Синајски. Ако бисмо га закључавали у туђе погрешке, за шта бисмо били способни осим за срџбу и злурадост? А временом бисмо сигурно дошли и до мржње. Прижељкивање туђег пада биће потпуна супротност свакој љубави према ближњима, за које је Лествичник рекао: „Сваки од нас препознаће у себи братољубље и праву љубав тек онда ако види себе где плаче због пораза брата и где се искрено весели његовим успесима...“

„СВЕДОЧИМ ВАМ... ДА САМ СТАВИО ПРЕД ВАС ЖИВОТ  И СМРТ“ (5. МОЈС. 30, 19)

Мојсије је давно Израиљцима ставио на избор два пута: „Живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот...“ (5. Мојс. 30, 19). И ми у духовном животу видимо два пута: истински монашки пут побожног умовања, у којем се „живљење Господње пројављује подражавањем“ (чин монашења), и пут који (под видом душебрижништва за друге) води у озлојеђеност, незадовољство и гнев. Зато изаберимо први.

Монах који има добре помисли водиће покајни, молитвено-исихастички духовни живот. Он ће састрадавати са другим људима, радоваће се њиховом напретку, те зато његове помисли неће бити усмерене на грехе другога, већ на своје сопствене. Молиће се за исцељење другога, кога ће видети као већ искупљеног благодаћу Божјом.

Ток размишљања код човека који нема добре помисли може да крене на следећи начин. Заборавивши на своје духовно стање, ставиће себе у положај судије. Могуће је да цела монашка заједница себе доживи као некакво „сито света“ које просејава (да кажемо тачније – решета) свет, тј. човечанство, које „суди“ човечанству по своме нездравом умовању, уместо да молитвено састрадава са њим и моли се за њега. Ово би било извртање речи светог Јована Лествичника, који је рекао: „Општежиће је небо на земљи.“ Такво тужилачко монаштво сâмо ће себе осудити на плач над својом судбином, а своје незадовољство ће увек покушавати да оправда оптужујући друге. Под изговором бриге за друге људе, оно ће прижељкивати њихов пад, као да ће туђа мука и пад моћи да му донесе некакву утеху. Нема утехе у таквом суђењу. Монах је позван на други суд, по студеничким речима Светог Саве: „Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на тамошњи живот, где ли су, како ли су душе праведних или грешних; како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос...“ Онај коме се суди јесте онај ко се моли, а Судија је једино Бог. Пред овим Судијом монах стоји са надом – „окусите и видите да је добар Господ“ (Пс. 33, 8; види: 1. Петр. 2, 3).

Преподобни Симеон Нови Богослов каже: „Покајање представља вратнице које одводе из области таме у област светлости.“ По њему, поменута „светлост“ јесте суђење. Она је и присуство, тј. Други долазак Божји, који је већ присутан за оне што живе у општењу са Богом. Подвижник који покајнички испитује своје грехе, ставља себе у положај оптуженога. Он за време овога живота пролази кроз суд, пред њим се отвара непрегледно пространство милости Божје, па се тако растерећује страховања од другог суђења. Он живи по речима авве Иперехија: „Нека твоје мисли увек буду у Царству небеском, и ускоро ћеш га наследити.“ На њему се остварују речи Светога Писма: „Ноћ поодмаче, а дан се приближи“ (Рим. 13, 12).

Насупрот овоме, учестало и неконтролисано критиковање других довешће човека до умишљености да сам себе (у своме умовању) стави у позицију некаквога „страшног судије“ над другима, над народом и над светом. На видику таквог „судије“ може се једино отворити непрегледно пространство незадовољства, једа и гнева. Ово је пут у праву несрећу, која се може дефинисати следећим речима: дан поодмаче, а ноћ се приближи. Учестало критиковање других људи монаху ће онемогућити живљење на небесима (види: Фил. 3, 20). Оваквим умовањем монах почиње да суди мирјанима, али је лако претпоставити да се тиме неће задовољити, те ће од учесталог критиковања мирјана доспети и до самовољног бављења квазицрквеном „политиком“. Ако се то деси, све ће му бити важније од студеничких речи Светог Саве: „Ум наш, дакле, нека буде на небесима.“

ЗАКЉУЧАК

Можемо ли узвишено умовати о небеским и будућим стварима и поред тешких услова живота и данашњих неизвесних политичких прилика? Можемо, хоћемо и морамо. Наш игуман Свети Сава обраћа се не само ондашњим његовим монасима рекавши: „Mи“, него и будућим (дакле и данашњим) нараштајима монаха речима: „Mи и они после нас до краја овога века“. Наша Студеница је кроз историју много пута страдала. Једна од последњих великих несрећа и неизвесности задесила је наш манастир и братство 1943. године. Детаље тог страдања чули смо више пута усмено, а и прочитали од архимандрита Јована Радосављевића. Он је тада од бугарског окупатора, са целим братством, доживео мучење и, поломљених ребара, једва остао жив. И управо нам је он данас сведок да се може живети без осуђивања. Немогуће је чути да он осуди било кога или да буде незадовољан било ким.

Пре неколико дана, на дан ктиторске славе – преподобног Симеона, у чину монашења чули смо ову поуку новоме брату: „...Излажем ти најсавршенији живот, у којем се живљење Господње пројављује подражавањем, показујући ти шта треба да примаш, а шта ваља да избегаваш.“ Избегавамо да себе стављамо у положај који нам не припада и за који немамо благослов. А примамо речи и поруке које је Свети Сава овде написао, а други касније преписивали и читали. Године 1619. монах Аверкије преписао је ове речи у Горњој студеничкој испосници („пештери“, како он каже), а ми их и данас са радошћу ишчитавамо.

ПОНАВЉАМО РЕЧИ СВЕТОГ САВЕ НАШОЈ БРАТИЈИ:

„А Ти, Боже и Господе свега, и, о, Препрослављена Мати Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, да буде ово што је написано и чињено, да ми и они после нас до краја овога века, часним молитвама оца нашег и ктитора, пазимо на оно што се говори, и последујући, да чинимо све што је угодно Богу, гледајући на подвиге и живљење овог преблаженог оца нашег, у којима је сладост и весеље, помињући Бога, веселећи се у Богу.

Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на тамошњи живот, где ли су, како ли су душе праведних или грешних; како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос, према оној просвећеној речи: ’Небеса ће са хуком проћи, ваздуси сажежени разрушиће се, земља и што је на њој и дела сажећи ће се!’ (2. Петр. 3, 10).

Какво ли ће ту свака душа саврсно тело добити? Какво ли ће бити сабориште оно мноштво људи од Адама до скончања? Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачније лице? Какав ли ћемо Његов глас слушати, праведницима ли које прима у Царство небеско, или грешницима које шаље у вечну муку?

Ово нам треба, љубљена браћо моја, бринути и помишљати, у овом живети, јер смо ван света, јер живот на небесима имамо (Фил. 3, 20), овај живот мирно проводећи, наду имајући да ћемо будућа вечна блага стећи у Христу Исусу Господу нашем, заступништвом Пресвете Владичице наше Богородице и Добротворке, и молитвама преподобног и блаженог оца нашег и ктитора господина Симеона.“

А ми додајмо на све ово: И твојим молитвама, Светитељу Саво! Ти нас учиш да сабирамо свој ум. У теби нема места страстима, твоја личност их одриче, хришћанине и монаше! Твоје речи су последица опита аскетског, опита живљења божанским животом. Излажеш нам „најсавршенији живот“. Оче игумане, преподобни, Светитељу, води нас ка безбрижности и моли се Богу за нас који ти са понизношћу али и са надом вапијемо: предстани за нас у „онај Дан“ (Лук. 17, 30), у страшни „Дан суда“ (2. Пт. 3, 7)!

У Манастиру Студеници,

Недеља прва поста

– Чиста – Недеља Православља 2009.