Успех, уз рад и поредак

На првом од њих предавао је и Владика Николај Велимировић; а на Академији Св. Владимира данашњи епископ Иринеј је магистрирао на тему „Епископ Николај Велимировић: његова мисија у Америци 1921. године“. Био је предавач и професор саветник на познатом Лајола универзитету у Чикагу, где је предавао православну теологију. На позив Патријарха српског Г. Павла, предавао је и на Богословском факултету у Београду. Припадао је монашком братству манастира Свети Сава у Либертвилу. Имао је запажену улогу као извршни директор Канцеларије за спољне послове Српске православне цркве у Вашингтону. Вршио је послове у вашингтонској Канцеларији Сталне конференције канонских православних епископа у Америци за међуправославне односе и у Комисији за људска права у Чикагу.Више година био је и један од уредника часописа „Стазе православља“, званичне публикације СПЦ у САД и Канади. Изванредан је познавалац прилика у српској дијаспори. Одлично познаје проблеме са којима се суочавају наши људи у расејању. Учествовао је на многим скуповима које је организовала српска заједница у дијаспори. Био је иницијатор повезивања највећих српских организација у Америци. Избор за епископа затекао га је на положају референта Светог архијерејског Синода за међународне и међуцрквене односе. Јула 2006. године, у Саборној цркви у Београду, Његова Светост патријарх Павле началствовао је на наречењу за Епископа аустралијско-новозеландског, а хиротонисао га је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење 16 епископа, 20 свештеника и 10 ђакона, а у присуству мноштва народа и највећег сабрања представника дипломатског кора од пре Другог светског рата.

Преосвећени владико, Ви сте рођени у Сједињеним Државама, дакле један од малобројних српских епископа рођених у иностранству. Из тог разлога, Ви сте управо компетентни да нам, као „изванредан познавалац српске дијаспоре“,  нешто подробније кажете о тој теми. Колико је заиста јака и организована српска дијаспора?

– Да будем кратак: током последње две деценије, како је почетком 1990. Југославија нестала и започео несрећан грађански рат, доста је учињено на обједињавању српског расејања. Прилично је, рецимо, урађено на прикупљању хуманитарне помоћи. Овде су се истакли бројни појединци и српске организације из САД, где, природно, најбоље познајем ситуацију, а свакако и из Аустралије. На неким другим пољима, нажалост, не можемо да будемо задовољни. Ту, пре свега, мислим на информативне активности. Има појединаца који су се заиста лавовски борили, да промовишу медијску слику Срба у Америци и на Западу уопште. Но, то није могло да надомести темељну и систематску активност, која може да успе само ако јој на располагању стоје озбиљна финансијска средства. Само свакодневан, упоран и добро ораганизован рад може да нам гарантује дугорочан успех и на пољу медијских активности. А при томе, морао бих додати да најчешће сами себи нанесемо највећу штету изношењем дезинформација преко јавних средстава.

Коју емиграцију бисте истакли као пример добре организованости?

– То су, пре свега, нације које имају стару и дугу традицију живота и рада у дијаспори: грчка, јеврејска и јерменска. За ове две последње се углавном зна да поседују добро организован политички и медијски лоби, но и грчка емиграција је такође веома утицајна у Сједињеним Државама, и зато је веома важно да ми имамо добре односе са управо том нама блиском заједницом и њиховом сестринском Црквом. Слична је ситуација и у Аустралији. Од свих православних цркава, Грци су најбројнији и најбоље организовани. Ваља да знате да је Мелбурн, после Атине и Солуна, трећи грчки град по броју становника. Они су присутни у свим сферама економског, политичког и културног живота Аустралије. Имам веома добре односе са Грчком православном црквом. Од Грка можемо много да научимо, а нарочито око школовања наших будућих нараштаја.

Какво је стање данас у Вашој епархији, односно у Вашим епархијама?

– Хвала Богу, све иде на боље! Но, да бих могао конкретно да Вам одговорим на то питање, ваља да дам сажети историјат Аустралијско-новозеландске епархије. Ви знате да је дошло до раскола унутар СПЦ. Године 1992 дошло је до поновног уједињења, но неке од негативних последица тог раскола осећају се до данас. То је болно питање, али ја верујем, да ћемо и те проблеме моћи да решимо.

Ви сте на месту епископа две и по године. Шта бисте истакли као свој успех?

 – Наш успех се увек подразумева као успех Цркве. Као што знате, на територији Аустралије налазе се два наша манастира и управо духовна центра, Свети Сава недалеко od Канбере (Canberra), и Свети Сава у месту Илеин (Elaine), стотинак километара удаљен од Мелбурна. Постоји и скит Пресвете Богородице у Ингелвуду (Inglewood), недалеко од Аделајда, на чијем челу стоји игуманија Анастасија, као и скит, односно манастир Покров Пресвете Богоридице у Талонгу (Tallong). И сви су они, тек у ово наше време, најзад стално настањени, и у њима почиње да се осећа истински монашки живот. У том истом духу, заветовао сам се да објединим обе епархије и тако вратим канонски ред и поредак у живот обе цркве.  

Током боравка у манастиру Свети Сава поред Канбере, запазио сам присуство великог броја младих.

 – Драго ми је што сте тамо били, и што сте својим очима могли да се у то уверите. Један од мојих главних задатака јесте управо рад са младим људима. Одржан је српски омладински семинар, први пут са циљем да се формира стални Омладински покрет. У њему су учествовали представници готово свих црквено-школских општина из Аустралије и Новог Зеланда. Млади су том приликом изабрали своје представнике, а задатак им је да припреме програм за будуће активности. Млади људи уживају сву могућу моју подршку. Помогао сам им око организовања омладинског кампа. Штампаћемо двојезичне литургијске приручнике, а већ смо штампали, поред џепног Црквеног календара, и Православни планер за омладину.

Раскол унутар СПЦ је превазиђен, но неке негативне последице у Аустралијској епархији су остале. Које?

 – Реч је о веома компликованим имовинско-правним питањима. То је делом и специфично аустралијски проблем. За разлику од, рецимо, Сједињених Држава, Аустралија је у далеко већој мери секуларна држава, па зато верске заједнице имају већих потешкоћа да остваре нека своја права у погледу поседовања некретнина. Један од мојих најважнијих корака јесте доношење заједничког устава. Тиме би поседовање имовине СПЦ на тлу Аустралије имало заједничку, јасну, правну утемељеност. Једном речју, израда новог, заједничког Устава за обе, некада подељене епархије СПЦ у Аустралији представља наш најважнији задатак. Бивше „Слободне“ епархије су се измириле са Црквом 1992, што је потписано од Његове Светости Патријарха српског Павла и блажене успомене Високопреосвећеног Митрополита новограчаничког Иринеја (Ковачевића), но, како мало пре споменух, тo ће да остане административно неиспуњено слово на папиру, ако не урадимо и споменути устав.

Неки Срби у Аустралији су Вам, преосвећени владико, замерили што сте се састали са највишим политичким представницима Аустралије, јер „шта има да се разговара са њима, када су признали Косово“.

 – Драго ми је што сте споменули овај случај, јер он најбоље говори о кобном неспоразуму, па и несналажењу неких Срба са политичким приликама у свету. САД су бомбардовале амбасаду Кине, земље која постаје све утицајнија у свету, па ипак Кинези нису ни у једном тренутку престали да разговарају са Вашингтоном. А како да себи то онда дозволи српски народ, који је толико пута малобројнији од Кинеза? Да, ја сам године 2007 имао сусрет и са тадашњим премијером Џоном Хауардом, и шефом опозиције Кевином Радом, који је данас председник аустралијске владе. А 2008 године састао сам се са Министром за иностране послове Стивеном Смитом. Разуме се да нисам са њима разговарао како бих поздравио могућност, а затим и саму одлуку аустралијске владе, него напротив, да им укажем на сву погубност такве полиитичке одлуке у погледу Косова и Метохије. Скренуо сам им пажњу на бројност и значај аустралијских бирача српског порекла.

У Вашим просторијама видео сам неколико нових компјутера, лаптопа. Млади свештеници и ђакони, који Вам помажу у Вашем раду, такође део свог радног дана редовно проводе за компјутерима. Представљате ли Ви нову генерацију српских епископа, „сајбер владика“?

Као и сваки технички напредак, тако и овај носи са собом не само предности, већ и недостатке. Но, јасно је да нас је Господ створио као умна и словесна бића, и ми не можемо да се одрекнемо науке и њених техничких достигнућа. Ви, разуме се, можете да игноришете постојање авиона, те да у Аустралију путујете и лађом. Чак ни Свјатјејши патријарх Павле у посету Аустралији није путовао бродом, него авионом. Слично је и са компјутерима и осталим техничким справама.

Говорили се и о раду са децом и омладином. Са каквим питањима се ту највише сусрећете?

– Овде је уопште велики проблем дрога. Азија је близу, и до дроге није тешко да се дође. Настојим да организујем што више предавања и семинара са младим људима, како бих им предочио сву опасност која им прети од тог зла.

Прочитао сам дивну и потресну књигу о епископу хвостанском Варнави (Настићу), и моје последње питањe, шта за Вас значи владика Варнава, сем биографског податка, да је, као и Ви, рођен у САД?

 – Овај новомученик Христове цркве је од великог значења за мене лично, и то из више разлога. Морам почети од тога што је рођен у Гери (Gary, Indiana), такозвана „Српска Гера“. Затим, имао сам част да служим у истом манастиру Ваведењу на Сењаку, где су га сестре пазиле и неговале. Он је први епископ Српске православне цркве родом из Америке, а ја сам четврти. Види се преко његове личности да су деца дијаспоре васпитана у духу наше Цркве и нашег народа – Православља и Српства. Он је био у своје време, од свих тадашњих црквених великодостојника, главна мета. Ни мени то није страно. Комунисти су највише испољили свој гнев против њега, и управо због тога што су гледали на њега као странца, и то странца који се неће поколебати у својим ставовима и принципима, па и до саме смрти. Ако ћемо се угледати на њега, онда морамо бити сви спремни у свако време да положимо свој живот Христа ради.

Разговор са владиком Иринејом

(ексклузивно за НИН) у Сиднеју водио Никола Живковић